Preselila sam se u Italiju zbog boljeg života: Odustajem posle 6 meseci, jedna stvar bi i sveca oterala u očaj

Kuća na selu za 750 evra mesečno, besplatan vrtić, srdačne komšije i odlična hrana. Život u Italiji na prvi pogled imao je sve što je Anabel Fenvik Eliot želela za svoju porodicu. Ipak, ono što ju je oduševljavalo nije bilo dovoljno da poželi da ostane. U ličnoj ispovesti za The Telegraph opisala je zbog čega je odustala od italijanskog "slatkog života" i gde planira da potraži novi dom.

Pišem vam iz Umbrije, prelepog, blago brežuljkastog regiona u središnjoj Italiji, koji ima mnogo toga da ponudi. Milioni turista svake godine dolaze u ovu zemlju, privučeni osunčanim brdima, bajkovitim planinskim selima, sočnim paradajzom i obalom uz more kobaltnoplave boje.

Zašto onda, posle pola godine, preseljenje u Italiju smatram ogromnom greškom?

Mnogi odavde više ni ne žele da odu. Zato nije čudno što ovde odavno postoji velika zajednica doseljenika iz drugih zemalja. Čini se da svi sanjaju o svom komadiću "slatkog života".

Mogu da radim sa bilo kog mesta na svetu. Moj muž je Nemac, a njegov posao pilota helikoptera takođe mu omogućava da gotovo bilo gde izabere mesto za život. Cela Evropa nam je, dakle, bila otvorena.

Presudile su kuhinja i kultura

Boravak na Islandu, prelepom, ali sa previše surovom klimom i jezikom koji nam je teško išao, naučio nas je jednoj stvari. Potrebna nam je toplota. I danas jedva uspevam da izgovorim "Hafravatnsvegur", naziv ulice u kojoj smo živeli.

Razmatrali smo Portugal, Francusku i Španiju, ali smo na kraju izabrali Italiju, privučeni kuhinjom i kulturom kojima je teško odoleti.

I tako smo krenuli. Iznajmili smo malu seosku kuću sa komadom zemlje na obodu majušnog sela u Umbriji, blizu granice sa Toskanom. Prava prilika, 750 evra mesečno. Moj muž, ja, trudna sa našim drugim detetom, naš trogodišnji sin i naša životinjska družina, pas, dve mačke i deset kokošaka, živimo ovde već gotovo šest meseci. U mnogo čemu taj život bio je idiličan i lep.

Svaki meštanin kog sam upoznala bio je šarmantan, temperamentan i srdačan. Do lokalnog vrtića stiže se za osam minuta hoda nizbrdo, a boravak u njemu je besplatan. Hrana je sveža i uvek božanstvena. Vreme je idealno. Leti je vruće, ali nikada sparno, dok su proleće i jesen umereni i prijatni.

Premijerka Đorđa Meloni unela je u ovu zemlju malo optimizma i nacionalnog ponosa. Deluje da je većina ljudi ovde zadovoljna njome.

Ukratko, Italija deluje kao potpuna suprotnost Velikoj Britaniji, koja je u poslednjem izveštaju Mental State of the World, u okviru projekta Global Mind Project, proglašena zemljom pod najvećim stresom, sa najvećim udelom ljudi koji se suočavaju sa problemima mentalnog zdravlja, kao i drugom "najnesrećnijom" zemljom na svetu, iza Uzbekistana. Ovo pišem sa žaljenjem. Ponosna sam što sam Britanka i nedostaje mi zemlja kakva je Velika Britanija nekada bila.

Britansko tržište nekretnina podjednako je obeshrabrujuće. Imam garsonjeru u Londonu, a rate stambenog kredita početkom ove godine su se udvostručile. Trebalo mi je osam meseci nerviranja da iselim stanara. Ugovor mu je istekao, kiriju je plaćao samo delimično, a ipak je donedavno odbijao da se iseli. I to, vredi dodati, po savetu lokalnih vlasti, na osnovu propisa koji su za stanodavce iz meseca u mesec postajali sve nepovoljniji za vreme vlasti bivšeg premijera Starmera. Sada moram da prodam stan za znatno manje novca nego što sam ga platila pre pet godina.

U Italiji je, s druge strane, program "kuća za jedan evro" možda velikim delom marketinški trik, ali kuću za renoviranje sa placem od nešto manje od pola hektara zaista možete da kupite za manje od 80.000 evra. Vrtić je, kao što sam pomenula, besplatan, a ljudi su uglavnom dobro raspoloženi.

Zašto onda pakujemo kofere?

Birokratija bi, da počnem od očiglednog, dovela do očaja i sveca. Jednog dana, kada sve ovo bude samo daleka uspomena, smejaću se tome koliko je u Italiji komplikovano poslati pismo poštom ili zakazati pregled kod lekara. Za sada je, međutim, naša ljutnja još previše sveža.

Rado bih živela i bez strogog katolicizma. Naš sin je u vrtiću svake srede morao da provede dva sata izložen verskoj indoktrinaciji, za moj ukus pomalo previše revnosnoj. I mada je ova zemlja veoma naklonjena deci, mladima po završetku srednje škole nudi malo perspektive.

Poslednji razlog tiče se mene, a ne Italije. Nisam uspela da savladam jezičku barijeru. Upisala sam intenzivni kurs italijanskog, koji mi pomaže da se nekako snađem, ali istina je jednostavna. Strani jezici mi loše idu.

Čak i kada govorim engleski, dovoljno sam stidljiva pred nepoznatim ljudima. A tek da pričam na italijanskom? To mi je teško, neprijatno, stvara mi osećaj izolovanosti i obeshrabruje me. Ne verujem da bih čak ni posle godina provedenih u ovoj zemlji stekla dovoljno samopouzdanja da osetim da sam zaista pronašla svoje mesto.

Iz toga izvlačim jedan zaključak. Bez obzira na to koliko je predeo lep i koliko su ljudi srdačni, nigde u Evropi neću zaista procvetati. Zato su sledeća stanica Sjedinjene Američke Države, nadam se i poslednja.

Od pustinjskih dina do skijaških staza, od vrelih plaža do ogromnih jezera, tamo ima svega. A u kom god kutku da završimo, jednu stvar već mogu da precrtam sa spiska. Učenje potpuno novog jezika od nule.

Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!

BONUS VIDEO:

(MONDO)