SKLONOST KA BOLESTIMA ZAVISI OD POMEŠANOG ŠPILA, A OSOBINE? Srpska naučnica o genima - šta nam je UROĐENO, a šta menjamo

Dete, naravno, liči i na oca i na majku, jer nosi DNK oba roditelja, i to po 50 odsto. Međutim, činjenica je da su muški geni obično agresivniji od ženskih, pa zbog toga odnos očevih i majčinih gena uglavnom prevagne na 60:40. Kako se prenose nasledne osobine, da li i kako okruženje utiče na naše gene, kako geni utiču na fizičko, a kako na mentalno zdravlje, odgovorila je Milka Sokolović, svetski priznata naučnica. Šta nam je urođeno, a šta zapravo možemo da promenimo?

Kako kaže, naša celokupna nasledna informacija, takozvani genom, obuhvata nešto više od tri miliona nukleotida, ili oko 20-25 hiljada gena.

"Većina od 10 kvadriliona ćelija u našem organizmu u svom nukleusu sadrži kompletan genom, spakovan u 46 štapićastih paketića DNK zvanih hromozomi. Četrdeset četiri među njima, ili 22 para, jesu tzv. autozomi, različite veličine između parova, ali vrlo slični između sebe unutar svakog para. Preostala dva, X i Y, jesu polni hromozomi, različite veličine, pa time i gen koji na njima leži, od čije kombinacije zavisi naš biološki pol. Samo nekoliko tipova ćelija ne sadrži kompletan genom. Takva su zrela crvena krvna zrnca, koja tokom sazrevanja izgube nukles i polne ćelije, jajne ćelije i sprematozoide, koje sadrže samo po polovinu genoma".

Osim kodiranja procesa u našem sopstvenom organizmu, funkcija DNK je i da naslednu informaciju prenese na sledeću generaciju.

"Tokom oplodnje ona se od majke i oca prenosi putem polnih ćelija, spakovana u setove od po 23 hromozoma, po jedan od 22 autozoma i jedan polni. Od majke se dobija X hromozom, a od oca se može naslediti X ili Y. Od toga zavisi da li će biološki pol biti ženski (XX) ili muški (XY). Na proces razvoja pola, međutim, utiče mnogo faktora, zbog čega nisu tako retke jedinke čiji pol ne odgovara onome sa kojim smo naizgled rođeni ili koji nam stoji zabeležen u ličnoj karti".

U oplođenoj jajnoj ćeliji genetska informacija iz dva roditeljska seta hromozoma se rekombinuje poput dva dobro promešana špila karata, kaže Milka Sokolović.

"Od tog mešanja špilova će nam zavisiti boja kose i očiju, krvna grupa, sklonost ka bolestima, a čije će i kakve osobine prevagnuti u svakom od nas generalno zavisi od sreće. Naravno, mešanje karata je preuprošćena slika onog što se zapravo dešava. Brojna pravila diriguju procesima prenosa naslednih informacija, pa tako pričamo o dominantinim i recesivnim (i kodominantim) genima, pominjemo mitohondrijsku DNK (koju nasleđujemo samo od majke), ili procese poput mutacija, koji utiču na to kako će se naši geni ponašati".

Milka Sokolović govori i o tome koliko nas zapravo određuje genetika, a koliko okolina, koje osobine su nam zacrtane u genomu, koliko na našu genetiku utiče zagađena sredina, npr. plastika, otrovi u vazduhu…

"U biologiji je sve kompleksnije od onoga kako na prvi pogled izgleda, pa tako i nasledne osobine često nisu samo nasledne. Mnoge, od onih očiglednih poput naše visine i težine, do karakteristika ličnosti, zavise od interakcije gena i spoljašanje sredine, o kojima, srećom, sve više i više znamo. Na to kako će se naši geni eksprimirati - kako ćemo izgledati, kako ćemo se ponašati, kakve će nam biti naklonosti, kakve sklonosti ka bolestima - utiče skoro sve što nas okružuje. Ako nam se 46 hromozoma, sa par desetina hiljada gena i tri miliona nukleotida nije činilo dovoljnim, onda će neograničen broj faktora i uticaja okruženja sigurno zadovoljiti naš apetit za kompleksnim! Ako se fokusiramo na samu DNK, faktori spoljašnje sredine mogu direktno da je promene, uključujući i raspored nukleotida u genu", kaže Milka Sokolović i dodaje:

"Tako na primer UV zračenje može da prekine DNK lanac. Neke hemikalije, poput onih u plastici ili dimu cigareta, menjaju hemijsko ponašanje baza DNK i mogu dovesti do toga da jedna baza zameni drugu. Slično, pošto virus nema sopstveni mehanizam umnožavanja, već se švercuje na račun domaćinovog, genetski materijal virusa se tokom infekcije ugrađuje u našu DNK, ponekad tačno u sredini gena, što može da dovede do promene u ponašanju DNK ili do zamene njenih baza. Naše ćelije su majstori za korigovanje ovakvih promena, ali ako se sakupi previše promena koje nisu u stanju da poprave, može se razviti rak. Za faktore koji do ovoga dovode kažemo da su kancerogeni".

Sokolović ističe i da danas znamo da okruženje može i da fino modifikuje površinu molekula DNK i promeni njegovo ponašanje, a da pritom raspored baza ostane promenjen. Ako se to desi u polnim ćelijama, deo ovih površinskih, tzv. epigenetskih promena postaje nasledan.

"Kad smo kod kompleksnosti, geni su samo plan ili nacrt naše životne građevine. Na osnovu tog nacrta naše ćelije proizvode proteine, koji su odgovorni za baš sve - od zidova, podova i plafona, preko vode, struje, kanalizacije, do energije i atmosfere u tako izgrađenoj kući. Kakav će biti finalni ishod te gradnje, zavisiće od toga kako je izvođač radova doživeo projekat (odnosno preciznosti procesa prevođenja gena u proteine), od saradnje među izvođačima projekta (interakcija između različitih proteina), kvaliteta materijala (ponašanja proteina u datom okruženju), i niza drugih faktora".

Moglo bi se reći da ono što nam je pisano u genomu nije baš uklesano u kamenu, pre je otisak nacrta projekta preko indiga. Ono što je uzbudljivo je da je broj interakcija i kombinacija beskonačan, a time i broj ishoda. "To nas čini jednistvenima, čak i ako imamo identične genome, kao u slučaju jednojajčanih blizanaca", kaže Milka Sokolović.

(MONDO/Nova.rs)