Gijom, poznat i kao Gile, legendarni je francusko-filipinski trenera džiju-džice. Već više od 20 godina živi u Srbiji. Danas vodi akademije širom Balkana, trenira sa vrhunskim srpskim borcima i smatra Srbiju svojom pravom kućom. U razgovoru za Jutjub kanal "Attic Life" otkrio je i zašto.
"Godine 1999. studirao sam u Parizu, u Francuskoj, u privatnoj poslovnoj školi. U toj školi smo imali studente na razmeni iz Jugoslavije. To je bilo godinu dana posle bombardovanja, NATO bombardovanja Beograda. Kao i mnogi ljudi u svetu, imao sam veoma negativno mišljenje o Srbima. Mislio sam: 'Bože, kakvi su ovo ljudi? Genocidan narod'. Zbog rata, zbog 'Si-En-Ena'. Gledao sam ga, kao i francuske vesti. Sećam se svog prvog utiska. Bio sam na fakultetu i video jednog ogromnog tipa, dva metra visokog, obrijane glave. Pomislio sam: 'Šta je ovo? Ne sviđaju mi se ovi ljudi, čudni su'", rekao je Gile.
Sve se promenilo kada je počeo da razgovara sa Srbima.
"Počeli smo da pričamo o košarci. Rekao sam: 'Volim košarku, volim Divca, sjajan igrač'. Vrlo brzo smo postali prijatelji. Posle pet minuta razgovora pitali su me: 'Hej, šta radiš večeras?'. Rekao sam: 'Ništa posebno'. A oni: 'Večeras je Srpska nova godina'. Ja sam pitao šta je to, a oni su mi rekli: 'Mi smo pravoslavci, slavi se dve nedelje kasnije. Dođi s nama, biće srpska žurka u Parizu'. Otišli smo tamo. Bili su svi Srbi iz Pariza, zajedno sa mojim prijateljima sa fakulteta. Nisam znao nijednu reč srpskog jezika. Nisam znao nijednu pesmu. A ponašali su se prema meni kao da sam njihov davno izgubljeni brat.
Sećam se da me jedan poljubio u ponoć, tri puta. Nisam bio naviknut na to. Pomislio sam: 'Ovi ljudi su tako dobri'. I postali smo bliski prijatelji. Sledeće što znam, to je da sam bio njihov 'usvojeni Srbin' u grupi. Prihvatili su me i naučio sam sve od njih", rekao je Gile.
"Srbi nemaju mentalitet kao Francuzi - poštujte ih i voleće vas"
Gileta su prijatelji zvali da dođe u Beograd. Odlučio je da autobusom putuje iz Pariza. Kako je otkrio, svi su mu govorili: "Moraš da ideš u Srbiju".
"Došao sam u Srbiju leta 2000. godine. To je još bilo vreme Miloševića. Tada gotovo da nije bilo stranaca. Čak su i službe bezbednosti pitale: 'Ko je ovaj francusko-filipinski student?'. Nisu mene ispitivali, već mog prijatelja. Tada je bilo vrlo malo stranaca. Bilo je nekih starih stranaca još iz vremena komunizma, ljudi iz Afrike, Libije, koji su ovde studirali i postali lekari. Oni su bili integrisani u društvo.
Posle korone primetio sam novu vrstu imigracije. Prvi put sam video imigrante koji rade u dostavama, vozače autobusa iz Filipina, Indije. Ranije toga nije bilo. Ako se stranci integrišu, nauče jezik i poštuju ljude, Srbi će ih prihvatiti. Srbi nemaju mentalitet kao Francuzi", rekao je Gile.
Prve godine u Beogradu izlazio je svake noći, otkrio je Gile.
"Upoznao sam ljude iz svih slojeva društva. To mi se sviđa u Srbiji. Nije klasno podeljena kao Francuska ili Filipini. Sećam se Bulevara kralja Aleksandra. Ljudi su prodavali robu sa hauba automobila, menjali novac na ulici. Video sam čoveka koji prodaje čarape, a izgledao je kao moj zet iz Pariza, multimilioner. Pomislio sam: 'Rođen na pogrešnom mestu u pogrešno vreme'. Skoro sam zaplakao. Tada sam se emotivno vezao za Srbiju.
Od tada sam znao da želim da živim ovde. Ceo život sam bio izložen različitim kulturama. Zato sam se ovde lako uklopio. Za mene je Srbija i dalje skriveni dragulj. Nije kao Prag, pun turista. Najbolja stvar u Srbiji su ljudi. Poštovanje Srba se stiče tako što si pošten. Učiš jezik. Čak i ako govoriš loše, ali se trudiš, poštuju te.
Nikada nisam doživeo rasizam ovde. Moj stav o rasizmu je kontroverzan, mislim da je stvar percepcije. Ako znaš ko si, ne dotiče te šta neko priča. Osećam se kao Srbin. Živim disciplinovan život. Porodica mi je najvažnija. Kad mi žena i dete odu, osećam se izgubljeno", rekao je Gile i istakao da je Srbija njegov dom.
"Pitali su me jednom gde mi je dom. Trebala mi je jedna sekunda da odgovorim - u Srbiji".
Celo Giletovo iskustvo možete da pogledate u snimku:
BONUS VIDEO:
(MONDO)
