KRVARENJE IZ CREVA, JEZIVI BOLOVI I DUBOKA TUGA: Bolest o kojoj svi ćute, a ne bi je poželeli ni najgorem neprijatelju

Od kada im je dijagnostikovana Kronova bolest ili ulcerozni kolitis život im se potpuno promenio. Čak 70 odsto pacijenata smatra da bolest strahovito utiče na njihove aktivnosti van kuće, poput najobičnijeg odlaska u prodavnicu, poštu, apoteku i da im je prethodno neophodna priprema za izlazak iz kuće. Izbegavaju putovanja, plaše se nepredviđenih situacija u kojima mogu da se nađu, često se susreću sa nerazumevanjem, ne samo okoline, već i članova porodice. Smanjio im se i krug prijatelja, zbog čega je većina njih usamljena. Ovo je samo deo podataka iz istraživanja koje je sprovelo Udruženje pacijenata sa Kronovom bolešću i ulceroznim kolitisom (UKUKS) o kvalitetu života osoba sa zapaljenskim bolestima creva.

Predsednik UKUKS Ljiljan Đaković istakao je da pacijenti sa zapaljenskim bolestima creva nisu svrstani u grupu osoba sa invaliditetom, jer je njihov invaliditet nevidljiv.

"Ne priznavanje invalidnosti mnogima utiče na kvalitet života zbog nemogućnosti kretanja. Svakodnevni odlazak na posao ili bilo koja duga privatna ili poslovna aktivnost koja zahteva odsustvo iz kuće, nama je praktično nemoguća zbog čestih i hitnih odlazaka u toalet. Tako je odgovorilo gotovo 85 odsto ispitanika, kojima se dešava da kada su u javnosti, na ulici, u autu ili prevozu imaju iznenadne pozive u toalet, koje ne mogu da odlože, što im svakako otežava svakodnevne aktivnosti. Zbog takvog načina života, pacijenti su često podložni čestim depresijama i anksioznim poremećajima, pa tako, gotovo polovina oseća usamljenost i nerazumevanje drugih zbog tegoba uzrokovanih bolešću, a čak četvrtina svakodnevno oseća odbačenost. Priznavanje statusa invalidnosti bi omogućilo i lakše zapošljavanje obolelih, koji zbog specifičnosti bolesti ne nailaze na razumevanje poslodavaca. Više od polovine ispitanih pacijenata ima otežan pristup traženju posla, dok je 30 odsto njih često na bolovanju zbog bolesti. Tu sreću da imaju razumevanje poslodavaca ima polovina ispitanika, ali zato četvrtina to razumevanje uopšte nema", rekao je Đaković.

Biti bolestan od Kronove bolesti i ulceroznog kolitisa i šta to zapravo znači, većini ljudi nije uopšte dovoljno ni jasno ni poznato, istakao je prof. dr Dino Tarabar, gastroenterolog u KBC Dragiša Mišović.

"Tuđi bol i patnja se inače teško shvataju i razumeju, iako ljudi pokazuju empatiju kada se suoče sa potresnim slikama, na primer, nekoga bez ruke ili noge, bez oka. U slučaju zapaljenskih bolesti creva patnje obolelih su i te kako teške i značajno ugrožavaju kvalitet njihovih života, ali kada se suočite sa takvim pacijentom, na prvi pogled, nećete otkriti nikakav njihov nedostatak. Oni su čak i neshvatljivo povučeni, možda i usporeni, ne nameću nikada napadno i agresivno svoju brigu i tegobe, ali zapravo su umorni od svoje bolesti i zato se njihova bol i muka ne vide odmah i jasno. Pokušajte zamisliti kako je živeti sa svakodnevnim upornim i jakim bolovima u stomaku. Kako je ne smeti jesti, a gladni ste. Kako je osmisliti život, aktivnosti, socijalno druženje ako je prvi preduslov blizina toaleta. Kako u takvim uslovima održavati neophodnu higijenu? I zato moramo razumeti njihove muke i kad ih ne vidimo jasno. Omogućiti tim ljudima, kažnjenim što boluju već od rane mladosti pa kroz ceo život, bar malo razumevanja. Pustiti ih da mogu parkirati kola na mestima za invalide što zapravo i jesu, da ne čekaju u redovima iz kojih će ionako verovatno brzo izaći primorani hitnim pozivom i vapajem za toaletom. Da im se olakša školovanje, da se lakše zaposle. Da ne budu zanemareni. Da ih ne zaboravimo. Da ih shvatimo. Da bar na tren zamislimo sebe u njihovoj koži i zapitamo kako bi se nosili s njihovim tegobama. Čineći to postaćemo i sami bolji i sretniji. Zato pomozimo im i vratite im osmeh i nadu da se njihovi životi mogu poboljšati kada ima više razumevanja i ljubavi među nama", istakao je prof. dr Tarabar.

I deca obolevaju

Slična situacija je i kada su u pitanju deca sa Kronovom bolešću i ulceroznim kolitisom. Bolest se najčešće javljaja između 15. i 25. godine i prema procenama svaki četvrti pacijent je dečijeg uzrasta.

"Probleme obolele dece srećemo svakodnevno u radu, ali pre svega zbog njihove socijalne uklopljenosti, naročito ako se radi o tinejdžerskom i pubertetskom dobu. To su deca školskog uzrasta, koja pohađaju nastavu, a pri tome imaju određene tegobe, poput bolova u trbuhu, čestu potrebu za odlaskom u toalet. Nailaze na nerazumevanje pre svega svojih vršnjaka, zbog čega se osećaju drugačije, izbegavaju da idu na izlete, nastavu u prirodi, fizičku aktivnost. Imaju problem i sa nastavnicima koji ih ne puštaju sa časa u toalet, a oni zaista imaju potrebe da nekoliko puta idu do toaleta. Nekada zbog same bolesti, a nekada i zbog terapije koju primaju, deca imaju nešto izmenjeni izgled. Nižeg su rasta ili pothranjeni, a ako su na terapiji kortikosteroidima, onda znaju biti gojazni, imaju bubuljice. Zbog svega toga, osećaju se drugačije i tu dolazimo do te socijalne izolacije. Bilo bi dobro da se šire društveno shvati značaj ove bolesti, koliko je ona česta, ali i da ovi pacijenti na prvi pogled zaista mogu da izgledaju potpuno zdravo, iako se svakodnevno bore sa ogromnim problemima i tegobama", objasnila je dr Mirjana Stojšić, pedijatar gastroenterologije u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine u Novom Sadu.

MONDO