U stotinak trenutno postojećih hostela u Srbiji – od kojih je čak 87 u Beogradu – ubedljivo najčešći gosti su "bekpekersi" – stranci, uglavnom mladi, koji sa rancem na leđima krstare kontinentima. Ništa čudno, ako se zna da je tradicija "hostelinga" u Evropi duža od jednog veka. Namernici na Starom kontinentu od 1909. pohode ovakva konačišta, u kojima je naglasak na opuštenijoj atmosferi i druženju među gostima.

Beograd i Srbija su se poslednjih godina priključili tim evropskim tokovima, ali način na koji ih prate nije baš po ISO standardima. Zbog neuredne statistike, ne zna se koliko je parče srpskog "hostelinga" u globalnom kolaču profita koji iznosi 15 milijardi dolara. Usled odsustva zakonske regulative ne postoji ni klasifikacija hostela. A u njima će, prema grubim procenama, ove godine širom Srbije biti ostvareno 200.000 noćenja.

Najveći broj aktivnih hostela članovi su Ferijalnog i hostelskog saveza Srbije (FHSS). Nikola Vacić, predsednik Upravnog odbora FHSS-a, kaže da se prvi talas otvaranja ovih objekata u prestonici beleži od 2004. godine. Prava ekspanzija krenula je posle 2009, kada je otvarano u proseku deset do dvadeset hostela godišnje.

"Mnogi od njih se u međuvremenu zatvaraju, tako da je ova godina prva u kojoj imamo manji broj aktivnih hostela nego prethodnih. Razlog je što nije bilo dovoljno posla i za one koji su do tada postojali", kaže Vacić za "Politiku".

Broj turista u Beogradu jeste u porastu, dodaje on, ali hostelski kapaciteti ne prate proporcionalno taj trend.

"Najveći problem je ekspanzija malih hostela, sa manje od 20 kreveta. Istovremeno broj individualnih poseta, za koje je takav smeštaj podesan, ne raste, za razliku od većih grupa i ekskurzija, kakvih je sve više, a mali hosteli nemaju kapacitete da ih opsluže. Dodatna poteškoća je ta što posle letnjeg špica sezone, od oktobra do februara, najmanje trećina hostela nema dovoljan promet. Vlasnici se snalaze tako što ih ili privremeno zatvaraju ili uvode drugačiji režim rada", kaže Vacić, koji smatra da bi trebalo da se ide na ukrupnjavanje hostelskog smeštaja.

Ferijalni i hostelski savez Srbije je od 1970. godine punopravni član Međunarodne organizacije omladinskih hostela – Hosteling internešenel. Ovo globalno udruženje okuplja oko 3.500 hostela u 80 zemalja. Članska karta FHSS-a, koja omogućava popuste, važi u svim tim objektima, pa se tako smeštaj može naći po deset odsto jeftinijoj ceni. Znak Hosteling internešenela – narandžasti krug unutar kojeg je na beloj pozadini plavi trougao sa ucrtanom kućicom i drvetom, međunarodni je simbol kvaliteta hostelske usluge. Ovaj amblem je pandan hotelskim zvezdicama, pa se, u zavisnosti od kvaliteta usluge, na pročelja svetskih hostela stavlja jedan ili više ovih znakova.

U Srbiji nema ovog simbola, jer ne postoji zakonska regulativa koja bi propisala kategorizaciju i klasifikaciju. Zato se dešava da se za hostel, prema rečima Žarka Gvera, generalnog sekretara FHSS-a, proglašava objekat koji je daleko od standarda za ovakav tip smeštaja.

"U svetu postoji pedesetak merila po kojima se razvrstavaju hosteli. Takva kategorizacija nije propisana našim pravnim aktima, od čijeg bi uvođenja koristi imali i vlasnici hostela, jer bi im se, kada bi njihovi objekti bili kategorizovani, PDV računao po stopi od osam odsto",  kaže Gvero.

Minimalni hostelski kriterijumi u svetu:

- Dvadeset kreveta dimenzija najmanje 180 sa 90 centimetara.

