Duže od mesec dana zatvoreni smo u kućama, ne izlazimo ili, ako baš moramo, opremamo se zaštitnom opremom i pazimo šta dodirujemo. Nema sedenja u omiljenom kafiću, putovanja, viđanja sa društvom, "srasli" smo sa stolicama i kompjuterima jer radimo od kuće, a naši klinci dugo nisu videli bake i deke.
U sredu će biti ukinuto vanredno stanje, neke mere će i dalje ostati na snazi, ali neke inače "normalne" stvari, koje nedeljama nismo mogli da uradimo, opet ćemo moći! Evo šta mi jedva čekamo, od ručka sa roditeljima, vožnje po Srbiji uz omiljenu plejlistu, šetnje sa svim kučkarima iz kraja, gledanja mnogo fudbala i boksa, spremanja prženica uz francuski akcenat i jednog predloga našeg "kolege" koji ima samo tri godine, a u komentarima nam recite čemu se vi najviše radujete!
Da mogu normalno da odem na pijacu, pipnem nešto što hoću da kupim, i da povedem i mamu koja nedeljama nije izašla napolje, osim par puta u šetnju. Da mi objasni kod koga da (ne) uzmem paradajz i da prevrće očima što ja hoću da vučem kolica. Da mogu i nju, i tatu da izvedem na lepu klopu u junu kada joj bude bio rođendan. Da pošaljemo sliku mojoj sestri i da mogu da otputujem kod nje i njenih klinaca. (Bojana, 36)
Prvo ću sesti u auto, ubaciti omiljeni folder sa muzikom i provozati se Srbijom, verovatno preko Rudnika ili Fruškom Gorom. Na tom putu kupiću voća i povrća, popričati malo sa seljacima, pitati ih kako su oni proživeli ove dane i nedelje, možda na preporuku uzeti sir i kajmak za roditelje, a uveče otići u pab, naručiti točeno pivo i nasloniti lakat na šank. I gledaću fudbal. Mnogo fudbala. (Nikola, 39)
Vodiću se parolom "Svega mi daj, preselo mi da Bog da"! Prvo, popiti normalnu, a ne onu virtuelnu kafu sa drugaricom, sa kojom nisam smela da se viđam zbog njegog zdravstvenog stanja. Zatim sve ostalo! Provozaću se četiri kruga autobusom i to najdužom linijom, od okretnice do okretnice, napraviću roštilj, otići u kafanu i nadam se da se neću sećati sutradan kako je bilo, vozikati se kolima po gradu u tri ujutru, šetati psa celu noć po parku, a pre svega tražiti godišnji odmor i možda otići na neki put po Srbiji. (Anja, 28)
Čekam... Da dođe subota i da bude sunce. Da odem na doručak u restoran prekoputa kuće, a posle toga sa sinom u Zoološki, da gledamo pingvine kako rone.
Da svratimo u Prirodnjački muzej, gde će nam opet reći da "ne naplaćuju karte osobama koje se ne vide iza pulta". To me uvek razneži, ne zbog sto dinara nego zato što ne gledaju da "ućare" na deci, što je tako retko u današnje vreme. Da izaberemo u povratku neku novu knjigu u "onoj velikoj knjižari" koju oboje najviše volimo, pa da čitamo zajedno u kafiću sa kolačićima, a posle toga da kupimo lale i odnesemo baki koju nismo videli već nedeljama. I da više ne moram popodne da objašnjavam "kako virus zna koliko je sati, pa sad moramo brzo kući", i zašto ne možemo da obrnemo još jedan krug po kraju. (Zora, 42)
Prvo što želim da uradim je da odem u park sa detetom da vidim njegovu radost u ponovnoj igri sa decom, dok ja pijem moju omiljenu kafu na klupi. Da konačno vidim roditelje i odem sa mamom na dugo planirani šoping. Da sa kumom popijem pivo na klupici i zaglavimo u priči do ujutru. (Sandra, 34)
Ja bih voleo da odem sa tatom i izaberem najveću igračku, a posle da pojedem moj omiljeni sladoled. Da vidim druga Stefija i da se igram u pesku sa njim. A najviše bih voleo da odem sa bakom, dekom i kucom u selo Banju. (Ogi, 3)
Jedva čekam da vidim bliske ljude posle nekoliko meseci. Jedva čekam da se zagrlim sa prijateljima i da ne razmišljam da ću zaraziti ili ću se zaraziti. Jedva čekam da se vratim u teretanu i da tada prestanem da merim sebi svaki zalogaj. I da se ošišam, mada mi nije problem da budem čupav. (Mladen, 33)
Čekam da prođe jedan dan a da ne napišem, ili izgovorim reč "korona". Mislim da tu reč ne bih izgovarao u sledećih deset godina kad bih mogao da biram.
