Ženama je prvi put palo na pamet da se ulepšavaju još u starom Egiptu. Najraniji zapis o korišćenju šminke datira iz prve egipatske dinastije koja je vladala između 3100. i 2907. godine pre Hrista. Žene su tada stavljale tamnozelenu boju na kapke i tamnile trepavice pomoću ugljena. Još tada su izmislile i prvu kremu protiv bora. Bila je to mešavina tamjana, bademovog ulja, trava i fermentiranog voćnog soka, koja se na lice stavljala svakodnevno. Za sjaj u očima špricnule bi po kap limunovog soka u svako oko, piše "Borba".

Veruje se da su korišćenje šminke od Egipćana preuzeli Jevreji jer se šminkanje lica pominje u Novom zavetu.

Rimski filozof Plaut je napisao da je "žena bez šminke kao hrana bez soli", dok su Rimljani prednosti šminke uvideli još u 1. veku. I oni su tamnili kapke i trepavice ugljenom dok su kredom posvetljavali ten, a rumenilo stavljali na obraze. Radili su čak i depilaciju, a vrsta kamena zvana plovućac koristila se za čišćenje zuba.

I u grčkom društvu korištena je kreda za posvetljavanje tena, a Persijanke su bojile kosu i lice kanom.

Tokom srednjeg veka širom Evrope upotreba šminke bila je zabranjena i smatrana đavoljim oružjem. Ali to je važilo samo za običan narod, jer predstavnici viših staleža nisu bili imuni na prednosti ukrašavanja lica i tela. Dvorska moda Francuske i Engleske tokom 17. i 18. veka najbolje ilustruje odnos prema šminkanju. Izbeljena lica, ogromne perike i parfemi odražavali su moć i raskoš vladara. Situacija se promenila u Viktorijansko doba kada šminka biva proglašena za dekadentnu naviku svojstvenu samo prostitutkama i glumcima.

U 18. veku u Francuskoj je bio vrlo popularan crveni ruž za usne i rumenilo za obraze. Tako našminkana osoba odavala je zdrav i zabavan duh. Ali, u drugim državama se na taj trend gledalo kao na nešto sramotno.

Početkom 19. veka u Engleskoj je najpopularniji deo šminke bilo rumenilo, koje su svi koristili. Tada su se potamnjivale obrve i bojila kosa. Da bi se izbeglo ispadanje kose, na čelo se stavljao zavoj umočen u sirće i mačji izmet! Većina šminke pravila se od korova, cveća, masti, brendija, povrća, izvorske vode i, naravno, zgnječenih jagoda.

Tokom 19. veka ideal lepote predstavljale su krhke dame bledog lica. Aristokratkinje su se klonile sunca i pribegavale različitim tehnikama za beljenje kože. Kako bi sačuvale svetli ten nosile su dečje kapice, suncobrane i sve vidljive delove kože prekrivale izbeljivačima i odstranjivačima mrlja. Bile su popularne i kreme koje su u sebi sadržale okside žive tako da je često dolazilo do trovanja. Da bi postigle sjaj i bistrinu pogleda koristile su živu i antropin, iako je bilo poznato da od njih može da se oslepi. Za vreme italijanske renesanse bio je vrlo popularan puder za lice izrađen od arsena!

U kasnom 19. veku u proizvodnji šminke se koristila nitrična kiselina i još uvek živa, dok se za bojenje kose uzimala boja u kojoj je bilo katrana, koji je danas ilegalan u SAD-u. Zanimljivo je i to da je našminkani muškarac bio sasvim normalna pojava do polovine 19. veka. Na primer, vladar Džordž IV je potrošio bogatstvo na hladne kreme, pudere i mirise. Najsmrtonosniji pomoćnici lepote toga doba bili su belo olovo i živa. Ne samo da su upropaštavali kožu, već su uzrokovali gubitak kose, probleme s probavom, drhtavicu i smrt. Zbog njih je umrla vrlo popularna kurtizana Kiti Fišer, ali ni to nije bila dovoljna opomena - mnoge žene su ih i dalje nastavile da koriste!

Tek početkom 20. veka počinje izrada bezbedne kozmetike. Lekari su počeli da sarađuju s kozmetičkom industrijom kako bi se garantovala bezbednost proizvoda koji se u njima koriste.

Prava evolucija šminke započinje 1910, kada nastaje prva prava maskara, nazvana "Mabel", a danas poznata kao Maybelline.

(MONDO)