Postoje različiti recepti za česnicu, u zavisnosti od toga u kom delu Srbije živite i kakva je porodična tradicija. Ipak, ono što je svuda isto je to da česnica simbolizuje dobar rod žita. Zbog toga u nekim krajevima Srbije česnicu ne mesi domaćica već domaćin - zato što se on bavi i njivom, usevima, žitom.
U nekim selima u Hercegovini česnicu mesi najmlađe dete u kući, a u selima u Bosanskoj Krajini mese samo žene koje su rodile sinove.
Da li ćete da je napravite kao pogaču, suvu pitu, proju, nije toliko važno, već da je umesite u dobrom raspoloženju, i da je pojedete u krugu porodice i ostalih osoba koje su vam drage i bliske.
Ukoliko je pravite kao pogaču, trebalo bi da bude od pšeničnog brašna i raznog zrnevlja koje se dodaje celo, a voda bi trebalo da bude Bogojavljenska.
U testo se dodaje novčić, koji simbolizuje napredak, a vrednost novčića nije važna. U nekim porodicama, običaj je da se stavi manji dukat, u nekima se decenijama stavlja isti novčić, a u nekim se doda i koja grančica drena, "za zdravlje".
Česnica se uglavnom i ukrašava, najčešće grančicama badnjaka, ali to nije obavezno.
Kada bude pečena, iznosi se na trpezu. Svi se okupe oko stola, domaćin zapali sveću, uzima kadionicu i okadi ikone i sve prisutne, a zatim predaje kadionicu nekom od mlađih članova porodice koji onda kadi celu kuću.
Običaji kažu da se zatim peva Božićni tropar, ali pošto danas nema mnogo onih koji znaju ovaj tropar, može naglas da se očita i Oče naš.
Kad se molitva završi, lomi se česnica. Ona se okreće kao slavski kolač, a zatim se rukama lomi na onoliko delova koliko ima ukućana.
Onoga ko dobije deo česnice sa novčićem, sreća će prema verovanju pratiti cele godine. Pronađeni novčić daje se domaćinu koji ga stavlja na ikonu.
Posle lomljenja česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i mirobožaju se, odnosno, kako je Vuk Karadžić zabeležio "Izljube se svi redom govoreći: Mir Božiji! Hristos se rodi! Vaistinu se rodi! Poklanjamo se Hristu i Roždestvu Hristovom!", a onda sedaju za sto.