"Kada mi je sin rekao da je gej... "

"Nisam bila šokirana kada mi je sin rekao da je gej, jer sam pretpostavljala da je tako. Bila sam upućena u njegovo odrastanje i prepoznala sam sve promene koje su se dešavale. Čak sam ga navela na to da mi kaže. Zapravo, više je on bio šokiran mojom reakcijom - pozitivnom i punom razumevanja", ispričala je svoje iskustvo majka mladića koji je gej, na tribini "Razgovori sa zajednicom - autovanje, lična borba i revolucija", koja je održana u Kulturnom centru Grad u Beogradu, povodom 11. oktobra - Međunarodnog dana autovanja.

Kod nas nije tako, autovanje ide teško, praćeno je mnogim problemima, nekada čak i opasnim po život.

"Nije lako, ni deci niti nama, roditeljima. Moj sin i ja smo prolazili kroz razne faze - tuga, strah, osećaj krivice, ali nikada nisam svoje dete odbacila, već sam se trudila da mu budem podrška i utočište. Borili smo se i dalje se borimo, zajedno", kaže mama.

O stalnoj borbi su pričali i drugi učesnici Tribine, koji su želeli da ostanu anonimni.

"Ja sam od ranog detinjstva znao da sam gej, da me privlače dečaci, ali mi nije odmah sve bilo jasno u vezi sa tim - da li je to normalno ili ne, da li ima još dečaka poput mene, da li je to neka bolest, da li se nasleđuje... Mnogo mi je značilo kada su počele da se održavaju gej parade, jer je to bila prilika da shvatim da nisam usamljen i da se ti ljudi, koji su kao ja, bore za neka naša zajednička ljudska prava", ispričao nam je aktivista Gej parade u Beogradu, momak od 18 godina, i objasnio je kako se on autovao.

"Još u osnovnoj školi sam prvo rekao svom bratu blizancu da sam gej, a on meni: 'Fuj! To mi se gadi', ali sam nastavio da mu povremeno pričam o ljubavnim dogodovštinama svojih gej prijatelja, i to mu je bilo zanimljivo. I nekim drugaricama u školi sam rekao, i njima je to bilo kul. Sada znaju skoro svi, čak i profesori, a jedna od njih je večeras došla na Tribinu da me podrži", rekao je ovaj mladić i dobio veliki aplauz, kao i njegova profesorka.

Međutim, njegovi roditelji nisu tako dobro reagovali:

"Kada sam u nekoj svojoj depresivnoj fazi rekao mami da sam gej ona nije želela sa mnom da priča skoro mesec dana. Zatim je mislila da če me 'to proći' kada prođe i pubertet, desiće se neko čudo i biću opet strejt. Ali, čudo se nije desilo i mama je na kraju prihvatila činjenicu. Kada sam joj ove godine saopštio da ću volontirati na Prajdu rekla mi je: 'Da ne moram danas da radim išla bih sa tobom'. Otac je saznao godinu dana kasnije, i to od nje, jer nas dvojica tada nismo imali dobar odnos, ne živimo zajedno jer su mi roditelji razvedeni. Jako teško je podneo to, hteo je čak da radi DNK analize, ali kasnije je i on prihvatio da sam gej".

O tome da li je proces autovanja danas jednostavniji i bezbedniji nego ranije, da li je naše društvo postalo otvorenije za gej populaciju ili ne, pričala je psihoterapeutkinja Jelena Vidić:

"Na žalost, nemamo rezultate istraživanja koji bi tačno pokazali činjenice u vezi sa tim, ali je primetno da se sada više govori o LGBT osobama, a to je jedan od načina za razbijanje stigme. Međutim, i dalje ne znamo da li to utiče i na generacije roditelja koji su odrastali tokom osamdesetih ili ranije, kada se o tome ćutalo".

Zašto je roditeljima teško da prihvate činjenicu da im je dete gej? Da li je neobaveštenost glavni razlog?

Psihološkinja kaže da je saznanje da vam je dete gej povezano sa osećajem gubitka. "Dokle god budemo odrastali u društvu koje ima ovakve norme, svaki oblik različitosti ćemo doživljavati kao gubitak."

A šta kaže majka gej dečaka?

