Dragana Ognjenović - za "žene koje misle"

Lako je razgovarati sa Draganom Ognjenović - njena karijera je bogata i uspešna, a ona lično ljubazna i pravi profesionalac. Problem je bio šta obući za intervju sa "srpskom kraljicom minimalizma", sa dizajnerkom za koju su jednom napisali da "oblači osobe koje misle", koja je učestvovala na Nedelji mode u Njujorku? Crno, u svakom slučaju.

Šta vas još, osim forme, zanima? Da li pratite modne trendove, kako se informišete o zbivanjima na svetskoj modnoj sceni?

"Znatiželjna sam, interesuju me dizajn, slikarstvo, film, arhitektura, književnost, pozorište, ples, muzika, sve te vrste umetnosti koje, na neki način, čine zbir mojih inspiracija za ono što radim, ali i živim. Ne mogu da kažem da se bavim dizajnom, već pre da živim taj život. Jednostavno, uvek mislim na to. Ne shvatam crtanje kao posao i ne mislim dok dizajniram modele kako će oni proći u javnosti.

Sa jedne strane, bitno je živeti život u ovom vremenu i ne biti izolovan od ostatka sveta, ali sa druge strane se ne trudim da dođem do informacija, one nekako stižu same.

Na primer, ako spremam kolekciju za Nedelju mode u Njujorku, počinjem sa pripremama godinu i po dana unapred i svi danasnji modni uticaji, trendovi i dnevne informacije odavno su već prošlo vreme i za tu priliku neupotrebljive.

Trudim se da što manje tih informacija stigne do mene, da se greškom ne uvuku u neko moje razmišljanje. Crtam svakoga dana, crtam mnogo, a napravim tek ponešto od toga. Teško bih fizicki uspela u ovim okolnostima da realizujem sve što nacrtam."

Hoćete li nam jednog dana pokazati te crteže na nekoj izložbi?

"...ne znam, teško, sve su to samo krokiji."

Da li postoji modni kreator čiju novu kolekciju ne propuštate da vidite?

"U svakoj sezoni postoji neko ko napravi nešto dobro, ali ta informacija do mene stigne sama od sebe. Takođe, postoje ljudi čiji rad poštujem, njihov integritet, stav prema životu i umetnosti, ali suštinski su svi naši putevi potpuno različiti, tako da licno ne mogu da apliciram na sebe to što oni rade, niti mislim da bi drugi mogli da apliciraju nešto moje."

Kada ste shvatili da imate talenat za dizajn i da treba da pokažete drugima ono što radite?

"Nikada nisam shvatila da imam talenat, ali da volim da crtam otkrila sam kada i sopstveno postojanje, u uzrastu kada smo sposobni da definišemo naša interesovanja. Potom sam kroz školovanje shvatila kako ljudi ocenjuju ono što ja volim da radim,. Upisala sam Likovnu akademiju, a odmah na prvoj godini sam i pokazala svoje radove iz oblasti modnog dizajna."

Da li je istina da u Srbiji nije lako biti uspešna žena?

"Ne smatram sebe uspešnom ženom, samo iskreno uživam u onome što radim, a ni po jednom kriterijumu ne misilim da sam uspela. Naprotiv."

Šta bi još trebalo da uradite da biste sebe smatrali uspešnom osobom?

"To što sam učestvovala na Nedelji mode u Njujorku, to mi se čini da je dobro, na primer. Žena koja radi izbor dizajnera za tu modnu manifestaciju je videla jednu moju reviju i pozvala me prvi put da  učestvujem 2007. godine. Meni je to bilo potpuno neverovatno i mnogo mi je značilo, ali više lično nego poslovno. Shvatila sam taj poziv kao način da sama izmerim vrednost onoga što radim, a i da otkrijem šta ti neki drugi, Njujorčani misle o tome. Mi smo ovde godinama živeli u crnoj kutiji sa zabravljenim poklopcem, bilo nam je otežano komuniciranja sa svetom, a moja ideja da mi matično mesto bude Beograd, ozbiljan zadatak. Otišla sam na Nedelju mode u Njujorku ne samo te godine već i nekoliko narednih i tamo sam shvatila sa kime, zapravo, komuniciram."

Jednom je neko napisao da kreirate za "žene koje misle"?

"Da, ta formulacija me prati, neko je napisao.... Dizajn je samo jedan od jezika za sporazumevanje među ljudima. Mene dizajn podseća na luk - imate mnoštvo slojeva koji se dodiruju ali se nikad ne preklapaju. Tako imate grupe ljudi koje spaja određeni zajednički dizajnerski ukus, i koji nikada ne prelaze iz jedne grupe u drugu."

