NISAM IMAO NIKAKVE SIMPTOME, ONDA MI JE DOKTORKA REKLA DIJAGNOZU: Ljudi obično pitaju koliko će ŽIVETI, ja sam pitao...

Nije imao nikakve simptome, nije znao koliko dugo je imao ovaj virus. Rezultati su bili jako loši, odbrambene ćelije imunog sistema na minimumu, a lekari su rekli da je možda i tri godine imao virus, ali da nije znao jer nije bilo signala.

Rezultate je saznao uživo, što je praksa tokom testiranja na HIV. Ušao je u ordinaciju, doktorka je izgovorila da je pozitivan i bio je u šoku. Prvo je postavio pitanje koje nije očekivala.

"Moje prvo pitanje koje sam postavio bilo je da li se lekovi plaćaju. Lekarka je bila iznenađena što baš to pitam, jer kako mi je rekla prvo pitanje koje joj svi postave je koliko će dugo da žive. Znao sam da lek postoji, da može danas da se živi sa HIV-om, ali sam mislio da je u našoj zemlji to nedostupno i da se plaća. Taj strah koji sam osetio bio je više zasnovan na tome da neću imati mogućnost da se lečim. U tom momentu moja primanja su vrlo skromna, a ne mogu to da podelim sa roditeljima koji bi mogli finansijski da mi pomognu", rekao je on.

"Prvi rezultati su bili prilično loši, ja se nisam razumeo baš u sve te parametre, ali su mi doktori objasnili detalje. Pi-si-ar je bio previsok, a odbrambene ćelije imuniteta na minimumu. To je upućivalo na to da je virus bio prisutan već neko vreme, tako smo i došli do saznanja koliko dugo sam zaražen. Tri godine pre toga mi je dijagnostikovana mononukleoza, a lekari pretpostavljaju da je to zapravo bio prvi pokazatelj HIV infekcije", kazao je mladić koji danas ima 29 godina.

Doktori i volonteri su ga direktno savetovali da krije da je pozitivan zbog stigmatizacije u društvu, ali je on odlučio da se poveri barem najbližima.

"Imao sam sreću da sam imao veliku podršku ljudi kojima sam se poverio. Nisam rekao svima, pažljivo sam birao kome imam slobodu da to kažem. Nisam brzo došao do odluke da im to saopštim, to je bio proces koji je trajao godinu dana. Oni su bili vrlo emotivni, čak su i plakali. To su bili teški trenuci, ali sam pre svega osetio veliku podršku od svih njih. Sa druge strane, ni dan danas to nisam rekao svojoj porodici, roditeljima. Definitivno se ne bih ni odlučio na taj korak pošto su stari i pitanje je kako bi tu informaciju prihvatili", rekao je on.

Proces lečenja u Srbiji prijatno ga je iznenadio i on više nije zarazan.

"Osiguranje pokriva kompletnu terapiju, a apoteke koje imaju lek su dobro organizovane i vrlo nas ažurno obaveštavaju o tome kada treba da dođemo po lek. Što se toga tiče, zaista niko ne treba da bude u strahu da neće imati lek. Već nakon godinu dana rezultati su mi bili jako dobri, pi-si-ar mi je bio na nuli što znači da sam nedetektibilan, tj. da nisam više zarazan po druge ljude. Virus je i dalje prisutan u meni, ali ne mogu drugima da prenesem", rekao je on.

"U prvom momentu je strah nedefinisan, nisam znao šta me više brine, ali danas definitivno mogu da kažem da je veći strah od osude i neprihvatanja nego od same bolesti, jer sam shvatio da nije mit kada se kaže da može normalan život da se vodi sa tim virusom. Moja poruka je da svi treba da se testiraju bez obzira na seksualnu orjentaciju, način života i godine. U čekaonici na Klinici sam upoznao i mlade i vrlo stare osobe, i homoseksualne i heteroseksualne orijentacije. Nisam mislio da spadam u rizičnu grupu i da sam svojim načinom života mogao da se zarazim, pa se pokazalo suprotno. Zato je odgovorno i prema sebi i prema drugima da se testirate", rekao je on za kraj.

(MONDO)