Način na koji deca lažu se vremenom menja i doprinosi različitim fazama njihovom socijalnog razvoja, kažu eksperti.

Mlađa deca su sklonija tome da lažu da bi ostvarila neku ličnu korist, ali kako odrastaju, počinju da smišljaju laži u koje će ljudi pre poverovati i koje su moralno prihvatljivije.

Naučnici kažu da je laganje normalno u dečjem razvoju i da, ako ih roditelji ohrabruju da budu otvorena i da govore istinu, prerašće tu fazu.    

Predavači na Mekori univerzitetu u Sidneju, Peni Van Bergen i Kerol Njual objašnjavaju šta to decu navodi da lažu i kako roditelji mogu da spreče da to postane problem.

Oni navode da je deci potrebno jasno staviti do znanja da lažu kada ste ih uhvatili u laži, ali je važno i da ih ohrabrite da otvoreno razgovaraju sa vama, da izbegavate postavljanje striktnih pravila ili kazne jer sve to doprinosi da deca budu iskrenija.  

Deca najčešće počinju da lažu u predškolskom uzrastu, dakle između druge i pete godine života. Ovi namerni pokušaji sakrivanja istine mogu da zabrinu roditelji koji se plaše da će deca to nastaviti da rade i kada odrastu.

 Ali, iz perspektive razvoja, to što deca lažu je retko kada razlog za brigu.

Tačnije, to je često jedan od prvih znakova da je dete razvilo "teoriju uma", odnosno svest o tome da drugi imaju različite želje, osećanja i uverenja. Na primer, kada dete slaže "tata je rekao da smem da jedem sladoled", ono vrlo dobro razume da ste vi protiv toga i svoju svest o tome koristi da vas "prevari".

Dok laganje samo po sebi nije društveno prihvatljivo niti poželjno, sposobnost da znaju šta drugi misle i osećaju je veoma važna društvena veština. To je povezano sa empatijom, saradnjom sa drugima i brigom o tome što će se drugi možda zbog nečega uzrujati, uznemiriti.

Kako se laganje menja sa godinama

Prve laži koje deca izgovaraju su češće smešne nego što su efikasne u tome da vas prevare. Samo zamislite dete kako vam punih usta kaže da nije jelo kolač ili kako krivi psa za ižvrljan zid... Tako mala deca znaju da mogu da prevare druge, ali još uvek im se taj osećaj nije dovoljno razvio da bi znali kako da prevare odrasle.

Pre osme godine života, deca se veoma često odaju dok lažu jer to još uvek ne umeju da rade efikasno.

U jednoj studiji, deca starosti od tri do sedam godina trebalo je da ne vire da ne bi videla igračku koja je postavljena ispred njih - dinosaurus Barni. Skoro svi su virili i skoro svi su lagali da nisu (što su stariji, to su više lagali). Međutim, takođe su imali problem da održavaju tu laž.  

Mali lažljivci starosti od tri do pet godina imali su iznenađujuće ozbiljan izraz lica, ali ih je odalo to što su igračku opisivali koristeći ime Barni.

Kako deca rastu i njihove sposobnosti govora se razvijaju, sve su sposobnija i da razumeju kakve bi to laži trebalo da izgovore, a da drugi u njih poveruju. Takođe, s vremenom postaju sposobniji da tu laž prikrivaju i održavaju, a nastupa i faza moralnog razvoja.

Mlađa deca su sklonija tome da lažu kako bi stekla neku ličnu dobit, dok se starija deca osećaju sve lošije zbog toga što lažu. Starija deca i tinejdžeri su takođe bolji u razlikovanju različtih vrsta laži.

Takozvane bele laži su za njim prikladnije i manje štetne od nekih antisocijalnih laži.

Iako se vrlo malo studija bavi utvrđivanje učestalosti laganja u različitim uzrastima, neke pokazuju da su tinejdžeri najskloniji laganju roditelja i nastavnika, a najviše lažu o onome što smatraju svojim ličnim stvarima.

Jedna studija je pokazala da 82 odsto tinejdžera u Americi laže roditelje u vezi sa novcem, alkoholom, drogom, prijateljima, ljubavnim vezama, seksu i žurkama.

Da li je laganje razlog za brigu

Retko kada je laganje među decom razlog za brigu. Uostalom, i mnogi odrasli lažu - nekad iz dobrih namera i kako bi zaštitili nekoga ili nečija osećanja, nekada iz zlobe.

Stručnjaci kažu da bi laganje trebalo da brine roditelje ukoliko se ispoljava uz još neka negativna ponašanja - agresiju, problem sa prihvatanjem autoriteta i slično.

Još jedan razlog za roditeljsku brigu je ako laganje služi da zamaskira mentalne probleme zbog straha ili stida. Na primer, tinejdžer ili dete koje pati od anksioznosti može da počne hronično da laže da bi izbeglo situacije kojih se plaši - odlazak u školu, testove, žurke... U takvim slučajevima, bilo bi najbolje da se konsultuje stručnjak - psiholog ili psihijatar.

 Laganje je normalna faza razvoja

Laganje je kod dece sasvim normalna i uobičajena faza razvoja, ali i važan znak da se razvijaju druge kognitivne veštine.

Ako je laganje konstantno i utiče na detetovu sposobnost da normalno funkcioniše, u tom slučaju bi trebalo konsultovati stručnjake za mentalno zdravlje.

Ali, u najvećem broju slučajeva, laganje je samo jedan od načina na koji se deca privikavaju na društveni svet. Otvoreni razgovori u kojima ćete ih podsticati da govore istinu bi trebalo da vremenom smanje učestalost detetovog laganja i pomognu mu da govori istinu.