Čekala sam da se tuga pretvori u reči, u svakodnevne misli, da se bol pretvori u nedostajanje, da nedostajanje postane normalna stvar. Da mi postane razumno da više nikada neću reći mama, kako si, šta radiš? Koliko beše šećera ide u sirup za baklavu?

Sada je period u kojem pređem nežno rukom preko njenih ručnih radova i njenih slika. I uzdahnem.

Obično pred kraj godine napišem tekst u kojem kao nešto svima imam da kažem pametno o životu, zdravlju, sreći i ljubavi... Bila sam ljuta na prethodnu godinu, i nisam želela da je pomenem javno pred svima. Od mene nije zaslužila.

O životu imam da kažem nekoliko stvari. Ono što zaključujem je da brzo prolazi i da se sve što je preostalo mora dobro iskoristiti. Kada kažem dobro, mislim da prvo treba očistiti svoju savest od svega što je opterećuje. Pomirite se sa braćama, sestrama, roditeljima, rodbinom, komšijama ako niste u dobrim odnosima. Učinite neko dobro delo, a onda uradite nešto sasvim neuobičajeno što će vam promeniti sliku o sebi i dati motivaciju za još stvari koje će dati životu začin kao kada dodate cimet u neke kolače, pa vam zamiriše cela kuća.

E tako treba život da miriše, kao cimet pomešan sa uzdisajima, znojem iz dečjih patika, kao pokislo kuče na trosedu, kao osećaj da si se probudio zdrav, vidiš, čuješ, hodaš i govoriš i možeš sve. O zdravlju ne umem da kažem ništa što već niste čuli.

Neću da vam govorim da promenite način ishrane, prestanete da alkoholom i duvanom, da smanjite masno i slatko jer je to glupo. Treba da ovo što nam je ostalo uživamo u svemu, makar nas to i ubilo.

Moja baba je govorila kada smo joj prigovarali što mnogo puši, da je umro i onaj što nije pušio, pa smo prestali. Sreća je ono o čemu su mnogi razglabali a nikada je nisu dokučili. Ona je tako individualna, i različito velika za svakog. To što je sreća meni, nije nekom drugom. Sreća ovde nije ista kao sreća tamo negde.

Evo recimo meni je sreća pun frižider, što znači da imam posao, što je sreća ovde, i trenutak kada deca otvore kutije sa novim patikama, plaćeni računi, i kada smo svi zdravi i kada je pas zdrav, okupan i ošišan. I kada gori vatra u dnevnoj sobi, a ja pokrivena ćebetom znam da ima štek sa čokoladom u srednjoj fioci u predsoblju. Sreća je kada podelite poslednje tri sarme, po jednu i po svakome, i parče hleba na pola. Kada pomogneš prijatelju. Kada namažem novi lak na nokte, pa se divim svojoj ispruženoj ruci. Kada se preslišavamo pesmicu, pa shvatimo da smo je naučili bolje od onog što ju je pisao. I kada se probudim pored njega, a ne moramo da idemo na posao, pa samo tako ćutimo i emitujemo toplotu, privrženost i ljubav. Sreću ćete naći svuda, ako umete da je prepoznate.

SANDRINE LEKCIJE O SREĆI


Ljubav je posebna stavka. Manifestuje se tako što voliš da jedeš, voliš da spavaš, da kupuješ po rasprodajama, da vežbaš, šetaš se, ideš u goste, gajiš cveće. Isprobavaš sir na pijaci, pa kažeš ovo je taj sir koji najviše volim, da ti se ljubimac obraduje i ti njemu, pa se siti izmazite posle napornog dana i onda osetiš ljubav, čistu i iskrenu. Kada ti deca stave glavu na rame, jer su veliki pa neće više da se maze, ali im treba bliskost i onda ti odšrafiš slavinu sa roditeljskom ljubavlju pa ih okupaš od glave do pete. Kada kažu mama, ti si najbolja na svetu, a ja znam da nisam, samo mi je drago što njima jesam.

Kada sebe voliš, pa sebi ugađaš na svakojake načine, počevši od grešnog prejedanja u kasne sate, preko spavanja u miru i tišini bez alarma po 12h, trošenja celog bojlera vode za tuširanje od po sat vremena (roditelji će ovo shvatiti kao posebnu pogodnost), tretmana kod frizera, manikira, nekakvog ulepšavanja i divljenja sebi u ogledalu kako dobro izgledaš za svoje godine, a tamo neki isto tvoje godište omatorili i sve nikakvi. Kada sebi kupiš toliko skupu knjigu, da je otvaraš kao riznicu sa blagom, polako i udišeš miris sveže odštampanog papira kao predjelo za čitanje. Kada me on pogleda onako kako samo on ume i kaže mi ti si bre moja ženska i dalje mu cakle oči. To je sve ljubav.

Crtajte mi, deco! Crtajte ZA MAMU!

I ja vam sve to želim da imate, baš mnogo svega toga. I ne brinite za svaku sitnicu. Dođu oni teški dani kao kamen za kupus, teški da imaš utisak da je to maksimum koji može jedno ljudsko biće da izdrži, i onda psujete i život i državu i politiku i sve na svetu što vam se sve svelo na prebrojavanje dana između dve plate, a sutra grane sunce, pa vas neko zagrli, i desi se neko čudo i sav taj teret prođe, kao da ga nikada nije ni bilo.

I tako će biti zauvek. Jer da nema tog kamena za kupus koji nas ponekad pritisne, ne bismo znali da cenimo to sunce i taj zagrljaj i to čudo koje nam se desi pa nam bude bolje. Danas je oblačno, hladno, pada neka kilava kiša, sneg i na poslu je haos, ali ćudanas ručati pasulj što su mi skuvala deca, a to je sreća. Za danas mi je to sasvim dovoljno.

Srećni, zdravi i voljeni bili!
----------------------------

SVE KOLUMNE Sandre Todorović