Lekari koji su pronašli telo Lejsi Flečer priznali su da je prizor, koji su zatekli u dnevnoj sobi sređene kuće šezdesetogodišnjeg para, nešto najgore što su videli u životu. Telo mlade žene bilo je u takvom stanju, da su ga mediji kasnije opisali kao "stopljeno" u trošni kauč. Što je još gore, ovaj proces je navodno počeo dok je žrtva bila živa. Lejsini roditelji, koji su sve vreme živeli sa njom, nisu mogli ubedljivo da objasne zašto su dozvolili da njihovo jedino dete umre u agoniji.
"Naša ćerka ne diše"
Dana 3. januara 2022. godine, oko 2:00 sata, dispečer hitne pomoći primio je poziv od starijeg para iz Luizijane koji se obratio za pomoć za svoju ćerku. Par je navodno otkrio da devojka ne diše i pokušao je reanimaciju, ali bezuspešno. Oni su telefonom dobili uputstva šta treba da urade da bar pokušaju da je ožive, a u njihov dom u mestu Sloter upućena je hitna i policijska patrola.
Majka Lejsi Flečer nije mogla da kaže dispečeru koliko godina ima njena ćerka. Nije neuobičajeno da se ljudi izgube u kriznoj situaciji, ali Šelija Flečer je dala tri različita broja pre nego što se konačno opredelila za godine jedinog deteta - 31. Kako se ispostavilo, pogrešno. U stvarnosti, Lejsi, rođena u novembru 1985. godine, bila je pet godina starija.
Kada su hitne službe stigle na lice mesta, jak miris raspadanja udario je u njihove nozdrve tik na vratima. Kao iskusni profesionalci, nisu to mogli da pobrkaju ni sa čim drugim. Oni su kasnije medijima ispričali da su, kada su to nanjušili, odmah znali da su stigli na mesto zločina, a ne nesreće. Ipak, ništa ih nije moglo da pripremi za prizor koji su zatekli u dnevnoj sobi. Muškarci, kojima ovakve intervencije nisu bile prvi put, kasnije su se prisećali da su, čim je prestao početni šok, plakali. Jedan od policajaca je čak priznao da posle onoga što je video, nije mogao da jede nedelju dana.
Telo je izgledalo kao da je stopljeno u kauč
U čistoj, dobro održavanoj dnevnoj sobi nalazio se komad nameštaja koji je bio u oštroj suprotnosti sa urednim enterijerom - trošni kauč. Presvlake su bile izlizane i pena je bila vidljiva iz brojnih rupa na površini kože. Levo od opuštenog sedišta bila je rupa u kojoj je sklupčano ležao polugoli leš mlade žene. Nije bilo sumnje da se smrt nije dogodila pre nekoliko trenutaka, kako su roditelji tvrdili. Prema rečima mrtvozornika, smrt je nastupila između 24 i 48 sati pre poziva. Stoga su se roditelji samo pretvarali da svojoj ćerki pružaju prvu pomoć.
Njeno mršavo telo bilo je prekriveno dekubitusom i izmetom. Ispostavilo se da je neposredni uzrok smrti sepsa, ali je obdukcija otkrila niz drugih abnormalnosti. Pokojnica je bila skoro izgladnela i zaražena koronom, imala je samo 43 kg. Mišići njenih nogu, dugo nekorišćeni, počeli su da atrofiraju, a trtična kost joj se spljoštila jer je Lejsi tako dugo sedela mirno, jedva menjajući položaj. A sedela je u rupi koja se stvorila na kauču, ispunjenoj ustajalom prljavštinom.
Ne zna se koliko je zapravo vremena provela na jednom mestu. Prestala je da izlazi iz kuće 2010. godine, nikada se nije bavila nekim poslom u svom odraslom životu i nije nastavila školovanje. Komšije se nisu dalje bavile ovim pitanjem, pretpostavljajući da se verovatno preselila u veći grad, gde je možda krenula na fakultet i/ili se udala. Niko nije posumnjao da gotovo nepomično sedi na kauču u roditeljskoj kući.
Zašto Lejsi nije napustila kuću?
Prvih nekoliko ili čak desetak godina, Lejsi je odgajana kao zdravo dete. Išla je u školu, družila se sa drugaricama i igrala u lokalnoj odbojkaškoj reprezentaciji. Njen otac je tokom istrage rekao da se dobro razvijala do devetog razreda, kada se navodno povukla i počela da ima sve veće probleme sa prilagođavanjem. Prema njegovim rečima, vremenom je "od popularne drugarice postala predmet okrutnog ismevanja u školi".
