Srbija, tada deo SFR Jugoslavije, bila je jedna od prvih evropskih zemalja koje su legalizovale pravo na abortus.
Trenutni zakon koji uređuje ovo pitanje je Zakon o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama, i spada u jedan od boljih zakona ovog tipa u svetu.
Trendovi koji vladaju u pravnim sistemima drugih evropskih zemalja variraju od krajnosti do krajnosti: tako je u Irskoj tek 2018. došlo do priznavanja ovog prava; u Norveškoj je, zahvaljujući desničarskim strujama, došlo do drastičnog skraćivanja vremenskog perioda u kome žena može da se odluči na prekid trudnoće (sa 18 nedelja, ovaj “prozor” je skraćen na 9 nedelja trudnoće), dok u Engleskoj uopšte ni ne postoji vremensko ograničenje kad žena može podnesti zahtev, čime se njeno zdravlje ozbiljno stavlja pod rizik.
Dakle, u Srbiji, imamo zakon koji nam obezbeđuje Ustavom garantovano pravo na naše telo. Šta je onda to što nemamo? Nemamo zaštitu koja bi nam omogućila da to pravo koristimo bez osude i bez diskriminacije. Nemamo garanciju da se lekarska struka neće mešati u pitanja koja ne spadaju u domen njihove oblasti rada. I možda najvažnije - nemamo nijedan član zakona koji bi bio posvećen značaju obavezne psihološke pomoći, koja je ženi u tim trenucima preko potrebna.
U novoj epizodi Mondo Ona Mišljenja razgovarali smo sa pravnicom Marjanom Majstorović na temu prava na abortus u našoj zemlji, u želji da još jače istaknemo stvari koje moraju da se znaju, i da one malo manje poznate, učinimo transparentnijim.