"Znači, dakle, pa, kako da vam kažem, ovaj, kako se zove..." - koliko puta ste čuli da neko koristi ove poštapalice ili ih sami izgovarate u svakodnevnom govoru? Najveći problem je što ih izgovaramo nesvesno, a samim tim i ne primećujemo da su postale sastavni deo našeg rečnika. Ovu temu komentarisali su stručnjaci u emisiji "150 minuta" na Prvoj. Šta se krije iza ovoga: navika, odlika intelektualaca ili manjeg fonda reči?

"Dešava se da neka reč koja ima smisla u rečenici, gubi smisao ako se često upotrebljava u govoru. Tada postaje poštapalica. Ljudi najčešće kreću sa "Pa..." i najviše koriste "Ovaj...". Bojimo se pauze, a pauza je jedna od najmoćnijih retoričkih sredstava u govoru. Želimo da podstaknemo nešto i napravimo misteriju šta je sledeće što ćemo reći, a ljudi tada nisu ni svesni koliko poštapalica koriste. Snimite jedno svoje izlaganje telefonom i videćete koliko ih upotrebljavate", rekao je Milan Bosiljčić, glumac i osnivač udruženja "Izražajnost"

Tokom jednog dana, muškarac izgovori oko 30.000 reči, a žena duplo više.

"Ako tražimo najjednostavniju definiciju, možemo da kažemo da je to proteza koju koristimo. I sam naziv 'poštapalica' kaže - koristimo štap. Analogija sa protezom nije do kraja tačna, jer čovek koji je invalid, potreban mu je štap da se kreće, a nama u jeziku poštapalice apsolutno nisu potrebne, a koristimo ih", rekao je Duško Babić, direktor Srpske književne zadruge.

Ljudi misle da su poštapalice odlika malog fonda reči. Da li je to tačno?

"Da, ukoliko upotreba poštapalica pređe normalnu granicu. Lako možemo da je osetimo kad slušamo nekog čoveka. Imamo neko čulo da prepoznamo kada nešto prelazi normalne granice. Kada čovek poštapalice koristi vrlo umereno, onda to nije mana ili nedostatak naše jezičke sposobnosti i kulture. Te reči su opasnost za jezik i uopšte za čoveka, jer ga osiromašuju, čine ga površnijim. Čovek gubi sposobnost da nijansira svoju misao. Problem je u tome što je to živa slika ambijenta u kojem živimo. Pristali smo na stav o životu gde je površnost nešto što ispunjava sve naše životne ciljeve. Izgledamo limitirano i sve to govori da treba da shvatimo da gubimo interes da stvari lepo imenujemo", objasnio je Babić.

Pojedini smatraju da ljubavnim poštapalicama želimo da postignemo da komunikacija bude opuštena.

"Emotivne poštapalice imaju pozitivno dejstvo kada se upotrebe na odmeren način. Ukoliko reči poput 'ljubavi' ili 'srećo' postanu poštapalice, onda će to postaviti barijeru između mene i nekoga sa kim razgovaram. Tada više nema pozitivnog učinka. To se sve događa zato što živimo u jednom okruženju gde nas sve podstiče na to da se prema stvarima odnosimo površno, a ne da tragamo za nijansama i trudimo se da stvari izreknemo tačno i lepo. Lepo ne može da bude ono što je nejasno", objasnio je Duško Babić.

(MONDO)