Propada srpsko čudo prirode (FOTO)

Za stvaranje tih plutajućih ostrva bilo je potrebno više od 5.000 godina! Kada hodate po njima, imate osećaj da šetate po oblacima...u pitanju su ostrva od treseta ili, kako ih nazivaju, prave "plutajuće galije". Posebna su po tome da menjaju svoj položaj, a nastala su od podvodnog biljnog sveta izraslog na tresetu, koji se u velikim parčadima otkinuo sa dna jezera i isplovio. Na njima se nalaze vrbe i breze, zbog čega izgledaju kao prave pokretne oaze, a još i plutaju - pokreću ih vetrovi prilikom podizanja vodostaja jezera...

Sve to bi neki stranci davno iskoristili i pretvorili u turistički raj u koji bismo, verovatno i mi danas hrlili.

Sećam se nekih ranijih vremena kada su ljudi su dolazili iz okolnih sela sa bugarskom rakojim "mastikom", alvom, slatkišima i mnoštvom robe, a danas su tu tek po neka tezga i umorna lica nezainteresovanih prodavaca.

Svi su raspoloženi za priču i to uglavnom o "praznim obećanjima koja stižu iz opštine" - kako će srediti puteve, ali i vikend naselje u blizini jezera.

"Svi nam obećavaju kako će se pobrinuti da nam bude bolje, sve nam obećavaju dok 'ne sednu u stolicu', posle toga nas više i ne pitaju kako smo", žale se prodavci dok nam nude alvu:

"Ja sam srpski Bugarin, a on je bugarski Srbin, moja alva je bolja, evo ti pola kile za 200 dinara". Pričaju o jezeru sa osmehom na licu i viču "To je more Srbije".

Od Klisure krećemo ka samom jezeru koje je udaljeno nekih tridesetak kilometara i nalazi se na visini od 1.200 metara nadmorske visine.

Uz put srećemo krave i ovce koje se šetaju pored ulice, kao i pse koji ležerno prelaze put bez straha od automobila.

Opet vidimo napuštene fabrike i kuće i nigde drugih turista, nigde žive duše...Kao potpuni kontrast stoji hotel Vlasina i samo nekoliko sređenih i lepih vila koje nude smeštaj, a nalaze se pored samog jezera.

A jezero je priča za sebe...I to lepa i mistična.

Okruženo planinama Gramada, Vardenik i Čemernik, nalazi se na 1.213 metara nadmorske visine. Baš ta visina daje mu posebnu draž, pa je time upotpunjen osećaj da hodate po nebu, kada zakoračite na ostrva.

U pitanju je veštačko jezero, nastalo podizanjem brane i akumulacije na mestu isticanja reke Vlasine iz Vlasinske tresave, za potrebe hidroelektrane.

Gradnja brane započela je davne 1946. a dovršena 1949. godine. Iste godine započelo je punjenje jezera, a izgradnja celog sistema i sve četiri hidroelektrane trajala je do 1958. godine.

Sada je Vlasinsko jezero dugo devet kilometara, ima maksimalnu širinu od 3,5 kilometara i najveću dubinu od 35 metara. Zbog svega toga je jedno od najvećih akumulacionih jezera na Balkanskom poluostrvu. Boja jezera varira od sivo plave pored obale do tamne teget na sredini jezera.

Od meštana smo tu čuli i legendu o vodenom biku koja kaže - "Nekada davno u jezeru je živeo vodeni bik, koji je često noću izlazio iz vode na obalu i seljanima ubijao goveda koja su oko jezera pasla travu. Pošto je poubijao mnogo goveda i zadao seljanima veliki strah, neki kovač se dosetio da svom volu okuje rogove gvožđem i pusti ga da pase kraj jezera. Kad je vodeni bik izašao iz vode i poleteo ka kovačkom volu, on ga je probo okovanim rogovima, te se vodeni bik vratio u jezero i više se nikad nije pojavio, već samo 1827. godine pred rusko-turski rat i srpsko-turski rat, kad se iz jezera čula rika bika da se tresla cela okolina, a iz vode su izbijali veliki mehuri".

Na stranu legende, istinska priča o ostrvima ide ovako:

Podizanjem nivoa vode, prilikom punjenja jezera, sa dna se podigao treset, plod vekovnog raspadanja mahovina tresetica. Tako su se formirala velika plivajuća ostrva. Pri visokom vodostaju, ova ostrva bivaju prosto odignuta sa dna i tad slobodno plivaju od jedne ka drugoj obali, u zavisnosti od intenziteta i pravca vetra. Tresetne galije predstavljaju jedinstveni fenomen i zaštitni su znak ovog jezera.

I još jedno čudo živi na Vlasini, a nema ga drugde...Zove se rosulja - a u pitanju je veoma karakteristična biljka - mesožderka. Kada je pogledate izgleda sićušno, a žrtvu opija i kasnije se hrani njom. Biljka nedostatak soli azota i fosfora u zemlji nadoknađuje lovljenjem sitnih zglavkara. Takav tip ishrane je raritet u biljnom svetu.

Da vas na Vlasini iza svakog ćoška čeka nova tajna, potvrdilo se u našem povratku s jezera...

   Put nas je naneo u manastir Palja, zapravo manastir Vavedenja Presvete Bogorodice, u selu Palja, na oko 50 kilometara od Surdulice. Na levoj obali reke Medenice smešten je ovaj kulturno istorijski spomenik iz 13. veka.

Pored njega teče potočić, a nedaleko je i izvor svete Petke, iz kog teče voda za koju se veruje da je lekovita. Tu dolaze ljudi da se umiju ili ponesu vodu. Manastir je, kažu meštani, u dva navrata posetio i Sveti Sava, prvi put kada je putovao za Svetu Goru, a drugi kada je putovao u Bugarsku.

Na kraju našeg puta, nadu uliva to što je put, koji je do pre nekoliko godina bio neprohodan i samo se pešice moglo doći do crkve i izvora danas asfaltiran, a u neposrednoj blizinio crkve i zvonika, zida se konak. Unutrašnjost crkve takođe je sređena, a sačuvan je deo fresaka, kao i oltar.

Na poslednjoj tački našeg puta eto i malo nade da stvari idu nabolje i da se nešto radi.

Odlazimo s Vlasine s pomešanim osećanjima, dok nam kroz glavu prolaze prizori nestvarne lepote prirode, presečeni kontrastom slika oronulih kuća i imanja...