"Dok su reči mog oca odjekivale u skučenom automobilu, shvatio sam da njegovo odbijanje da decu proglasi svojim postignućem nije hladnoća. To je najdublje poštovanje koje roditelj može da pruži. Tišina u autu protezala se između nas kao napeta žica.
'Menadžer osamnaest godina', rekao je otac, brojeći na prstima. 'Kredit za kuću otplaćen 1992'. Nastavio je. 'Tri godine u Koreji'. Pauzirao je, zadovoljan. 'To su veliki momenti'.
'Ali, tata', konačno sam uspeo da kažem, 'a mi? Tvoja deca?'.
Okrenuo se prema meni, iskreno začuđen.
'Pa, naravno da sam ponosan na vas sve, ali to nije zaista nešto što mogu da prisvojim, zar ne? Vi ste to sami postigli'.
Morali smo da stanemo. Sedeli smo na ivici puta dok su kamioni tutnjali pored, tresući celo vozilo. U tom trenutku, gledajući očeve ispucale ruke sklopljene mirno u krilu, razumeo sam nešto fundamentalno o njegovoj generaciji, o ponosu i o pričama koje sami sebi pričamo o tome šta je važno.
Kada postignuća postanu oklop
Očeva lista nije bila pogrešna. Bila je zaštitnička. Naučio je da su jedine stvari na koje se stvarno možeš osloniti one koje možeš da izmeriš, dokumentuješ, uokviriš.
Radna pozicija te ne može izneveriti. Otplaćeni kredit te ne može razočarati. Vojna služba ne može da odraste i preseli se u drugi deo zemlje i zaboravi da te pozove.
Koliko nas radi istu stvar, samo sa različitim metrikama? Nabrajamo diplome, unapređenja, vreme završetka maratona.
Pravimo te pažljive inventare postignuća jer deluju stabilno, kontrolisano. Ona su naš na način na koji životi drugih ljudi, čak i životi naše dece, nikada ne mogu u potpunosti biti.
Stvari za koje ne možemo da preuzmemo zasluge
'Vi ste to sami postigli'. Očeve reči odjekivale su dok smo se vraćali na auto-put. Bilo je nešto i tužno i čudno oslobađajuće u njegovom odbijanju da prisvoji život svoje dece. On nas je video, zaista video, kao posebne ljude sa sopstvenim pobedama i neuspesima, a ne kao produžetak svog ega ili izveštaj o svom roditeljstvu.
A zar to nije ono što želimo od naših roditelja? To priznanje naše autonomije?
Ipak, sedeći pored njega u tom autu, žarko sam želeo da kaže da je ponosan na to što nas je odgajao, na noćna hranjenja, borbe oko domaćih zadataka i godine tinejdžerskog zatvaranja vrata, kroz koje je prolazio sa tolikim strpljenjem.
Kada sada razmišljam o svojoj deci, oboje odraslih sa sopstvenim životima, borim se sa istim paradoksom. Njihovi uspesi me ispunjavaju ponosom koji ponekad oduzima dah, ali imam li pravo da ga prisvojim?
Kada me ćerka prošle nedelje pozvala da mi kaže za unapređenje, da li je taj ponos koji sam osetio stvarno moj ili sam bio samo svedok njenog sopstvenog postajanja?
Prepisivanje definicije nasledstva
Moj otac nije čovek koji priča o osećanjima. On je čovek koji je popravljao bicikle u garaži, koji je učio demonstracijom, a ne rečima. Ali odbijajući da navede svoju decu među svojim postignućima, zapravo je rekao nešto duboko o poštovanju, granicama i ljubavi koja ne mora da poseduje.
Od tada razmišljam o nasledstvu drugačije. Možda nije pitanje šta možemo da prisvojimo, već šta možemo da oslobodimo. Moj otac nas je oslobodio da budemo svoji, da uspemo ili pogrešimo po sopstvenim pravilima. Dao nam je slobodu da ne budemo njegovi trofeji.
Tri nedelje nakon te vožnje, pitao sam oca drugo pitanje. Ne na šta je ponosan, već šta mu donosi radost. Ovog puta nije oklevao.
'Nedeljni ručkovi kad ste bili deca. Učenje vožnje bicikla'. Zatim se nasmejao, iskreno, osmehom koji je dopirao do očiju. 'Gledajući kako postajete ono što je trebalo da budete'.
Možda je u tome razlika. Ponos gleda unazad na ono što smo postigli. Radost gleda oko sebe na ono što jeste, na to što su naši voljeni postali, na privilegiju što smo bili svedoci njihovog rasta. I možda, samo možda, to je više nego dovoljno", napisao je.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
(MONDO)