Satelitski snimak iz severnog Čilea podseća nas da problem prekomerne proizvodnje i trgovine polovnom odećom ostavlja trajan uticaj na životnu sredinu – daleko od mesta gde su ti predmeti kupljeni ili donirani. Deponija u pustinji Atakama jasno pokazuje gde zapravo završava odeća koju bacaju bogatije zemlje.
Sama slika ne dozvoljava nam da utvrdimo masu, sastav ili poreklo otpada, ali potvrđuje da deponije tekstila pokrivaju ogromno područje vidljivo iz svemira. Prema studiji iz 2025. godine, u blizini Alto Hospisija postoji između 100 i 200 mikro-deponija, od kojih se tri sastoje isključivo od tekstilnog otpada. Procenjuje se da je tu uskladišteno oko 60.000 tona odeće, a podaci iz 2022. pokazuju da ova vrsta otpada prekriva preko 300 hektara pustinje.
U čemu je problem sa modom?
Pustinja Atakama postala je svetska deponija garderobe, na kojoj se često mogu naći komadi sa još uvek netaknutim etiketama iz prodavnica. Problem nije samo u doniranoj odeći – ogroman deo otpada direktna je posledica „brze mode” (fast fashion). U pitanju je poslovni model koji se oslanja na brz dizajn, jeftinu proizvodnju i masovnu prodaju komada inspirisanih najnovijim trendovima.
Dok tradicionalni brendovi izbacuju dve do četiri kolekcije godišnje, giganti brze mode predstavljaju nove dizajne na nedeljnom nivou. Sam termin skovala je 1989. godine An Mari Širo, novinarka Njujork tajmsa, zabrinuta praksom brenda Zara da ideju transformiše u gotov proizvod na policama za samo 15 dana.
Prekomerna proizvodnja i lažna ekologija
Danas brza moda ne podrazumeva samo brzinu, već i masovnu upotrebu sintetičkih vlakana, jeftinu radnu snagu i ubrzane proizvodne cikluse. Sve ovo često se prikriva „grinvošingom” (greenwashing) – kompanije koriste slogane poput „održivo” ili „ekološka kolekcija” kako bi potrošačima stvorile iluziju etičke kupovine.
Odeća se proizvodi masovno i jeftino, pa nakon samo nekoliko nošenja završava na deponijama ili u spalionicama. Reciklaža je teška i neprofitabilna (reciklira se manje od 1% tekstila), a globalno gledano, svake sekunde na deponiji završi ekvivalent jednog kamiona punog odeće.
Kako svetska odeća stiže do Atakame?
Luka bez carine u čileanskom gradu Ikike, osnovana 1975. godine, igra ključnu ulogu. Kroz nju godišnje prođu milioni tona odeće iz Evrope, Azije i Amerike – čak 46 miliona tona prošle godine.
Odeća se tu sortira po kvalitetu; deo se ponovo izvozi, a deo završava na lokalnoj pijaci. Međutim, hiljade tona odeće koja ne pronađe kupca ilegalno se baca u pustinju. Zašto baš tamo? Čileanska zona slobodne trgovine dozvoljava uvoz bez carina, ali legalno odlaganje otpada zahteva plaćanje taksi. Zbog toga je ostavljanje robe u pustinji znatno jeftinija opcija za kompanije.
BONUS VIDEO:
