Leukemija je rak krvi, koji karakteriše abnormalno razmnožavanje neke od ćelija limfoidne ili mijeloidne loze (tipovi krvnih ćelija), povećanje broja belih krvnih zrnaca u perifernoj krvi i povećanje mase leukocita u organizmu.

Leukemije čine oko 10 odsto među kancerima, a u dece akutna limfoblastna leukemija je najčešće maligno oboljenje. Godišnje, od raznih oblika leukemija oboli približno 13 osoba na 100.000 stanovnika.

Akutna leukemija, za razliku od hronične, napreduje brzo i vrlo progresivno, ukoliko se sa lečenjem ne počne na vreme, jer se maligne ćelije dele veoma brzo.

Najčešći simptomi akutne leukemije su nizak broj belih krvnih zrnaca, česte infekcije, umor koji je nestaje ni nakon perioda odmora, kratak dah, bledilo kože, znojenje tokom noći, blago povišena temperatura koja ne prolazi. Obolelima lako izlaze modrice, bole ih kosti i zglobovi, posekotine i povrede upadljivo sporo zarastaju, a pod kožom se mogu pojaviti sićušne crvene tačkice.

Uzrok ove bolesti nije poznat, a nauka nema ni objašnjenje zašto se kod nekih osoba razvija hronična, a kod drugih akutna forma ove bolesti. Ali, smatra se da na to utiču i faktori iz okruženja i genetika.

Leukemija se može javiti zbog promena u DNK, dok se hronična mijeloidna leukemija povezuje i sa nenaslednom mutacijom gena koja se naziva "Filadelfija hromozom".

Neke studije dokazale su da je kombinacija genetskih i faktora iz okruženja česta kod leukemija u dečjem uzrastu. Recimo, u nekim slučajevima deca nisu nasledila određenu verziju gena koja bi im omogućila da se izbore sa štetinim uticajem određenih hemikalija, i ukoliko se takva genetska slika poklopi sa izloženošću kancerogenim materijama, može se razviti ova bolest.

Određeni faktori rizika za razvoj leukemije postoje, ali moguće je oboleti čak i ako osoba nema ni jedan poznat faktor rizika. Medicina i danas nema mnogo odgovora u vezi sa ovom bolešću.

Neki od faktora rizika za razvoj akutne leukemije su pušenje, izloženost hemioterapiji ili radioterapiji tokom lečenja drugih tipova kancera, izloženost vrlo visokim nivoima radijacije, određene genetske abnormalnosti, kakav je recimo Daunov sindrom, kao i pojava ove bolesti u porodičnoj anamnezi, konkretno brat ili sestra oboleli od akutne limfocitne leukemije.

Ali, čak i ako prepoznajete jedan ili više ovih faktora rizika, to ne znači da ćete i oboleti od leukemije.

Kako se postavlja dijagnoza

Dijagnoza svih tipova leukemije postavlja se analizama krvi i koštane srži, koji lekarima pružaju dovoljno podataka na osnovu kojih može da se postavi dijagnoza, piše HealthLine.

Kako se leči

Lečenje zavisi od tipa leukemije, stepena uznapredovalnosti bolesti i trenutka u kojem se postavlja dijagnoza. Ali, sa lečenjem se počinje odmah nakon postavljanja dijagnoze.

Mogućnost izlečenja zavisi od izgleda ćelija leukemije pod mikroskopom, koliko se leukemija proširila, životnoj dobi bolesnika i njegovom opštem zdravstvenom stanju. Cilj lečenja je remisija malignog tumora, a to se postiže kad su nalazi periferne krvi i koštane srži normalni. Akutna limfocitna leukemija leči se kombinacijom hemoterapije i citostatika.

Ono što je zajedničko svim procedurama je da su vrlo intenzivne na početku lečenja. Glavni cilj je ubiti maligne ćelije, tako da je često neophodna hospitalizacija, a lečenje često izaziva i neželjene efekte koji se ne podnose tako lako.

Kad se krvna slika vrati u normalu, smatra se da je leukemija u remisiji, ali se nastavlja pažljivo praćenje pacijenta uz redovne kontrole krvi i koštane srži.

Stope preživljavanja leukemije su značajno porasle u poslednjih 50 godina, zahvaljujući novim lekovima i novim savremenim procedurama u medicini.

U većini slučajeva uzročnik nastanka leukemije je nepoznat, pa je teško pronaći pravilan preventivni modus. Ipak savetuje se minimalno izlaganje otrovima, zračenju i hemikalijama, kao i pravilna ishrana u cilju što boljeg imunog odgovora organizma na štetne agense.

Mihajlović OSTAJE trener Bolonje: On mora tako!