Ova 46-godišnja žena boluje od fokalne distonije, poremećaja koji utiče na mišiće i izaziva njihovo grčenje.

Atletičari i muzičari skloni su ovom poremećaju zbog toga što dosta koriste određene grupe mišića ili često ponavljaju iste pokrete.

Međutim, Lori Kativera otkrila je da kada trči unazad, grčenje mišića ne ometa njen trening.

"Oduvek sam imala strast prema trčanju i ništa nije moglo da me zaustavi, čak ni ovaj neurološki poremećaj", rekla je Kativera.

Ova Kalifornijka atletikom se bavi gotovo celog života, i to vrlo uspešno – 1992. godine učestvovala je i na Olimpijskim igrama, a ovako opisuje fokalnu distoniju: "Osećam kao da nemam kontrolu nad svojom nogom, ne mogu da je pomeram kako želim dok trčim".

Kako objašnjava za "Dejli mejl", posetila je veliki broj doktora. Oboljenje je napredovalo, zbog čega joj se leva noga nekontrolisano pomera na jednu stranu, sprečavajući je da trči pravolinijski.

"Ukoliko tada ne prestanem da trčim, levo koleno mi 'iskoči', a stopalo mi ispada iz patike", objašnjava atletičarka.

Fokalna distonija može da se leči injekcijama botoksa, koji sprečava simptome poput paralisanja mišića zahvaćeog oboljenjem. U njenom slučaju, mišići pogođeni oboljenjem su previše duboko da bi se na njih delovalo injekcijom.

Lekari su Kativerinoj preporučivali da pokuša lečenje lekovima protiv Parkinsonove bolesti, ali lek je delovao samo kratkotrajno.

Odlučna da ne odustane od trčanja, rešila je da eksperimentiše sa novim načinima trčanja – za početak cik-cak linijom.  Nakon toga, dr Nikolas Szumski joj je predložio da pokuša da trči unazad.

"Distonija najčešće utiče na mišiće koji iznova ponavljaju novi pokret. Zbog toga je potrebno smisliti način da radite nešto, a da ne ponavljate pokret koji vas je doveo u takvo stanje", objašnjava dr Szumski.