Ljudski govor je stariji od pisanog jezika nekoliko desetina hiljada godina. Niko ne zna tačno kada su ljudi izgovorili prve reči.

Iako je uvreženo mišljenje da žene pričaju više od muškaraca, nema baš pouzdanih dokaza za to. Jedna studija je pokazala da žene dnevno izgovore 13.000 reči više od muškaraca, dok druga studija nije našla razlike između toga koliko pričaju muškarci, a koliko žene.

Džon Mošita Džunior je decenijama bio čovek koji govori najbrže na svetu. Mogao je da izgovori 583 reči u minutu!

Dok govorimo, aktivne su desetine mišića na usnama, u grlu, jeziku, ali ipak, govorenje normalnim tonom nas ne umara ništa više od ćutanja.

Oko 50 miliona ljudi širom sveta muca, tj. nevoljno ponavlja određena slova reči, što ometa njihov govor. Neke od poznatih ličnosti koje su mucale su bili Fridrih Niče, Vinston Čerčil, Merilin Monro...

Britanski psiholog dr Nikolas Emler tvrdio je da se 80 odsto uobičajene konverzacije zasniva na tračarenju. Zbog toga je tvrdio da je tračarenje važan deo ljudskog bića.

Istraživanja pokazuju da većina ljudi čak 60 odsto vremena tokom razgovora zapravo govori o sebi. Kada je reč o konverzaciji na društvenim mrežama, pojedinci utroše oko 80 odsto vremena govoreći o sebi.

Nemost je nemogućnost osobe da govori, a uzroci za to su različiti – od oštećenja glasnih žica, preko neuroloških stanja, do degenerativnih bolesti. Veoma je retko da su ljudi od rođenja nemi.

Reč glosolalija opisuje iznenadnu sposobnost da osoba govori jezikom koji ranije nije govorila.

Stručan naziv za pričanje u snu je somnilokvija.

Francuski filozof Žan Žak Ruso tvrdio je da je usmeni govor nastao ne samo iz potrebe, već i da bismo mogli da izrazimo svoje strasti.

Oko 25 odsto ljudi pati od glosofobije, odnosno od straha da govore u javnosti.

Psiholog Albert Mehrabian je tvrdio da je govor samo mali deo komunikacije. Smatrao je da se komunikacija sastoji 55 odsto od govora tela, 38 odsto od tona glasa i samo sedam odsto od reči koje upotrebljavamo.

U jednom izolovanom izraelskom gradu sa najvećim brojem gluvih osoba, osmišljen je znakovni jezik, kako bi mogli međusobno da se sporazumevaju. Lingvisti su decenijama proučavali tu zajednicu, u nadi da će otkriti nešto više o osnovama ljudske komunikacije.

Mnogi ljudi pate od "telefonske anksioznosti", odnosno telefonski razgovori im predstavljaju stres.

U nekim jezicima, poput mandarinskog, na primer, jedna reč može da ima i do osam različitih značenja, u zavisnosti od tona kojim se izgovori.

Deca prirodno nauče jezik koji se govori u njihovom okruženju, bez obzira na to da li se neko trudi da ih nauči ili ne.

Napretkom tehnologije, ljudi usmeno razgovaraju manje nego ranije, a više komuniciraju porukama. Studija sprovedena 2015. godine je pokazala da prosečan Amerikanac primi pet puta više poruka nego poziva dnevno.

Mnogi ljudi hodaju dok razgovaraju telefonom. Psiholozi veruju da je to mehanizam kojim pokušavaju da nadoknade odsustvo govora tela i neverbalne komunikacija, koja je inače prisutna u razgovoru lice u lice.

Selektivni mutizam je poremećaj sa kojim se uglavnom suočavaju deca, a podrazumeva da im je teško ili čak nemoguće da govore u određenim situacijama – na primer, u školi, ili pred nekim nepoznatim ljudima.