OLIVERA SE GODINAMA BORILA SA BOLOVIMA, HALUCINACIJAMA I KRVAVIM STOLICAMA: U 40. zatrudnela uprkos NEIZLEČIVOJ bolesti

Životna priča Olivere Ivanović iz Užica pokazala je da su trudnoća i porođaj u četrdesetim godinama mogući, čak i kada se ima Kron, doživotna hronična bolest koja se manifestuje velikim brojem stolica u toku dana, krvarenjem iz creva, gubitkom težine, visokom temperaturom i bolovima u stomaku.

Tada su joj urađeni reumatološki, hematološki, stomatološki i ginekološki pregledi, ali ne i gastroenterološki. Nakon 40 dana, otpuštena je samo sa dijagnozom hemolitičke anemije. Jedva se kretala i izgubila je oko 28 kilograma. Nakon dolaska kući, Olivera otiče i teško se kreće, a od jakih terapija počela je i kosa da joj opada. Krajem novembra dobija jake bolove u stomaku, koje opisuje kao čupanje. Hitna pomoć je dolazila na svaka tri sata, da bi joj davala terapiju, koja je kratko trajala.

"Prvog decembra počinje da mi se pojavljuje krv u stolici i odlazim pravo u Urgentni centar. Odmah su rekli da sumnjaju na Kronovu bolest, ali morala sam da uradim određena testiranja. Već posle dva dana su mi uradili kolonoskopiju i naravno dijagnoza je bila Kronova bolest. U tom trenutku sam imala 36 godina i nisam bila upoznata sa tom bolešću. Misao koja mi je tog trenutka sinula jeste: 'Aha, Kron. Ali ja ipak želim bebu u određenom trenutku'", objašnjava Olivera.

Izlazak iz remisije i promena terapije, ali i velika želja za trudnoćom

Saznanje da boluje od Kronove bolesti, Oliveru je iznenadilo, ali kako njena doktorka Aleksandra Sokić Milutinović kaže, ona je jedna od retkih kojoj psihijatar nije bio potreban.

"Odlučno krećem u celu priču sa silnim ispitivanjima i uključivanjem lekova da smirujemo moje stanje. Te godine, 30. decembra, profesorka Sokić, jedna IBD sestra i moja mama ostaju sa mnom na klinici. Svi ostali su otišli, spremali se za proslavu praznika, a ja sam primala prvu biološku terapiju. Već posle prve terapije osetila sam da mi sistem za varenje ponovo radi. Bila sam toliko srećna, jer se konačno nešto dešava i više ne moram da se patim. Nastavljam borbu. Početkom januara izlazim iz bolnice i nastavljam sa biološkom terapijom. Naredne tri godine moje crevo miruje", objašnjava Olivera i navodi da nakon tri godine kreće period njenog pogoršanja.

U planiranju svog venčanja, usled stresa, a i malo opuštenije ishrane, Olivera izlazi iz remisije. U dogovoru sa gastroenterologom, ona kreće na odmor koji neplanirano prekida zbog izuzetno lošeg zdravstvenog stanja.

"Na odmoru mi je pozlilo, te smo ga morali prekinuti. Ponovo dobijam krvave dijareje. U avgustu 2019. godine, ponovo sam u bolnici, samo što se ovog puta sve odigralo brže nego što sam očekivala. Počinjem sa novom terapijom, koja mi u tom trenutku ne odgovara. Za 15 dana izgubila sam oko 20 kilograma i bolovi su bili nepodnošljivi. Te godine se pojavljuje novi lek i odmah mi ga daju. Bila sam u bolnici skoro mesec i po dana. Tada sam počela da vršim pritisak na prof. Sokić, jer sam želela da ostanem u drugom stanju. Profesorka mi govori da nije vreme za to, da je loš trenutak. To nisam želela da čujem", ispričala je Olivera.

"Da, ovo jeste vaša krv. Šta nije u redu, da li želite bebu?"

Svako ko je Oliveru upoznao, mogao je da zaključi da joj je želja da se ostvari kao majka. Iako je bolest usporila, želja je bila veća od bilo koje prepreke.

