Zevanje je nevoljna, refleksna radnja koju vršimo ne razmišljajući, kad nam zafali kiseonika u organizmu.

Kad nam je dosadno ili smo umorni, disanje nam se uspori zbog čega telo dobija manje kiseonika nego što je naviklo, i to je "okidač" koji izaziva zevanje - potreba da duboko udahnemo, u stvari.

Postoje i druge teorije, recimo, kao ona da je zevanje mehanizam koji nam omogućava da 'ohladimo' mozak, da bismo sprečili 'pregrevanje'. Ukratko, to bi bilo i objašnjenje zašto češće zevamo leti nego zimi.

Zevanje je način da podignemo puls i ubrzamo cirkulaciju, pokrećući mišiće lica, što u teoriji mozgu pomaže da se ohladi. Tako nekako.

Naravno, veća je verovatnoća da se mozak 'pregreje' kad smo umorni i neispavani, i zato češće zevamo u takvim situacijama.

Ali, ako je nešto od napred navedenog uzrok zevanja, zašto onda moramo da zevnemo kad vidimo nekoga kako zeva? Drugim rečima - zašto je zevanje zarazno?

Zevanje, naravno, nije stvarno "zarazno", i svi smo ga iskusili bar jednom u životu. Znate ono, neko zevne i vi zevnete, kao da morate da "odgovorite".

Interesantno je i to što ovaj fenomen ne poznaje razlike među vrstama, pa ako recimo pokažete šimpanzama snimak drugih primata kako zevaju, i oni će zevati. A utvrđeno je da i psi na primer vrlo često zevaju kad njihov voljeni vlasnik zeva.

Postoji mnogo teorija koje objašnjavaju ovu pojavu. Neke od teza su da se to "zarazno" zevanje došava zbog empatije, druge kažu da je u pitanju prosto nesvesna imitacija, treće - da je u pitanju određena neurološka stimulacija.

Zevanje postaje "zarazno" kad dete napuni četiri ili pet godina, a to je upravo i uzrast u kojem počinje da se razvija osećaj empatije, pošto deca počinju da prepoznaju emocije drugih ljudi.

Veća je verovatnoća da ćete se pridružiti zevanju ako zeva neko s kim ste krvno povezani, dok će recimo pas pre zevnuti ako zeva njegov vlasnik nego neko ko se slučajno zatekao u kući.

Druga teorija kojom se ovo objašnjava je da je zevanje zarazno zbog "neurona ogledala". Ovi neuroni "pale se" kad životinja nešto radi, ali i kad životinja vidi da druga životinja nešto radi.

Dakle, kad vidimo nekoga ko zeva, ovi neuroni se pale, stimulipšu druge, koji su nadležni za sličnu aktivnost i onda - zevamo i mi, imitirajući radnju koju smo upravo videli.

Ako se jako skoncentrišete, i zamislite nekoga kako zeva, verovatno biste bili u stanju da zevnete u tom trenutku i sami, zahvaljujući aktivnosti ovih "neurona ogledala".

Ovi neuroni pomažu nam da shvatimo kako se drugi ljudi osećaju, i upravo je zato veća verovatnoća da zevate ako zeva neko ko vam je blizak.

Ljudi koji nemaju izraženu empatiju, ili oni koji žive sa nekim od poremećaja iz autističnog spektra, vrlo retko podležu ovoj "zarazi", prenosi britanski "Metro".

I, jedna zanimljivost za kraj: bebe počinju da zevaju još pre rođenja, dok su u maminom stomaku, u drugom trimestru trudnoće.

Kapci su vam teški... (VIDEO)