Nataša Bekvalac nije ćutala, nemojte ni vi!

Niko ne sme da tuče žene (dete) i da za to prođe nekažnjeno. Tačka.

Ovaj tekst i ne treba da ima više od ove rečenice. Ali, slučaj koji veoma zanima javnost, a reč je o pevačici Nataši Bekvalac, jeste važan. Dodaćemo i podatke, kao i izjavu psihologa, kako bismo još jednom ukazali na ovaj veliki problem u našem društvu, ali i podstakli žene da kažu: "DOSTA JE!".

Surova realnost je da svaka druga žena u Srbiji tokom života bude izložena nekom obliku porodičnog nasilja.

Fizičko nasilje iskusi 32 odsto žena, a psihičko čak 48,7 odsto njih.

A istina je da ništa što neko uradi ne može da bude ni razlog ni opravdanje za nasilje. I istina je da žrtva nikad ne bi trebalo da se stidi. A mnoge se stide, i zbog straha od osude okoline, zbog straha od toga šta će komšiluk reći (Isti onaj komšiluk koji "gleda svoja posla" i kad čuje da se dešava nešto strašno) ćute i trpe u tišini svoju muku.

Nataša Bekvalac doživela je nasilje u porodici.

Ne sviđa vam se kako zvuči? Da probamo ovako:Nataša Bekvalac tvrdi da je tukao muž i naneo joj povrede zbog kojih je pomoć morala da potraži u Urgentnom centru (on je uzvratio krivičnom prijavom za krivično delo lažno prijavljivanje).

Ili ovako:Natašu Bekvalac muž je tukao mesec i po dana nakon što je na svet donela devojčicu. Dok je ta ista devojčica spavala u sobi pored one u kojoj je tata tukao mamu.

Nataša Bekvalac nasilje je prijavila, lekarima, a onda i policiji. I to je važno, ne samo zbog njenog slučaja, već i zbog one "svake druge žene koju poznajete" koja trpi nasilje.

Važno je da žene izlaze u javnost kada se dogodi ovako nešto, a kad to uradi žena koja je poznata, to ima i nešto šire posledice?

"Dobro je da žene koje su na pozicijama moći ili koje su prepoznatljive u javnosti govore o svojim iskustvima pre svega jer to šalje poruku drugim ženama da nisu same, da nasilje prema ženama nije izolovano, već da je društveni problem koji može da se desi bilo kojoj ženi, bez obzira na obrazovanje, ekonomski ili društveni status. To može da probudi hrabrost kod nekih žena sa manje moći da odluče da prijave. Ipak, smatram da način na koji mediji izveštavaju o ovoj temi žene generalno ne ohrabruje da prijave nasilje jer se one plaše osude i samih medija, a zatim i javnosti. To potvrđuje istraživanje 'Kako vas žene čitaju?' koje su radili Mreža Žene protiv nasilja i Autonomni ženski centar. Upečatljiva je rečenica jedne od žena koja ima iskustvo nasilja, a koja je na osnovu pročitanog primera medijskog izveštavanja izjavila 'Kako da tražim pomoć kad su je već osudili novinari i svako ko pročita?'", kaže Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra za MONDO.

"Istovremeno, ključno je razumeti da ne smemo te žene da izložimo pritisku da zbog toga što su javne ličnosti treba da iznose svoja iskustva u javnost. Neophodno je da im damo prostora da to urade onda kada one to žele i onoliko koliko žele. Mediji često izveštavaju senzacionalistički, pa čak i pod parolama 'stop nasilju' ili 'zaštitimo žene', ali ne razumeju da je neophodno da žena koja izlazi u javnost sa svojim iskustvom nasilja mora pre svega biti dobro sama sa sobom, treba da je izašla iz traume i da medijsko izveštavanje i komentari javnosti ne mogu da izazovu retraumatizaciju i sekundarnu viktimizaciju", objašnjava Pavlovićeva.

I to nas dovodi do drugog dela problema.

Kako je moguće da na vest o tome da je muž tukao ženu, u ovom slučaju Natašu Bekvalac, čitamo komentare "ma, ona je to sama pustila u javnost", "kad će novi album", "tri puta se udavala", "što nije pazila s kim će da pravi decu", "brže se razvela nego što se udala" i slične?

"Ovakva vrsta komentara nije neuobičajena, čak bih rekla da je pravilo kada govorimo o nasilju kojem su izložene žene u partnerskim odnosima. Javnost još nije došla do tačke da ima nultu toleranciju na svaki vid nasilja, bez obzira na to kakvo ponašanje žrtve je prethodilo tome. Patrijarhalno društvo i dalje prebacuje odgovornost na ženu i pronalazi opravdanja za nasilničko ponašanje. To nam govori da je kultura u kojoj živimo nasilnička, naučeni smo da probleme rešavamo nasiljem i (pod)svesno tražimo opravdanje za nasilnika. Društvo i dalje od žene očekuje vrlo stereotipnu ulogu iz koje ona čim malo iskorači biva izložena stubu srama, a čak i kada priznamo da je konkretan muškarac nasilnik, opet se pitamo zašto ga je birala. Tu najjasnije vidimo da je teret uvek na ženi i da je sistem vrednosti postavljen potpuno naopako", kaže Sanja Pavlović.

POGLEDAJTE SPOT BEOGRADSKE GRUPE E-Play

Saosećanje kao da je nestalo?

"Nije nestalo, već empatije za žene žrtve nasilja, sem izolovane, nikada nije ni bilo. To je speicifičnost problema nasilja prema ženama - ukoliko je neko pokraden, nećemo se pitati zašto se to desilo, već ćemo unapred osuditi onoga ko je to učinio. U ovim situacijama je obrnuto - na sve načine ćemo pokušati da dokažemo da je, na neki način, žrtva to zaslužila. To je odlika patrijarhalnog društva u kome živimo.

Ipak, moram da pomenem da je situacija u kojoj se Nataša Bekvalac našla ipak posebna po tome što se, čini mi se, nikada nije desilo da ovoliki broj javnih ličnosti javno pruži podršku žrtvi i osudi nasilničko ponašanje. U tome vidimo mali pomak u razumevanju problema nasilja prema ženama i to je ono što uliva nadu. Javna osuda nasilnika je jedna od najvažnijih stvari koje društvo može da uradi i smatram da je ova situacija pokazala da može da postoji solidarnost sa žrtvom, i pored svih negativnih komentara i senzacionalističkog izveštavanja medija."

Kad kliknete na sledeći naslov, danas, sutra, za nekoliko dana… Nemojte reći "sama je birala", jer niko ne bira da živi tako. I nemojte reći "ma ja bih...". Jer je istina da pojma nemate šta biste. Niko od nas pojma nema šta bi. Sve dok se ne nađe u takvoj situaciji.

Pročitaj pre nego što postaneš žrtva

Ljubomora NIJE lice ljubavi, već signal za UZBUNU