- Darija Eršova je napustila Ameriku i preselila se u Beograd, gde kaže da sada zarađuje više i troši manje nego ranije.
- Kirija joj je oko tri puta niža nego u Arizoni, a u Srbiji joj najviše prija što može komfornije da živi i putuje.
- Kao najveći šok navodi srpsku birokratiju i to što se mnoge stvari i dalje završavaju lično, a ne putem interneta.
Darija Eršova imala je 23 godine kada je dala otkaz, napustila Ameriku i preselila se u grad u kojem nikada ranije nije bila. Novi život započela je u Beogradu, a dve godine kasnije tvrdi da zarađuje više, troši manje i mnogo ređe brine o novcu.
Darija je rođena u Rusiji, ali se sa samo 16 godina sama preselila u Ameriku zbog školovanja. Dve godine provela je u severnoj Kaliforniji, a zatim oko sedam godina u Arizoni. Radila je u marketingu i na društvenim mrežama, a njena godišnja zarada iznosila je približno 42.000 dolara.
Na papiru, ta plata nije zvučala loše. Međutim, kada bi platila kiriju, osiguranje automobila, telefon, namirnice i ostale račune, nije joj ostajalo dovoljno novca za život kakav je želela.
Za Business Insider ispričala je da je ozbiljno počela da razmišlja o odlasku krajem 2024. godine. U početku je tražila master programe u Evropi, ali je shvatila da za to nema dovoljno novca. Tokom istraživanja sve češće je nailazila na Srbiju. Iako nikada nije bila u našoj zemlji, odlučila je da rizikuje.
U Beogradu pokrenula sopstveni posao
Kada se preselila u Beograd, Darija je pokrenula samostalnu agenciju za marketing, odnose s javnošću i komunikaciju brendova. Danas radi sa međunarodnim klijentima, naplaćuje usluge po međunarodnim cenama i godišnje zarađuje oko 54.000 dolara.
U Americi je prihodovala približno 42.000 dolara godišnje, pa preseljenje za nju nije značilo samo smanjenje troškova već i rast zarade. Ipak, naglasila je važnu razliku. Njen život u Beogradu ne izgleda isto kao život osobe koja radi za domaću kompaniju i prima platu prema lokalnim uslovima. Upravo joj kombinacija stranih klijenata i nižih životnih troškova u Srbiji omogućava komforniji život.
Kiriju plaća tri puta manje
Najveća razlika vidi se u troškovima stanovanja. U Arizoni je za kiriju izdvajala oko 2.000 dolara mesečno, dok je stan u dobrom delu Beograda, koji smatra uporedivim sa prethodnim, pronašla za 650 dolara, odnosno za oko 550 evra.
U Americi je mesečno plaćala i oko 200 dolara za osiguranje automobila, 85 dolara za telefon i približno 400 dolara za namirnice. U Beogradu nema automobil jer koristi besplatan javni prevoz, telefonski račun plaća oko 35 dolara (oko 30 evra), dok na namirnice troši približno 300 (oko 250 evra) dolara mesečno.
Kaže da sada može češće da jede u restoranima, putuje i, kada je potrebno, finansijski pomogne bratu.
"Mnogo manje brinem o novcu", priznala je.
Najviše ju je iznenadio društveni život
Iako se o Beogradu često govori kao o gradu dobrog noćnog provoda, Dariju nisu privukli samo klubovi i restorani. Najviše ju je iznenadio broj mesta na kojima ljudi mogu da se sastaju i provode vreme bez velikih troškova.
Izdvojila je kafiće, prostorije za društvene igre, rečne obale i pešačke staze. Slobodne dane koristi za odlazak na Taru, skijanje na Kopaoniku ili kraća putovanja u Crnu Goru i okolne zemlje.
Prija joj i klima, jer joj je Arizona bila previše topla. Beogradska kiša, hladnoća i sneg za nju predstavljaju prednost, iako priznaje da joj ponekad nedostaju zalasci sunca u Arizoni i mogućnost sunčanja u novembru.
Srpska birokratija bila je kulturni šok
Život u Srbiji, međutim, nije joj doneo samo prijatna iznenađenja. Prva ozbiljna prepreka bio je jezik. Pretpostavljala je da većina ljudi govori engleski, što se pokazalo tačnim u kafićima i restoranima, ali ne i u policiji, bankama i drugim institucijama.
Kako je opisala, srpski jezik joj je posebno potreban kada se suoči sa birokratijom. Iznenadilo ju je i to što se mnogi poslovi i dalje završavaju lično, umesto putem interneta. Snalaženje oko boravišne dozvole, ugovora, računa i iznajmljivanja stana bilo bi joj mnogo lakše da je odmah angažovala osobu koja poznaje domaći sistem.
Nije znala ni dovoljno o praznicima u Srbiji, pa joj se dešavalo da tek tog jutra shvati da prodavnice i banke ne rade. Nedostaju joj i pojedine pogodnosti na koje se navikla u Americi, poput dostave istog dana, elektronskog potpisivanja dokumenata i mogućnosti da gotovo sve završi preko telefona.
Najveći izazov, ipak, nije bio ni novac ni papirologija, već usamljenost koju čovek može da oseti u zemlji u kojoj nikoga ne poznaje. Zato savetuje ljudima koji razmišljaju o sličnom koraku da ne ostaju zatvoreni u stanu, čak ni kada ne govore lokalni jezik.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
(MONDO)