Koje poznate ličnosti oblačite i da li ste nekoga odbili?

"Postoje u javnosti poznate ličnosti koje, po sopstvenom izboru  nose moje modele, ali I one cije profesije nisu javne.  Dizajn je pitanje sklonosti. Kada shvatim da ne mogu adekvatno da odgovorim zahtevu, jednostavno ne prihvatim posao.

Ko Vas "oblači"?

"Nosim ono što pravim, sem ponekad cipela, veša i nekih vrsta čarapa koje ne pravim sama."

Šta bi svaka žena trebalo da ima u ormanu?

"U ovom brzom vremenu, postali smo realitvno dekoncentrisani kada kupujemo odecu. Samo nekoliko dobro odabranih komada mogu da reše većinu situacija: koktel haljina, jedna dobra suknja ili pantalone, kvalitetan džemper, dovoljni su za svedenu opciju uz koju kasnije može mnogo toga da se doda.

To može da pojednostavi konstantnu jutranju muku - šta obući. Spontanom kupovinom rešavamo neke druge stvari."

Tekstilna industrija je toliko napredovala da se materijali sada prave od svega i svačega, čak i od mleka. Šta Vi mislite o tome, da li su svila, pamuk, vuna, ipak nezamenljivi?

"Klasične tkanine još uvek nemaju konkurenciju. Možda bi u obzir došla samo neka dobra obrada poliestera koji je mešan sa vunom, svilom, viskozom ili lanom."

Zašto ne koristite džins?

"Lično ne nosim, ali ne mislim ništa loše o toj tkanini, čak bih ga svrstala u klasiku: par dobrih farmerki mogu da budu evergrin uz koji odlično idu bela košulja ili crna rolka."

Često putujete, gde ste primetili da se žene najlepše oblače, ako uopšte ljude posmatrate na taj način?

"Posmatram ali ih ne analiziram, naročito ne one koji su u mojoj neposrednoj blizini, osim ako me ne pitaju za savet. Volim kako se oblače žene u Francuskoj, u Parizu pre svega, ali i u Njujorku. Lepo obučenih žena ima i u Beogradu. "

Beograd ima dve velike modne manifestacije - Nedelju mode i Fashion Selection, a tekstilna industrija u Srbiji gotovo i da ne postoji. Kako vi to objašnjavate?

"O stanju tekstilne industrije, mislim da je bolje da ne govorim - najpre se rastužim, a onda ražestim. Tekstilna indiustrija u Srbiji je zamrla zbog nečije nebrige, trebalo je to znati upropastiti. Ne znam kako je došlo do toga i ko je odgovoran, ko nije na vreme prepoznao da je tekstilna industrija najjeftinija. Mogu da razumem zašto se ugasila, na primer, železara, ali mi ovo nije jasno. Takodje raditi u Srbiji je sramota.

Sa druge strane, učestvujem na Beogradskoj nedelji mode i veoma cenim napore ljudi koji stoje iza ne samo te te modne manifestacije, pre svega zbog mladih koji bi trebalo da imaju šansu da pokažu drugima ono što rade. Takođe, njima je potrebno reći i da ih čeka težak put u ovim uslovima."

Šta je još potrebno da im se kaže?

"Potrebno im je reći da je jedna prezentacija organizovana uz nečiju pomoć, samo mali početak nakon koga sledi još mnogo posla. Takodje, da se ne bi odmah razočarali, da je bavljenje modom skupo, da ih osim dizajniranja očekuje i proizvodnja, trgovina, komunikacija sa publikom...

Što se tiče modnih manifestacija na kojima će mladi, ali i drugi dizajneri prikazati to što prave, potrebno je da dobro da razmisle gde će to učiniti. Mene ne čudi što imamo dve manifestacije jer imamo mnogo modnih dizajnera, zašto ne bismo imali i mnogo prilika za prezentaciju radova? Neki će uspeti, neki neće, ali to ne može i ne bi trebalo da se zabrani. Toga ima na svim mestima, ali se ipak zna šta je oficijelna Nedelja mode.

To je kao i u slikarstvu, na primer. Vi možete bilo gde da izlažete, ali se zna šta je žirirana galerija. Sloboda je najvažnija stvar, a bez mnoštva ne može da se proseje dobro od lošeg. Mada, ponekada mi je žao mi što sponzori rasipaju novac."

Kako je bilo na Nedelji mode u Njujorku? Da li se mnogo razlikuje od Beogradske nedelje mode?

