Aliks Tanel iskreno je obelodanila svoj problem na sajtu Refinery29. Kaže da se sa tim poremećajem bori od 13. godine života.

"Fizički, to je veoma ružna navika. Ali moje mentalno stanje je još ružnije: slaba sam, anksiozna i neurotična", iskreno piše ova devojka.

Ona dodaje da ne voli da govori o tome jer, kada kaže ljudima za svoj problem, dobija dva odgovora: "Oh, i ja isto, ne mogu da prestanem da cedim bubuljice!" ili "Samo moraš da nateraš sebe da prestaneš to da radiš". Tu se, kaže, završava svaki razgovor, jer, nikada nije bio problem u bubuljicama niti u njenoj slobodnoj volji.

"Bilo bi prilično nezgodno da kažem: 'Ali, ne, ja sedim u sobi i satima kopam po svojoj koži, tražeći male tačke koje bi možda jednog dana, za nekoliko nedelja, mogle da budu dlake. I kopam ih oštrim predmetima, ostavljajući krvave tragove i ožiljke na koži. A onda to radim iznova. Usput, kakva vam je salata?'".

Aliks ne može da navede tačan razlog zašto je počela to da radi, ali ovaj poremećaj nije retkost među ljudima koji imaju kompulsivne tendencije, a najčešće se javlja u pubertetu, kada hormoni "besne".

"U srednjoj školi sam se zatvarala u toalet i bukvalno pravila rane na nogama vadeći sve dlačice koje ugledam. Ako do nekih slučajno nisam mogla da dođem, rasecala sam kožu da ih izvučem. Upala bih u trans radeći to i nisam bila svesna koliko je vremena prolazilo, mada je ponekad trajalo i tri sata".

Devojka kaže da je zato leta u Kaliforniji provodila u farmerkama jer su joj noge bile u ranama. Zatim je, kada je krenula na koledž, godinu dana bila bolje, ožiljci su izbledeli i bila je neprestano okružena ljudima, pa nije imala potrebu to da radi. Zatim je ponovo počela da kopa po koži, a ovog puta je na udaru bila bikini zona.

"Poremećaj se vratio sa mnom u Njujork nakon što sam diplomirala. Ovde sam upoznala dvoje svojih najboljih prijatelja koji, ne samo što rade u rubrici u 'lepota' u magazinima, već takođe imaju isti poremećaj kao ja, a još i čupaju kosu. Tako smo nas troje osnovali našu grupu podrške u kojoj ne osuđujemo jedni druge. Pričamo o svemu i ohrabrujemo jedni druge da se odmaknemo od ogledala kada dođe trenutak za 'kopanje'; da stavimo kapu kada bismo da čupamo kosu; da zapišemo koji 'okidači' u tom trenutku nas teraju da radimo takve stvari".

Jedno od njenih prijatelja koje takođe ima dermatilomaniju kaže da je sve stvar kontrole. "Kada u mom životu nešto nije pod kontrolom, ovo je jedina stvar za koju osećam da mogu da je kontrolišem, pa se tada osećam bolje", objašnjava.

Aliks kaže da je ona počela da se oseća potpuno suprotno tome i smatra da je izgubila kontrolu.

"U tinejdžerskim godinama, bilo je nešto umirujuće u tome, ali sada, čak i u trenutku dok to radim, shvatam da to ne želim da radim, da ništa dobro neće izaći iz toga, ali svejedno, ne mogu da prestanem. Terapije, pisanje dnevnika, poruke ispisane na ogledalu, bacanje svih pinceta koje imam, skraćivanje noktiju… ništa mi do sada nije dugoročno pomoglo."

Tanelova je onda, pre nekoliko meseci, uz odobrenje lekara počela da uzima antidepresante i kaže da sada može bolje da sagleda situacije i odgovori na njih.

"To znači da me stres ne vodi ka tome da presedim noć u svom kupatilu kopajući po koži. Takođe, razočaravajuća poruka od dečka mi ne deluje kao katastrofa. Prvi put u životu, potreba da kopam po koži ne znači nužno da ću početi da kopam po koži".

Aliks dodaje da je svesna da još uvek nije sasvim izlečena od poremećaja dermatilomanije, već je u procesu oporavka - "kao svaki zavisnik", kaže.

"Otkako sam poslednji put pre 36 dana napravila ogromnu ranu na koži, nisam pipnula kožu. Ali želela sam. Svakog je*enog dana. Razlika je u tome što sada mogu da odolim potrebi da to radim", zaključuje ona.