Kako iskustva iz detinjstva utiču na naš dalji život i kako da ih preokrenemo u svoju korist.
Da li rana iskustva iz detinjstva utiču na naš kasniji život? Ako utiču, na koji način to na nas deluje? Koje probleme prave i da li možemo da ih rešimo? Na koji način? Da li je takvo rešenje trajno ili ostajemo "zauvek zarobljeni"? Ako je trajna promena moguća, kako do nje da dođemo?
Ovo su neke od tema tribine pod nazivom „Šema terapija ─ Kako iskustva iz detinjstva utiču na život“, koja je održana juče u organizaciji Doma omladine Beograda i Asocijacije edukativnih praksi.
Šta je šema terapija?
Reč je o relativno novom psihoterapijskom pristupu koji je kreiran sa ciljem da tretira probleme koji su nastali tokom ranog razvoja, a koji su ostavili duboke posledice u kasnijem životu.
Većina nas se često pita ili, pak, čujemo druge kako to čine, zašto nam "ne ide u životu". "Kako je moguće da se stalno zaljubljujem u pogrešne?", "Šta god da uradim, ne mogu ništa da promenim", "Sve radim kako drugi očekuju ili traže, ja ne postojim", samo su neke od rečenica kojima izražavamo nezadovoljstvo životom i nemogućnost da nešto promenimo.
I kad malo zagrebemo, vidimo da ovakav stav vuče korene iz detinjstva. Šema terapija je tehnika koja "vraća" u detinjstvo, ali ne samo kroz priču, već oživljava iskustvo iz rane mladosti, a koje je uticalo na nas i stvorilo neki obrazac ponašanja koji nam u sadašnjem životu stvara problem.
"Ako uzmemo u obzir da nešto što nam se desilo nosi sa sobom ne samo sećanje, već i misli, emocije, određene senzacije, onda su nam potrebne tehnike koje mogu da obuhvate sve to. Šta raditi ako se u životu osetimo toliko ugroženo da automatski idemo u mehanizme biološke odbrane, odnosno ’beg’ ili ’borbu’? To su neka pitanja na koja daje odgovor šema terapija", kaže prof. dr Tijana Mirović, psiholog i šema terapeut.
Da se vratimo na detinjstvo. Koje su to osnovne potrebe koje imamo u najranijem dobu?
Bebama su neophodne sigurnost i bliskost. Od otprilike treće godine javlja se potreba za autonomijom, kada žele da se oni "nešto pitaju". Onda se uspostavljaju "granice", gde im se tačno daju uputstva šta smeju, a šta ne smeju da rade. Naravno, vremenom se razvija i potreba za prihvatanjem u porodici, društvu, radnom okruženju... Ove potrebe i način na koje su one zadovoljene ili nisu, određuju obrazac po kojem ćemo se kasnije ponašati.
Kolika je uloga roditelja u stvaranju tih obrazaca?
Gde to roditelji greše? Šta je to što uskraćuju deci, pa su ona kasnije u životu nesigurna, nesrećna ili pak agresivna i sl?
U pogrešne roditeljske postupke se ubrajaju: potcenjivanje, insistiranje na perfekcionizmu i uslovljavanje, preterano kontrolisanje, neadekvatno kažnjavanje, uskraćivanje emocija, stvaranje zavisnosti (od njih samih i to iz sebičnih razloga), prezaštićenost, pesimizam i preterana popustljivost. To su načini vaspitanja koji mogu kod deteta da stvore negativne šeme u ponašanju kasnije u životu.
"Na osnovu tih modela dete pravi neke trajne pozicije, trajne zaključke o svetu, sebi i drugim ljudima. Zato se to i zove šema jer to postaje matrica na koju uklapamo sva kasnija iskustva", kaže dr Mirović.
Primeri negativnih šema
"Ako imamo roditelje koji su nas puno kritikovali, mi onda naučimo da sumnjamo u sebe, nesveno ulazimo u odnose sa ljudima koji nastavljaju da nas kritikuju. To znači da zapravo ceo život imamo obrazac u kome nekome nismo dovoljno dobri, što dalje može da dovede do većih problema kao što su depresivnost i sl. Ako se, na primer, desilo da je dete ostalo bez roditelja, bilo da je preminuo ili ga napustio, ono će kasnije u životu stalno strahovati da će svi bliski ljudi da ga napuste, da je nemoguće biti u odnosu koji se neće naglo prekinuti.“
Tako u slučajevima gde su roditelji bili previše agresivni, gde su zlostavljali dete, te osobe će imati problem sa poverenjem. Ili se dešava da to dete izraste u osobu koja je agresivna. Tamo gde se roditelji preterano zaštitinički postave prema detetu, ta osoba kasnije ispoljava neku vrstu zavisnosti od drugh, nesigurnost i sl. Osobe koje su često kažnjavane u detinjstvu izrastaju u preterano "poslušne" ljude. "Ćuti, ne talasaj" - model koji je česta pojava u našoj kulturi.
Kako da prepoznamo da imamo vrstu negativne šeme i kako da je „razbijemo“?
"Prvo pitanje je da li postoje neki obrasci u životu koji nam se ponavljaju. Da li stalno ulazimo u odnose sa sličnim ljudima, da li se stalno saplićemo o slične stvari, stalno pravimo slične greške, imamo onaj momenat ’znam da to tako ne treba, ali ne mogu ništa da promenim'. Kada to spoznamo, onda možemo da radimo na ’razbijanju’ tih obrazaca kroz različite tehnike šema terapije."
Kakav je pristup terapeuta?
"Mi prihoterapueti kroz ovu terapiju pokušavamo da klijentima, odnosno pacijentima, damo mogućnost da zadovolje one potrebe koje kao deca nisu mogli da zadovolje. Primer, ako je neko puno kritikovan, naš pristup će prema tim ljudima verovatno biti blaži i više podržavajući. Ako neko nije imao nikakva ograničenja u odrastanju i premalo je kritikovan, verovatno ćemo prema njemu biti nešto striktniji“, kaže dr Mirović i dodaje da je šema terapija veoma integrativan psihoterapijski pristup koji se "prolagođava" osobenostima pojedinca.
Istraživanja pokazuju da je ova terapija izuzetno efikasna, a posebno kod ljudi koji su imali neka negativna iskustva tokom odrastanja i koja su dovela do ozbiljnijih posledica po mentalno zdravlje, kao što su poremećaj ličnosti, hronična depresija ili anksioznost. Budući da je usmerena na menjanje načina na koji čovek funkcioniše, da bi ova terapija delovala, potrebno je vreme.
Da li postoji starosna granica, kada je najbolje primeniti šema terapiju?
„Nikad nije kasno da menjamo neke stvari u životu, tako da je ’uvek’ najbolje vreme za rad na sebi."