Modna industrija je decenijama prodavala istu sliku. Čine je savršena lica, disciplina, uspeh i prividna lakoća. Međutim, iza svega toga stajao je surov sistem o kojem su same manekenke počele da govore tek poslednjih godina i to ne uvek rado.
U nastavku donosimo pet činjenica koje se retko nalaze u zvaničnim biografijama, ali bez kojih je nemoguće razumeti kako ova industrija zaista funkcioniše.
1. Poremećaji u ishrani bili su pravilo, a ne izuzetak
Jedna od najneprijatnijih tema jeste hrana, odnosno njeno gotovo potpuno izbegavanje. Kristi Tarlington pričala je da je u mladosti mogla da provede čitav dan gotovo bez hrane jer se "tako radilo". Naomi Kembel otvoreno je govorila o periodima zavisnosti i rigorozne kontrole telesne težine.
Kare Otis je u memoarima priznala da je sebe dovodila do krajnosti kako bi ispunila zahteve modne industrije.
To se nije smatralo problemom, već disciplinom. Devojkama niko nije direktno govorio da moraju manje da jedu, ali su se stvarali uslovi u kojima praktično nisu imale drugi izbor.
2. Odnosi sa fotografima i producentima često su prelazili poslovne granice
O ovoj temi dugo se govorilo samo u naznakama, ali su nakon pokreta #MeToo mnoge stvari počele otvoreno da se iznose. Paulina Porižkova pričala je da su se na početku njene karijere granice između poslovnog i privatnog često brisale, posebno u mladosti, kada se tek počinje i zavisi od angažmana.
Kare Otis kasnije je govorila o nasilju u vezi sa Mikijem Rurkom, koja je počela kroz njihov poslovni kontakt tokom snimanja. Industrija se dugo rukovodila nepisanim pravilom - ukoliko želite da ostanete u poslu, ne postavljajte suvišna pitanja.
3. Mnoge manekenke nisu kontrolisale sopstvene finansije
Spolja su se videli milionski ugovori, ali je u pozadini često postojala potpuna zavisnost od agencija i menadžera. Dženis Dikinson pričala je da na početku karijere gotovo uopšte nije razumela koliko zarađuje ni gde njen novac odlazi.
Tajra Benks kasnije je govorila da je finansijska pismenost jedna od najvažnijih stvari koje nedostaju manekenkama na početku karijere.
Ugovori su često bili sastavljeni tako da agencija kontroliše ne samo angažmane, već i prihode. Devojke su mogle da budu poznate širom sveta, a da pritom nemaju stabilnu ušteđevinu.
4. Pritisak ne prestaje čak ni nakon velikog uspeha
Mnogi veruju da manekenkama postaje lakše kada jednom uspeju da se probiju. U stvarnosti je često bilo upravo suprotno.
Linda Evanđelista je 2021. godine javno govorila o posledicama estetske procedure koja je promenila njen izgled. Gotovo pet godina nije se pojavljivala u javnosti jer nije mogla da prihvati promene na svom telu.
Bela Hadid priznala je da se osećala "nedovoljno lepom" čak i na vrhuncu karijere. Očekivanja ne nestaju, već postaju još veća jer raste i ono što manekenka može da izgubi.
5. Psihički problemi skrivaju se do poslednjeg trenutka
Modna industrija je dugo zanemarivala mentalno zdravlje manekenki, sve dok probleme više nije bilo moguće sakriti.
Loren Skot, koja je radila u istom okruženju kao i supermodeli devedesetih godina, suočavala se sa pritiskom i finansijskim teškoćama o kojima nije javno govorila. Njena priča se 2014. godine završila tragično.
Kejt Mos prolazila je kroz periode zavisnosti, ali je javnost za njih uglavnom saznavala tek naknadno. Dugo se smatralo da je pokazivanje "slabosti" rizik za karijeru, zbog čega su mnoge žene odlučivale da ćute do poslednjeg trenutka.
Supermodeli osamdesetih i devedesetih postali su simbol jednog vremena, ali njihovo iskustvo nisu činili samo uspeh i novac. Iza svega je stajao sistem kojem su morale da se prilagođavaju, trpe i često ćute.
Danas se o tome govori otvorenije, ali mnoge stvari i dalje ostaju skrivene od očiju javnosti.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
(MONDO)