"Samo jako i bez mozga"

- Peti dan -

Dalje sam krenuo ka Lepenskom viru. Golubačka klisura je fantastična za vožnju motorom. Lep, širok put sa veoma malo saobraćaja. U jednom trenutku sam stao na parking-isključenju da ubacim termo-postavu u jaknu. Srećom tih isključenja ima prilično sa obe strane. Ne znam koliko je trajala vožnja jer sam se samo prepustio i uživao. Ubrzo sam stigao do isključenja sa magistrale koji vodi ka parkingu. Odatle se ide pešice novom i lepo uređenom stazom oko trista metara. Moderna bela građevina je napravljena oko praistorijskog naselja da bi sačuvala iskopine. Deluje jednostavno, futuristički i funkcionalno. Država je pre nekoliko godina izdvojila sredstva za zaštitu praistorijske naseobine koja je starija i od Vinče. I ranije je postojao objekat koji služio kao zaštita ali u daleko lošijem stanju. Pored glavog dela na gornjem nivou su računari na kojima interaktivno možete "protrčati" kroz drevno naselje i proviriti u kolibe. Ispred je prostorija sa skeletima, statuama i predmetima koje su ljudi iz tog perioda koristili. I, naravno, suvenirnica. Žao mi je što nisam ništa kupio, ni ovde ni u Viminacijumu, jer se bojim da bi moglo tokom putovanja da se polome. Razmišljam da u povratku to učinim.

Stigao sam pred Donji Milanovac na raskrsnicu gde se levo ide za Kladovo preko (sada već čuvene) Tekije i desno ka Negotinu. Kolega bajker mi je rekao da je u Negotinu generalno loše vreme i da su bile kiše, a sa magistrale se vidi da u tom pravcu su oblaci prilično nisko. Poučen iskustvom sa Putevima NOB-a nisam baš bio previše oduševljen idejom da i na ovoj reportaži vozim po kiši. Naročito što su na tom delu putevi bili zatvoreni i pitanje je da li je sva zemlja, tj. blato očišćeno sa kolovoza. Premišljao sam se dok sam prilazio raskrsnici ali u jednom trenutku mi je kroz glavu prošao moto bezbedne vožnje enduro bajkera u takvim situacijama: "Samo jako, i bez mozga!". I stvarno sam bio u fazonu "Ma, kud puklo da puklo". Vozio sam kao i do sada; oko 4500rpm i 100-105km/h. Fantazija! U jednom trenutku dok sam uživao u prirodnoj lepoti vidim ogromno kameno lice koje iz Evropske unije bulji u mene. Stanem na vidikovac pokraj puta i napravim jedan selfie ali na oldschool način - ukadriram lepo i uključim tajmer.

Nastavim put dalje istim tempom. Vidim da kiše još uvek nema pa ne spuštam brzinu ispod 90km/h. Meni prija, a vidim da prija i mom vernom atu. Bez razmišljanja održavamo tempo i grabimo napred. U jednom trenutku primetim nešto zemlje po kolovozu i neki glasić u glavi (instinkt, a ne šizofrenija) ni kaže da malo olabavim gas. Sličan osećaj kao onda kada sam iz Nevesinja krenuo ka Gackom. Srećom, usporio sam malo jer iza par krivina sam naišao na jedini preostali deo puta u Tekiji koji vojska još uvek raščišćava. Blato na tom parčetu je bilo po celoj širini puta i sloj je bio debljine par santimetara. Pozdravio sam našu vojsku koja radi na sanaciji, stao malo dalje gde sam primetio da je bezbedno i napravio par fotki.