"Razlika je u organizaciji, ali i u budžetu. Prezentacije su zanimljivije jer su skuplje i realizuje ih tim stručnjaka. Svaki pojedinac u tom posluje je profesionalac, tu nema improvizacije. Za pripremu revije imate dva sata od ulaska u prostor do pocetka, pa zato mora jako brzo da se misli I radi. Razlika je i u tome što revije počinju ujutru, dešavaju se tokom celog dana, a ne samo uveče, kao što je kod nas slučaj. Tamo modna revija nije samo mesto za večernji izlazak."

Da li biste za neku svoju reviju angažovali Andreja Pejića, manekena srpskog porekla koji je zahvaljujući svom androginom imidžu postao zvezda svetske modne scene?

"Za prezentaciju kolekcije biram modele koji će je dobro nositi. To mi je najvaznije. Ali ako kolekcija nije dobra ništa ne može da joj pomogne. Čak i kada kolekcije prikazujem van Srbije, kada god mi to prilika dozvoli biram devojke sa nasih prostora jer njima to jednostavno dobro stoji, svakako bolje nego nekim Teksašankama. "

Kako se odmarate?

"Crtam. Svesku uvek nosim sa sobom, imam i manju za malu, vecernju tašnu. Crtam sve, ne samo odeću, već i šolje, čaše, flaše, cipele..."

Šta biste nam preporučili da pojedemo u vašem restoranu?

"Sve ono što mi se nije dopadalo u drugim restoranima pokušala sam ovde da rešim. Tako u 'Pireu' možete da naručite pola porcije, četvrtinu, da kombinujete ono što volite, da izbacite ono što vam se ne dopada, da napravite kombinaciju koja Vam prija. Takođe i da doručkujete kada želite... Hleb se mesi i peče svakog jutra, friteza ne postoji. 'Tasting menu' je vodič kroz ponudu odabranih pet, šest malih porcija jela u restoranu i zato ga preporučujem svima koji prvi put dođu, da kroz manje porcije probaju skoro sve sa menija i otkriju šta im najviše odgovara. Uz to, mogu nesmetano da razgovaraju sa onim sa kim su došli jer jela jedna za drugim, stižu uz vina koje smo odabrali uz njih..."

Da li je istina da se jela u restoranu prave po vašim receptima?

"Da, po mojim i po receptima mojih prijatelja, bilo koga od zaposlenih i gostiju. Svako ima pravo da da recept. Ako bude dobar usvojimo ga. I naravno nosi ime autora... Avokado humus je na primer recept moje sestre Danijele, rozen torta moje mame, ćurku za Dan zahvalnost pravimo po receptu moje prijateljice Elene, šnenokle, pita sa višnjma... to se nekada pravilo u mojoj kući i kućama mojih prijatelja, a sada i u ovom restoranu."

Da niste Dragana Ognjenović modni dizajner, šta biste drugo bili?

"Mnogo volim ovo sto radim. Mnogo volim i slikarstvo. Umetnost i moda se u meni stalno prepliću, obožavam da crtam i mislim da ne bih nikada ništa drugo radila, jer ni u ovom poslu još nisam stigla da naučim i uradim sve što sam želela i za čim imam potrebu.

Možda bih samo neke stvari uradila drugačije: Mnogo mi teško pada nedostatak privatnosti. To me ograničava, remeti koncept mog života, oduzima mi slobodu.

I drugo: poslušala bih svoju profesorku i radila negde van Srbije, negde gde se vode glavne bitke. Njujork, Pariz ili London su mesta sa kojih možete adekvatno da komunicirate sa drugima i isključivo preko svog rada. U Srbiji ste kao u tunelu i gubite mnogo energije na neke sporedne I nepotrebne stvari, pa se cesto i vise puta vracate na pocetak, a znanje, etika i estetika su ovde vrednosti koje za drzavu nemaju znacaj. Ovde se bavimo dnevnim, a ne budućnošću i strategijom."

Šta biste savetovali mladim dizajnerima?

"Zbog prethodnog, mladim dizajnerima bih savetovala da odu iz Srbije čim ugrabe priliku, ukoliko imaju nameru da se ovim poslom ozbiljno bave. To je tužno, ali istinito. Osim toga, neophodno je da iskreno sagledaju koliko je dobro ono što prave, da se kasnije ne bi sekirali. Najvažniji su kvalitet dizajna i proizvoda. Sve se ostalo zaboravi i opadne kao lišće u jesen. I ako se čovek iskreno trudi ne može da ne uspe."

Ali bez obzira na pesimistične činjenice o stanju u kome živimo i koje, nažalost, jesu fakta za sredinu u kojoj se nalazimo, radost nalazim u radu, prijateljima i divnim ljudima oko sebe, i trenutno živim novi optimizam i novu želju za radom i istraživanjem. I još znanja..."