Haruki Murakami je svetski priznati pisac, dobitnik brojnih nagrada i nekoliko puta je nominovan za Nobelovu nagradu. Međutim, mnogi ne znaju da je Murakami i strastveni trkač, koji još od 1983. godine trči po jedan maraton godišnje. Učestvovao je i na ultramaratonima, kao i na triatlonima.

Njegova knjiga "O čemu govorim kad govorim o trčanju" prvi put je prevedena na srpski i trebalo bi da je pročitaju svi. Zašto? Zato što ona, zapravo, nije namenjena samo trkačima.

Murakami u ovom svom delu iznosi svoje misli, dok se priprema za razne trke. Šta se to vas tiče ako ne volite da trčite?

"Ono što ove beleške sadrže, ne bih nazvao filozofijom po sebi, ali to svakako jesu izvesni životni principi. Oni možda nisu od velikog značaja, ali su u najmanju ruku veoma lične lekcije koje sam naučio vežbajući, uz patnju koja je bila pitanje izbora", piše Murakami u svojoj knjizi.

On već na početku svog dela govori da nikoga ne treba ubeđivati da trči jer to i nije sport za svakoga.

"Ako nekoga zanima trčanje, pustite ga, verovatno će nekada sam početi da trči, ali ako ga ne zanima, koliko god mu svesrdno preporučivali, od toga neće biti ništa. Maraton nije sport stvoren za sve. Kao što i biti pisac nije zanimanje za svakoga. Ja nisam postao pisac zato što mi je to neko savetovao ili tražio od mene. Imao sam ideju i postao sam pisac. Isto tako, čovek ne postaje trkač zato što mu to savetuju. Čovek jednostavno postane trkač".

Ako odlučite da pročitate ovu knjigu (a preporučujem vam da to uradite), saznaćete i kako ovaj čuveni pisac motiviše sebe kada nema volje za trčanjem - a inače trči po deset kilometara šest puta nedeljno - koju muziku sluša, o čemu razmišlja.

MISLI...

"Po hladnom vremenu bar delimično razmišljam o hladnoći. Kada je vruće, delimično razmišljam o vrućini. Kada sam tužan, malo razmišljam o tugi. Kada sam srećan, o sreći. Kao što sam ranije pomenuo, nekada mi nasumice naiđu uspomene na događaje iz prošlosti. Ponekad (a to se stvarno retko dešava), padne mi na pamet i neka mala ideja za roman. U stvari, ne razmišljam ni o čemu važnom. (...) Ja samo trčim dok trčim. Po pravilu, trčim u praznini. Ili je obrnuto, možda trčim da steknem prazninu".

Murakami nam kroz svoju knjigu objašnjava da on ne trči zarad takmičenja - čak i ne voli naročito da se takmiči. Naprotiv, on sebi postavlja "male" ciljeve. Jedan od glavnih ciljeva mu je da nikada ne hoda ni delić maratona, da bude bolji nego prošlog puta…

"Važnije je da li sam uspeo da bar malo prevaziđem onog sebe od juče".

I upravo to je ono što bismo svi mogli da usvojimo, nevezano za to čime se u životu bavimo.

MONDO aplikacija ponovo na Google Play Store! PREUZMITE JE!

Čitajući "O čemu govorim kad govorim o trčanju", naučićete ponešto i iz njegovog odnosa prema pobedama, naporima, ulaganju truda, nošenju sa lošim rezultatima…

Mi u Srbiji često kažemo "u zdravom telu, zdrav duh", a Murakami je to u svom delu objasnio na malo drugačiji način, ali je poenta ista.

Naime, on smatra da je za profesiju pisca (a može se reći i za bilo koju drugu profesiju gde je važan intelekt) veoma važno da bude u fizičkoj formi. Ako ne trenira, kaže ovaj Japanac, telo u nekom trenutku neće moći da pruži podršku imaginaciji koju je mozak u stanju da stvori, a onda više neće imati inspiraciju za pisanje.

To je, smatra on, razlog zašto nekim piscima u određenom periodu života jednostavno "presuši" inspiracija.

KAKO SVE DA STIGNEM!? LAKO!

Ako se pitate kako čovek koji ima toliko obaveza - on je pisac i prevodilac, povremeno drži predavanja na fakultetima - stiže i da trči šest puta nedeljno, a vi nikako nemate vremena da vežbate...

"Sada shvatam da je u životu, ako izuzmemo doba kada je čovek stvarno mlad, neophodno napraviti listu prioriteta. Napraviti redosled po kojem ćete i kako rasporediti vreme i energiju. Ako do nekog životnog doba u sebi ne razdradite do tančina takav sistem, nedostajaće vam fokus u životu i postaćete čovek bez cilja".

Na kraju knjige, Murakami otkriva šta je najvažnije za njega kao trkača.

"Moje lično vreme i plasman, spoljašnji izgled, kako me drugi vrednuju - sve je to sporedno. Za trkača poput mene najbitnije je da kroz svaki svoj cilj prođe sigurno svojim korakom. Da uložim svu svoju snagu, izdržim sve što treba da izdržim i budem zadovoljan na svoj način. Da iz svojih grešaka i radosti koje iz toga proizilaze izvučem konkretnu pouku - koliko god da je mala, važno da je konkretna. (…) Ako jednog dana budem imao nadgrobnu ploču, i ako budem mogao da biram šta će na njoj stajati, voleo bih da na njoj bude uklesano ovako:

Haruki Murakami

Pisac (i trkač)

1949-20**

Barem nije hodao do kraja".