- Četiri kvadrata prostora oko kreveta, kako bi moglo da se priđe postelji.

- Odvojeno žensko i muško kupatilo.

- Jedan tuš na 15 gostiju i WC na 12 osoba.

- Umivaonik na šest posetioca.

- Dva i po metra visina od poda do plafona

Ispod ovih standarda može se ići ako su hosteli na atraktivnim ili egzotičnim destinacijama gde iz objektivnih razloga ne mogu biti zadovoljeni osnovni kriterijumi.

Ko hoće da otvori hostel, potrebno je da otvori firmu ili da se registruje kao preduzetnik. I tu postoji zakonska nedorečenost, kaže Nikola Vacić.

"Pre nekoliko godina postojala je obaveza da se dobije dozvola turističke inspekcije za rad pre nego što kreneš da radiš. Sada toga nema, već inspektori naknadno dođu da provere da li imate uslove za hostel. Na snazi su ostali propisi o obaveznom prijavljivanju instancama koje su povezane sa ovom delatnošću, poput Uprave za strance u MUP-u ili Poreske uprave. Ali, sad je problem to što po zakonu preduzetnici ne moraju da imaju fiskalnu kasu, pa samim tim ne moraju da se prijave u Poresku upravu, za razliku od pravnih lica. Zbog toga čak ni turistička inspekcija nije bila načisto da li hosteli treba da budu fiskalizovani", objašnjava Vacić, dodajući kako je najpraktičnije da ovim objektima upravljaju samo registrovane firme.

Usluge koje u hotelima obavlja više članova personala, u hostelima su često prepuštene istoj osobi, koja je svojevrsni domaćin posetiocima. Recepcioner je tako istovremeno i konsijerž, jer izlazi u susret gostima povodom najrazličitijih zahteva, a takođe ih upućuje i koje atrakcije da vide.

Predrasude o hostelskom smeštaju:

Uvreženo je mišljenje da je smeštaj u hostelima jeftiniji nego u hotelima. Tako jeste kod nas, ali nije pravilo u svetu, pre svega zbog obilja ponude. U Njujorku tako dvokrevetna soba u hostelu košta 80 dolara, a za 50 ili 60 dolara može da se isti takav smeštaj nađe u hotelu sa jednom ili dve zvezdice.

Stalno rastuća konkurencija, kažu u FHSS-u, ipak je dovela do poštovanja određenih standarda kada su usluga i higijena u pitanju. Hosteli imaju i promotivni značaj. "Ako neki posetilac iz Beograda ode u Budimpeštu, u tamošnjem hostelu će svojim vršnjacima pričati kako se proveo u našoj prestonici, pa će neko kome to ispriča možda doći i kod nas. A stranci u beogradskim hotelima mahom su poslovni ljudi koji dođu da odrade posao, pa je pitanje šta vide od Beograda i da li uopšte pričaju o njemu", kaže Nikola Vacić.

Rodonačelnik omladinskog hostelinga, kaže Žarko Gvero, bio je Ričard Širman, učitelj rođen u istočnoj Pruskoj. On je 1909. u Alteni, u Nemačkoj, uprkos otporu direktora škole u kojoj je radio, pokrenuo ideju putovanja učenika u slobodno vreme. Ideja je bila da đaci u toku leta i vikendom obilaze prirodu i u praksi uče botaniku, zoologiju i druge discipline.

Za smeštaj učenika, Širman je obezbedio seoske krčme, ambare i druge objekte. Njegova zamisao zaživela je polako i u ostatku Evrope. Učitelj je koju godinu kasnije u Engleskoj pokrenuo ideju da škole u toku letnjeg raspusta služe kao omladinski hoteli. Kada su ga podržali mladi i vlast, dobio je 1912. na korišćenje zamak u Alteni, koji se smatra prvim registrovanim hostelom u svetu. Od tada, ovi objekti su počeli da niču po celom starom kontinentu. Širman se ni tu nije smirio, već je inicirao osnivačku skupštinu Međunarodne organizacije omladinskih hostela, koja je održana 1932. u Amsterdamu.