Dalje do Kladova nisam imao problema. Prošao sam HE "Đerdap I" gde nije dozvoljeno fotografisanje. Čim se prođe magacin hidroelektrane sa leve strane je Diana, vidi se sa puta. To utvrđenja put nije asfaltiran već je posut šljunak. Za moj motor to ne predstavlja problem. Diana je još uvek u fazi otkopavanja i čuva se 24 časa dnevno svaki dan. Kada sam stigao prišao mi je momak iz obezbeđenja koji je pozvao direktorku da pita da li smem da fotografižem. Kada je dala dozvolu krenuli samo zajedno u obilazak. Saša je momak koji je tokom omladinskih akcija radio na iskopavanju Diane i dosta zna o samom utvrđenju, lokaciji, nameni... Proveli smo zajedno sat-dva u obilasku i bilo baš super. Pokazao mi je gde su bili poslednji radovi, za koliko se još zna da treba da se otkrije, itd... Dok sam ja fotografisao čak je našao i dršku od nekog keramičkog suda. Naravno, pričali smo i o svemu i svačemu, lepo smo se ismejali, a malo humora uvek dobro dođe. Kada sam krenuo dalje dao mi je precizne smernice kako da dođem do Trajanovog mosta i do Pontesa. Napravili smo jednu zajedničku fotku za uspomenu i ja sam krenuo dalje.

Do mosta sam brzo i lako stigao. Ona tabla koju sam fotografisao pre neki dan je postavljena dužinom cele rute i jasno usmerava kuda se treba kretati ako pratite Rutu rimskih imperatora. Od trajanovog mosta nije ostalo mnogo, temelj sa naše strane i sa Rumunske. Momak koji je pecao ribu mi je kazao da sa Rumunske strane ima i velika maketa mosta kako je izgledao nekada. Uputio me je preko Đerdapa sa tvrdnjom da motorom mogu da stignem tamo za petnaestak, dvadesetak minuta. Poneo sam pasoš tako da mi se to činila kao dobra ideja. Zahvalio sam mu se, i pošao da slikam Pontes. Tu nisam video mnogo toga, tek poneki deo bedema. Nisam uspeo da se popnem gore gde možda ima više toga da se vidi jer je bilo strmo i veoma klizavo. Krenuo sam ka Đerdapu da vidim most sa druge strane.

Na putu ka hidroelektrani sam stao da sipam gorivo. Kada sam se spakovao da krenem u jednom trenutku opet mi je onaj glas rekao da nije to baš toliko pametna ideja. Zašto, ne znam, ali znate taj momenat kada to osećate tako. Razmišljao sam šta da radim, ali sam ipak odlučio da pratim svoj instinkt. Krenuo sam dalje ka Negotinu. Po dolasku u Negotin poznao sam Sašu kolegu bajkera da se vidimo ako ima vremena. Uparkirao sam se u centru kod policijske stanice i tu seo u kafić odakle sam poslao izveštaj sa putovanja od prethodnog dana. Zapričao sam se sa Saletom što samo govori da nam je bilo dobro. Kada se nađu dvojca "motordžija" (kako voli drugarica da me zeza) iako se prvi put vide uvek imaju o čemu da pričaju. Tako je bilo i ovaj put. Zapričali smo se poprilično i veče je već palo. Krenuo sam za Zaječar pošto po planu puta dužina te deonice je oko 50ak kilometara. Računam da sam za sat vremena najviše tamo. I bio bih da uslovi na putu nisu bili katastrofalni. Vidljivost je u pojedinim trenutcima bila toliko slaba da se spuštala na svega 6-7 metara. Kombinacija magle sa nekakvom rosom ili čime već mi je pravila veliki problem i usporavala me. Ne mogu da vozim sa spuštenim vizirom jer se ta rosa (ili šta već) lepi na njega i dodatno pravi problem. Ne mogu da vozim brže da bi skliznula jer ću izleteti sa puta. Sa druge strane ne mogu ni da otvorim vizir jer mi onda uleće u oči. Koliko je vremenski ta agonija trajala ne znam, ali prebačeno u dužinu oko 25 kilometara ako ne i više. Definitivno najgora vožnja motora do sada. Napravio sam par fotki na mestu gde sam mogao bezbedno da stanem i da budem siguran da me neko neće "pokupiti". U par navrata magla koja se vidi na ovim fotkama bila je duplo gušća.

Pogledajte još fotografija

GalerijaLepenski vir - još jedno blago Srbije

(Predrag Jelenić)