Da probam da okupim SVE kučkare iz kraja, pa da idemo u celodnevnu šetnju u Košutnjak, nas 20 sa psima.
Da uzmem slobodan dan, i to nedelju, pa da natenane pogledam SVE bokserske mečeve od petka i subote, uredno ih ocenim. Po mogućstvu da to uradim sa ekspertskim panelom od koliko god prijatelja mogu da sakupim. a onda da se posle svađamo kako ko nema pojma o boksu i kako je ćorav.
Da izađem uveče u neki pab ili kafić (bilo gde gde nije preglasna muzika) i prilazim potpuno nepoznatim ljudima da pričam s njima i družim se. I tako dok me ne oteraju. (Pavle, 45)
Da zagrlim drage ljude koje nisam videla nedeljama. Da uđem u roditeljsku kuću i spremim ocu i tetki ručak i uvalim im unuka na dva sata dok prčkam po muškatlama. Da popijem piće (mnooogo pića) sa prijateljima u nekoj bašti. Da odvedem dete u bioskop ili Zoološki vrt i posle na kolače i bozu kod Pelivana. Da odvedem moje momke na najbolju picu u gradu. Da odem na pijacu i kupim cveće i probam sir i pipnem svaki paradajz koji mi se svidi i ispričam se sa mojim piljarima.
Da prošetam psa kad god mi volja i pozdravim se sa svim kučkarima iz kraja.Da odšetam/odvezem se na posao, umesto što sedim kod kuće. Da uveče sa dragim prošetam gradom. Da više nikad ne napišem korona virus/koronavirus, mada bih rado popila Koronu koju više ne proizvode. (Ksenija, 40)
Da pojurim da vidim sestru i sestrića koji samo što se nije rodio! Da se vidim i ispričam sa dragim ljudima. Da sednem u baštu omiljenog kafića i u večernjim satima pijuckam vino dok muzikica svira. Da šetam kad hoću, treniram kad hoću i šetam psa kad god to želim (ili me ona pogura jer joj je dosadno). Otvorene granice! Da ponovo mogu kao zombi da se dignem pre zore kako bih ceo dan provela u nekom od gradova u susednoj državi i vratila se kući isto veče, najkasnije sutra ujutru. Sveeeeeeeeee! (Katarina, 25)
Mnogo čemu, sitnicama, zapravo... Otići ću sa sestrićem (Marko, 8) na Adu Huju da vozimo bajs i ljuljamo se dok sunce ne zađe. Posetiću roditelje, ovog puta ću preći prag i izgrliti ih. Skuvaćemo kafu, sešćemo u trpezariju i pričaćemo o običnim stvarima. O tome kada ćemo da krečimo. I upijaću mirise doma u kom sam odrasla. Otići ću u omiljeni pab na Bulevaru s drugaricama. Naše mesto gde smo se ranije okupljale jednom nedeljno. Pićemo pivo i smejaćemo se. Prvi slobodan vikend ćemo se potrpati u Ikina kola i otići na izlet.
Odvrnućemo muziku na najjače, otvorićemo prozore i pustiti da nas "promaja ubije". Prespavaću kod sestre. Marko jedva čeka da dođem i "ostanem do sutra". A onda ćemo ujutru nas dvoje praviti prženice. I pričaćemo srpski sa francuskim akcentom, kao što to uvek radimo kad se igramo kuvara. (Maja, 48)
Pokušaću delimično da vratim socijalni život koji je bio pre vanrednog stanja. Videću ljude, koje nisam mogao da vidim za ova dva meseca i otići u omiljene barove i kafane, gde smo najviše provodili slobodnog vremena do početka epidemije. A i biće kul čekirati taj "novi koncept" kafića. Pošto sumnjam da će noćni život tako brzo da se vrati, razmišljaću i dalje o tome koliko mi nedostaje klabing i izlasci. Koliko god prezirao GSP, zapravo sam shvatio posle svih ovih nedelja, da mi nedostaje, tako da će vožnja par stanica biti jedna od prvih stvari koje ću uraditi. Ali do nekih boljih dana biće kul i bleja na klupici, uz fizičku distancu, naravno :) (Aleksandar, 27)
Jedva čekam da se sve ovo završi da mogu da šetam kada i koliko želim, da provodim vreme napolju, bez onoga "jao, još deset minuta do početka policijskog časa, trči kući"! Da zagrlim drage ljude, da provodim vreme sa sestrićem i bratancem, sa prijateljima... Da dišem slobodno, bez maske i da ne moram da razmišljam baš svaki put kada izađem napolje šta sam gde dodirnula i da onda opsesivno perem ruke. I naravno, jedva čekam da pišem neke lepše, pozitivnije vesti od ovih o virusu korona! (Nataša, 29)
Čemu se vi najviše radujete? Recite nam u komentarima!