"Ja sam bila tužna jer je i on bio tužan, uplašena jer je i on bio uplašen. Znam koliko je naše društvo netolerantno i bojala sam se sa čime će moje dete sve morati da se suoči samo zato što je gej."

Osim roditelja, tu su i vršnjaci.

U periodu puberteta mladima su vršnjaci često bitniji od porodice. Da li oni danas lakše nego pre nekoliko godina, prihvataju gej osobe u svom okruženju?

Istraživanje koje je uradio Autonomni ženski centar je pokazalo da polovina ispitanih dečaka smatra da je u redu da pretuku svog vršnjaka koji je zaljubljen u drugog dečaka. S druge strane, postoje škole, sredine, grupe koje jesu tolerantnije, ali i dalje imamo više onih koji su zatvoreni i nasilni.

"Bila sam nedavno na Fakultetu za medije i komunikaciju, sa studentima sam pričala o transrodnosti sa psihološkog stanovišta, i videla da je u tom okruženju većina otvorena da razume i prihvati tu populaciju. Međutim, na Filozofskom fakultetu u Beogradu je sasvim drugačije. Tamo su studenti konzervativniji", kaže psihoterapeutkinja.

Da li se gej osobe u Srbji plaše?

"Ako prihvatite sami sebe i ne stidite se toga što jeste, onda će vam biti lakše i da prihvatite činjenicu da će, možda, neko da vas prebije zato što ste gej. Primećujem pozitivne promene. Imao sam 17 godina kada sam otišao na prvu gej žurku. Tamo sam sreo svog druga iz Železnika, veoma konzervativne sredine, ali ni tamo me niko nije maltretirao. Znate, ja sam odličan u školi, nemam nikakve komplekse, isti samo kao oni. Život mi je baš kvalitetan i to što neko može da me prebije je najviše što može da mi uradi. A ja ću se i od toga oporaviti i nastaviću dalje", kaže mladi aktivista Gej parade i dodaje da se treba auotovati jer to gej osobama daje osećaj olakšanja i slobode.

Međutim, na Tribini su se čula i drugačija mišljenja.

"Lepo je kada se autuješ pa prestanu dušebrižnici da te pitaju - kada ćeš da se udaš, da rodiš dete, i slično. Međutim, ja sam gej i svi u mojoj okolini znaju, ali i dalje nikome ne bih preporučila da to javno kaže sve dok nisu sigurni da su sasvim bezbedni i da autovanje neće uticati na njihovu bezbenost i egzistenciju. Mnogi nakon autovanja budu izbačeni iz kuće, fizički maltretirani, ostaju bez posla. Zato svako mora sam da odluči da li će i kada to da uradi, i da pre toga dobro osluškuje sredinu u kojoj živi, da opipava teren i reakcije svih iz svog okruženja", rekla je devojka iz publike, koja se izjasnila kao lezbijka.

Zašto bi trebalo da drugi uopšte znaju da li je neko gej ili ne? Zar to nije lična, intimna stvar?

"Svako od nas, bez obzira na to da li je gej ili ne, želi da bude prihvaćen, pre svega od strane osoba koje su im važne - od roditelja, a onda i bližeg i daljeg okruženja. Da bi nas neko prihvatio mora nas videti onakvim kakvi jesmo. Međutim, kada moramo jedan deo sebe, i to bitan deo identiteta, da krijemo, onda je to teret i otežava naš dalji rast i razvoj i dovodi do toga da nosimo veliku krivicu. Osećanje krivice je jedno do najdestruktivnijih osećanja", objasnila je Jelena Vidić i dodala da autovanje nikako ne sme da bude prisilno i iznuđeno.

Jedno istraživanje je pokazalo da deca koja su u ranom uzrastu - od tri do 12 godina - prošla kroz socijalnu tranziciju, nemaju veće skorove na merama anksioznosti i depresivnsti, u odnosu na svoje cisrodne vršnjake.

U tome se vidi važnost autovanja porodici, ali i podrške porodice, kao i značaj vršnjačke podrške.

Pročitajte i ovo:

Zašto oni svoja četiri zida nose svuda sa sobom

RUŠENJE TABUA: Prvo muslimansko gej venčanje

Nemačka: DA za gej brakove

Najpoznatija lezbijka postaje guvernerka Njujorka?

Ljubav zbog koje se išlo na robiju