Članak lista "Gardijan" o Srbiji privukao je veliku pažnju. Autorka je Britanka koja je odlučila da našu zemlju obiđe u "jugiću". Pročitajte njen tekst:
"Uskakuj, druže!", viče moj vozač kroz prozor najmanjeg i najkockastijeg automobila koji sam ikada videla - komunističkog oldtajmera "jugića". Krećem na turu kroz Beograd sa vozačem Vojinom Žugićem iz agencije Yugoverse tours, koja se bavi nostalgijom za hladnoratovskim dobom. Automobil je prava vremenska kapsula - sa svojim kockastim farovima, tvrdim menjačem i kasetofonom. Sirena zvuči veselo bezobrazno, a miris dizela i starih kožnih sedišta je jak. Vozimo se po srpskoj prestonici pola dana, obilazimo najupadljivije mostove i zgrade komunizma i veselo sviramo vozačima koji nas pretiču. Svi se osmehuju i mašu jer "jugić" budi lepe uspomene u ovom delu sveta.
Skoro svaka porodica u bivšoj Jugoslaviji imala je "jugića" tokom druge polovine 20. veka. Pravio ga je proizvođač "Zastava" u saradnji sa "Fijatom", koji im je ustupio dizajn za Fiat 500 i 600. Danas ih uglavnom voze stariji ljudi koji nikada nisu zamenili auto otkako je fabrika zatvorena. Ipak, u Beogradu, grupa mladih entuzijasta okupljena oko Yugoverse-a, koju predvodi mehaničarka Jovana Ninković, daje ovim zaboravljenim klasicima novi život: skupljaju ih, restauriraju, voze na skupove i voze turiste.
Žugić mi kaže da privlačnost kolekcionarstva delom dolazi iz "osećaja odgovornosti da sačuvamo nasleđe 20. veka, koje brzo nestaje". Muzej automobila je zatvoren 2024. godine, hotel Jugoslavija je srušen u januaru ove godine da bi napravio mesto za "Ric-Karlton", a legendarno skladište "Jugošped", koje su koristili umetnici i za ilegalne žurke, uništeno je zbog izgradnje luksuznih stanova koje finansira Saudijska Arabija.
Dok generacija, koja je odrastala, tokom ratova 90-ih želi da zaboravi prošlost, mnogi mladi se vraćaju još dalje - u mirnija jugoslovenska vremena, kako bi izgradili svoj identitet, kaže mi Žugić dok prelazimo Gazelu. "Ovi automobili su deo naše istorije. Pravili smo ih ovde i mi moramo da ih čuvamo jer niko drugi neće", kaže. Kada smo stigli do planina, naš kockasti "jugić" dolazi do izražaja. Trucka se po krivudavim putevima trapavo, ali veličanstveno.
Maglič u ibarskoj klisuri
Za dalju avanturu, rezervisala sam turu sa Vlajkom Vladanom, još jednim mladim zaljubljenikom u "jugiće" i vodičem na omladinskom projektu obnove tvrđave Maglič. On me pokupi južno od Beograda i krećemo u valovitu prirodu centralne Srbije. Prolazimo kroz Guču, poznatu po trubačkom festivalu svakog avgusta. Ubrzo se penjemo u planine, gde naš beli "jugić" trucka bez gracioznosti, ali s ponosom.
Pored puta, mali voz ka Kosovu prati reku koja se uliva u dolinu Ibra, prošaranu selima. Ispred mnogih kuća stoje "jugići" u raznim stanjima. Njihovi vlasnici nas pozdravljaju dok prolazimo. Pojavljuje se kamena tvrđava Maglič, na dramatičnom uzvišenju. Ime dolazi od reči "magla", što i priliči prizoru magle iznad reke. Tvrđava iz 13. veka, građena protiv Mongola, dugo je propadala dok grupa mladih nije odlučila da je spase. Država je preuzela obnovu, ali je Magličgrad, odmah ispod tvrđave, i dalje u vlasništvu zajednice.
Nakon prelaska reke čamcem, penjemo se do tvrđave i dočekuju nas mladi domaćini - sa obaveznim čašicama domaće rakije od šljive. Pokazuju mi male drvene kuće sa šporetima i ćilimima. Pre nego što padne mrak, pešačim od tvrđave do obližnjeg vodopada koji se koristi za kupanje u prirodi. Tu ekipa iz Magliča organizuje roštilje i koncerte, u duhu Jugoslavije njihovih baka i deka - "sporije vreme", kaže Vladan. Kad se vratim, čeka me večera: kobasice, turšija i sočivo. Prava topla večera posle naporne šetnje. Te noći spavam duboko, sita.
Sledeće jutro, "jugić" malo teško pali na hladnoći. I nije čudo, nekad su ih zvali "najgori automobili u istoriji". Pojavljivali su se u šalama u američkim filmovima, kao što je komedija "Dragnet" iz 1987. sa Tomom Henksom, gde je "jugić" poslednja opcija za bekstvo. U "Umri muški 3", Brus Vilis i Samjuel L. Džekson pokreću zlatnog "jugića" odvijačem.
Nakon dosta muke, naš "jugić" opet kreće, a ja spuštam prozor i gledam kako pejzaž promiče dok idemo ka Suvoj planini, podnožju Stare planine koja se proteže ka Bugarskoj i Crnom moru. Ručamo u kafani, odlična hrana. Na dugoj večernjoj vožnji nazad za Beograd, mali farovi osvetljavaju mrak, a kasetofon pušta hitove iz 80-ih. Pravim letnje planove da opet unajmim jednog od mojih vozača i krenem ka obali Crne Gore ili Hrvatske. Biće vruće u ovom bučnom autu, a prozori jedina klima, ali takve sitnice ne smetaju ljubiteljima "jugića". Žugić je čak ugradio električni motor, pa njegov "jugić" sada vozi potpuno održivo.
"To je stvar sa ovim bezvremenskim kolima, lako ih je obnoviti. Ubaciš novi motor i voziš novi auto", kaže.
BONUS VIDEO:
