Kasandra Tresl, spisateljica iz Amerike, danas sa svojim suprugom i ćerkom živi u italijanskoj regiji Abruco. U članku za CNBC Make It otkriva kako je izgradila život koji izgleda drugačije od onog koji je očekivala dok je odrastala:
"Moja petogodišnja ćerka će ovog septembra krenuti u osnovnu školu u Italiji. Gledajući je kako se priprema za ovo novo poglavlje, razmišljam o tome koliko su se naši životi promenili.
Moj suprug, Aleks Ninman i ja smo rođeni i odrasli u SAD, ali naša ćerka nije. Napustili smo Njujork, gde sam ja radila u jednom tehnološkom startapu, a moj suprug kao mesar, kako bismo se 2019. preselili u Evropu. Boravili smo kod mog dede u Češkoj kada smo 2020. dobili ćerku.
Danas živimo u malom gradu u italijanskoj regiji Abruco, na oko tri sata vožnje od Rima. Dok mnoge Amerikance koji se sele u inostranstvo privlače veći gradovi ili poznate destinacije poput Firence, mi smo izabrali mesto za koje većina turista nikada nije ni čula. Pronašli smo drugačiji način života i ne mogu da zamislim da se u narednim godinama vratimo u SAD.
Odlazak u inostranstvo
Kao i mnogi Amerikanci, moj suprug i ja smo odrasli okruženi idejom da uspeh znači stalno napredovanje - veće kuće, noviji automobili, veća postignuća i pretrpaniji rasporedi. Vremenom smo počeli da se pitamo da li nas bilo koja od tih stvari zaista čini srećnijim.
Nismo jurili za nekom fantastičnom verzijom života u inostranstvu, ali smo želeli više vremena, više fleksibilnosti i jači osećaj povezanosti sa ljudima oko nas. Italija nam je ponudila mnogo toga što nam je nedostajalo.
Kupovina kuće u Abrucu
Život u malom gradu nam je omogućio da kuću kupimo u gotovini, bez finansijskog tereta koji često prati vlasništvo nad nekretninom u SAD.
Platili smo je 11.500 evra i dobili dvoetažnu kuću sa dve spavaće sobe, površine nešto manje od 100 kvadrata, sa trećom spavaćom sobom u suterenu i potkrovljem. Procenjujem da smo uložili još oko 15.000 evra u renoviranje.
Hrana, briga o deci i ostali troškovi su ovde pristupačniji. Niži troškovi života dali su nam prostor da dišemo i omogućili nam da se manje fokusiramo na to da zarađujemo sve više i više. U početku sam zadržala svoj posao u tehnološkom sektoru i radila na daljinu, ali kada smo se smestili, osetila sam slobodu da dam otkaz. Sada zarađujem manje baveći se marketingom za jednu italijansku turističku kompaniju i kreiranjem sadržaja, ali se taj kompromis isplatio. To takođe daje našoj porodici slobodu da putujemo, istražujemo nove delove Italije i bavimo se projektima koji nas ispunjavaju.
Naša odluka da se ovde skrasimo bila je više od finansijske. Privukao nas je osećaj zajednice. Želeli smo da postanemo deo nekog mesta i da mu doprinosimo, umesto da tražimo privremenu avanturu ili izolaciju u krugu stranaca. Kupovina kuće bila je naša posvećenost izgradnji budućnosti u zajednici koja nas je prihvatila.
Pronašli smo drugačiju vrstu zajednice
U našem gradu ljudi ne drže distancu na koju smo navikli tokom odrastanja u SAD. Komšije zastaju da razgovaraju na ulici. Prijatelji svraćaju nenajavljeno. Nije neobično da neko 'upadne' u kratku posetu ili vas potraži samo zato što vas nije video nekoliko dana. To se ne smatra nametljivim, već delom brige jednih o drugima.
Taj osećaj povezanosti postaje posebno vidljiv tokom leta. Kada se škola završi, život se seli na trgove i ulice. Posle večere, porodice se okupljaju napolju dok deca trče s jednog kraja grada na drugi igrajući se. Lokalni festivali pune kalendar, a avgust često deluje kao jedna duga proslava zajednice.
Uobičajeno je videti decu, osnovce i tinejdžere na trgu u 11 uveče ili u ponoć, dok roditelji i bake i deke sede u blizini i razgovaraju sa prijateljima. Kada smo tek stigli, to nam je bilo potpuno strano. Sada nam je normalno. U SAD bi ljudi pretpostavili da su deca bez nadzora. Ovde nas teši činjenica da su okružena zajednicom koja ih poznaje i brine o njima.
Naša ćerka je krenula u vrtić ubrzo nakon što je napunila dve godine i provela je skoro celo detinjstvo uronjena u lokalnu kulturu. Ove jeseni krenuće u osnovnu školu sa decom koju poznaje godinama. Uz engleski, češki i italijanski, počinje da upija i lokalni dijalekt, jezičku tradiciju koja se u ovoj regiji prenosi generacijama. Na svoj mali način, ona postaje deo napora da se ta kultura očuva.
Za mog muža i mene, Italija će uvek biti zemlja koju smo izabrali, a italijanski strani jezik na kojem moramo da radimo. Za našu ćerku, to je jednostavno dom.
Živeti sa manje, a dobiti više
Život ovde nije savršen. Nedostaju nam porodica i prijatelji. Takođe, italijanska birokratija ume da bude frustrirajuća, a stvari se često odvijaju sporije nego što smo navikli. Jednostavni zadaci često zahtevaju više papirologije, zakazivanja ili naknadnih poseta nego što sam očekivala. U jednom trenutku sam čak morala da priložim kopiju kartice zdravstvenog osiguranja da bih uvela kućni internet. Naučila sam da je strpljenje sastavni deo procesa.
Ipak, dobili smo mnogo. Provodimo manje vremena u vožnji, a više u šetnji, razgovoru sa komšijama, učestvovanju u lokalnim događajima i prisutnosti u običnim trenucima.
Svakodnevni život je manje fokusiran na materijalno gomilanje, a više na međuljudske odnose.
U našem malom gradu u Abrucu pronašli smo mesto gde možemo da uživamo u životu i osećamo se povezano sa ljudima oko nas. To je život kakav želimo za sebe i svoju ćerku, za koju se nadamo da će nastaviti da odrasta sa dubokim osećajem pripadnosti".
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
(MONDO)