"Prošle godine, 27. oktobra, na Svetu Petku, radila sam kolonoskopiju u totalnoj anesteziji. Rečeno mi je da je sve u redu, međutim da mi se pojavio jedan polip na crevu, i profesorka mi predlaže da ga skinemo u februaru, bez obzira ako u međuvremenu zatrudnim. Zakazujemo za 13. februar skidanje polipa sa creva, ne znajući da sam već u tom trenutku trudna. Prvo kašnjenje ciklusa mi se desilo u novembru, a test je bio pozitivan! Nisam verovala da je test ispravan. Bila nedelja, a u Užicu nedeljom ništa ne radi, pa sam čekala ponedeljak da bi uradila beta HCG. Stiže mi rezultat i uveliko pokazuje trudnoću. Prvo šta sam uradila, pozvala sam profesorku Sokić, ali ona se nije javila. I dalje u neverici pitala sam devojke u laboratoriji da li je to moja krv. Devojke mi kažu: 'Da, ovo jeste vaša krv. Šta nije u redu, da li želite bebu?' U međuvremenu javila mi se i profesorka Sokić. Kada sam joj rekla novosti, odgovorila mi je sa 'Molim?!', nakon čega mi je rekla da je pustim dva minuta, da se sabere. Tako je bukvalno i bilo, profesorka me je ponovo pozvala i rekla: 'Ok. Odradi pregled.' Pitala me je i gde želim da vodim trudnoću, a ja sam joj rekla da bih u Beogradu volela, iako sam tada već živela u Užicu. Profesorka Snežana Plešinac preuzima moju trudnoću, koju smo, hvala Bogu, izgurali. Primila sam samo jednu biološku terapiju na početku i pred sam porođaj, da bi proces prošao kako treba", sa sjajem u očima prepričava Olivera.

Cilj terapije je da Olivera ostane u stabilnom stanju

Trudnoća je za Oliveru bila jedan mirni period, kada je, kako kaže mogla da jede sve čega se godinama suzdržavala. Sebe sada smatra zdravom osobom i ne misli da ima problem sa crevom, niti se tako oseća.

"Najveća podrška, koja mi je bila tada, ali i sada, jesu moji mama i suprug. Kada sam saznala da imam Krona, suprug i ja smo bili momak i devojka. Da je neko drugi bio tu, možda ne bismo opstali. Bio je tu i kada je znao da nema garancije da ćemo da imamo bebu. Trčao svuda gde god je meni trebalo", kaže Olivera.

Od kada je postala mama, kaže da nema više onaj psihički problem da razmišlja kako će da podnese izlazak iz kuće i šta da radi ako je usput nešto stigne.

"Nikada neću zaboraviti 26. novembar. Suprug je imao zakazanu ostavinsku raspravu, a ja sam dan ranije izašla iz bolnice. Da ne bi bila sama, krenula sam sa njim u Užice. Verujte mi, svaka pumpa je bila naša. A onda su usledila razmišljanja. Ostala sam trudna i pitala sam se kako ću to izdržati. Da li će moja beba da se rodi zdrava, kako će beba da funkcioniše, šta ću ja ako crevo počne da reaguje, kako ću da se brinem o bebi. Milion pitanja i potpitanja. I onda sam presekla. Zašto bih razmišljala, ako se desi – desilo se. Idem ka cilju. Želim bebu. To je nešto što želim najviše na svetu", kaže Olivera.

"Nikada neću zaboraviti 26. novembar. Suprug je imao zakazanu ostavinsku raspravu, a ja sam dan ranije izašla iz bolnice. Da ne bi bila sama, krenula sam sa njim u Užice. Verujte mi, svaka pumpa je bila naša. A onda su usledila razmišljanja. Ostala sam trudna i pitala sam se kako ću to izdržati. Da li će moja beba da se rodi zdrava, kako će beba da funkcioniše, šta ću ja ako crevo počne da reaguje, kako ću da se brinem o bebi. Milion pitanja i potpitanja. I onda sam presekla. Zašto bih razmišljala, ako se desi – desilo se. Idem ka cilju. Želim bebu. To je nešto što želim najviše na svetu", kaže Olivera.

Za nju više ne postoji pitanje: "Kako ću da odem i prošetam sa bebom?". Nakon porođaja, ponovo se vratila kod profesorke Sokić, gde je nastavila sa terapijom, a njeno stanje je danasstabilno i ona se oseća sjajno. Olivera doji svoju bebu, osim dana kada prima terapiju. Dečak je rođen zdrav, težak 4.450 grama i "visok" 55 cm!

MONDO