Prema rečima njenog oca, tada je počela da ispoljava simptome tipične za autizam. Neki izvori kažu da je dobila takvu dijagnozu, a da joj je dijagnostikovana i socijalna fobija. Međutim, njeni roditelji je nisu premestili u drugu ustanovu, već su odlučili da je školuju kod kuće - da je uče kod kuće, kao njeni nastavnici. Tinejdžerka je navodno počela da razvija intenzivne strahove - od izlaska iz kuće, od ustajanja sa kauča koji je odabrala za svoje utočište, pa čak i od korišćenja toaleta. Teško je utvrditi koliko je toga tačno.
Postoje informacije da je Lejsi, tada 14-godišnjakinja, početkom 2000. godine bila pod brigom psihologa. Njeni roditelji su rekli da je posle nekoliko sesija odustala od takve pomoći, ali kada je prestala da ide u toalet, obratili su se specijalisti. Devojka je, međutim, odbijala lečenje.
Navodno je odbila i da napusti kauč jer se jedino tamo osećala sigurnom. Na kraju je, prema rečima njenih roditelja, došlo do toga da ne samo da je tu sedela, već je i jela, spavala i vršila olakšanje - sasvim sama. Odustala je od pranja i gotovo se nikada nije promenila. Zašto roditelji nisu pozvali pomoć? Objasnili su da Lejsi ovo nije želela.
Roditelji žestoko brane argumente
Čisto i uredno je bilo celo dvorište, kuća, pa čak i dnevna soba u kojoj je stajala sofa. To znači da je bračni par Flečer držao red oko sebe, a prilikom čišćenja, izbegavali su samo komad nameštaja koji je postao dom i zatvor njihove ćerke. Godinama su išli na posao, sastajali se sa prijateljima i prisustvovali bogosluženjima.
Činjenica da niko nikada nije primetio stravičan smrad, navela je korisnike interneta na nagađanje - možda je kauč premešten tamo u poslednjem trenutku sa druge lokacije, kao što je podrum? Kako je moguće da ih desetak godina niko iz porodice ili komšija nije posetio? Nije bilo načina da se ignoriše miris koji se širio kućom ili prizor Lejsi.
Policajci koji su pretraživali kuću, pronašli su kutiju Diznijevih filmova, gomilu čiste odeće, kozmetike i prenosivi toalet u dnevnoj sobi, blizu kauča. Šta bi to moglo da znači? Postoje najmanje tri hipoteze. Najverovatnija teorija je da su gospodin i gospođa Flečer postavili ove predmete u sobu nakon smrti svoje ćerke da bi stekli utisak da se brinu o njoj ili da barem pokušavaju. Takođe su mogli da stvore utisak da pokušavaju da motivišu Lejsi da bude aktivna na ovaj način. Ima i onih koji smatraju da su roditelji sve ovo iskoristili da bi dalje zlostavljali ćerku, znajući da ona zbog progresivnog invaliditeta više nije u stanju da pređe ni nekoliko koraka i posegne za tim stvarima.
Par je čak lagao o manjim problemima tokom svojih objašnjenja. Koliko toga su zapravo krili? Možemo samo da nagađamo. Njena majka je svedočila da je Lejsi pojela sendvič i pola kesice čipsa neposredno pre smrti, ali pregled njenog stomaka to nije potvrdio. Međutim, u njenom stomaku su pronađeni ostaci fekalija i sunđer sa kauča, a obe supstance su joj pronađene ispod noktiju. To znači da je pre nego što je umrla pokušavala da se nahrani bilo čime, pa je posegnula za onim što joj je bilo pri ruci. Tokom godina odsustva, morala je da bude hranjena, inače ne bi preživela dalje od tinejdžerskih godina, ali svakako - nije dovoljno jela.
Kada je odrasla, njeni roditelji su navodno osećali da nemaju autoritet nad njom. Oni su žestoko branili svoje argumente, tvrdeći da je odluka devojke da ne napušta kauč, pa su pristali. Majka je na sudu objasnila da nisu shvatili ozbiljnost situacije jer, kako tvrdi, Lejsi nikada nije direktno saopštila da oseća bol.
Javnost je bila šokirana zbog kazne izrečene roditeljima. Iako su prvobitno bili optuženi za ubistvo drugog stepena, na kraju su optuženi za ubistvo iz nehata i svaki roditelj je osuđen na 40 godina zatvora, uz uslovno 20 godina.
Stručni psiholog, koji je pregledao supružnike, nije dijagnostikovao psihičke smetnje. Njihovi postupci su, po njegovom mišljenju, proizašli iz tzv. kompleksa superiornosti negovatelja - verovali su da bolje od specijalista znaju šta je dobro za njihovu ćerku i šta je zaista muči. Ipak, stručnjaci kažu da Flečerima nije trebalo da bude važno da li je (i ako je) Lejsi odbila lečenje.
Njihova je dužnost, kao roditelja i ljudi, bila da se umešaju i pomognu, bez obzira na godine pacijentkinje.
BONUS VIDEO:
