O simptomima visokofunkcionalnog autizma, postavljanju dijagnoze i terapeutskim tehnikama koje pomažu kod ovog stanja razgovarali smo sa defektologom Sašom Stanisavljević. Evo šta treba da znate o Aspergerovom sindromu.
Ako upoznate osobu sa Aspergerovim sindromom, možda nećete primetiti ništa. Ili ćete možda primetiti neke elemente ponašanja koje biste verovatno opisali kao "neobične", ali tome ne biste pridavali naročiti značaj.
Aspergerov sindrom je, prema staroj klasifikaciji, naziv za jedan od neurorazvojnih poremećaja iz spektra autističnih, a od 2013. umesto ovog, koristi se termin visokofunkcionalni autizam.
O ovom poremećaju, njegovoj manifestaciji, ali i različitim terapijama koje su osobama koje žive sa visokofunkcionalnim autizmom dostupne razgovarali smo sa Sašom Stanisavljević, defektologom somatopedom i RE&KBT psihoterapeutom pod supervizijom iz Razvojno edukativnog centra Stimulus.
"Poremećaj iz spektra autističnih" može da zvuči zastrašujuće, na isti način na koji nam se čini zastrašujućim bilo šta što ne poznajemo dovoljno. Ali, da pokušamo malo da promenimo perspektivu...
Ni jedna dijagnoza iz ovog spektra autističnih poremećaja nije bolest. To je prosto - nešto sa čime se živi. Kad tako posmatrate stvari, način na koji ih doživljavate biće mnogo drugačiji, a ovaj svet učinićete boljim mestom kad predrasude o osobama koje imaju neki od neurorazvojnih poremećaja ostavite po strani. Pa, evo šta bi trebalo da znate:
"Osnovni simptomi koji su karakteristični za ovu vrstu poremećaja, iz spektra autizma bez poremećaja u intelektualnom razvoju i sa minimalnim odstupanjima u funkcionalnom razvoju jezika, ili bez njih, su poteškoće u društvenoj interakciji i ograničena, stereotipna interesovanja i aktivnosti", objašnjava za MONDO Saša Stanisavljević.
Ovaj tip visokofunkcionalnog autizma manifestuje se kroz probleme u uspostavljanju odnosa sa drugima, ponavljane aktivnosti i fokusiranje na pravila i rutine u svakodnevnom životu.
"Ono što je važno znati je da se kod ovog tipa poremećaja u jezičkom razvoju i u razvoju kognitivnih sposobnosti ne javljaju odstupanja, čak je moguće da deca imaju i natprosečnu inteligenciju."
Roditelji mogu eventualni problem da prepoznaju na prvom mestu kao neobičnu, upadljivu usredsređenost na jednu aktivnost, kaže defektolog.
"Polje interesovanja dece je jako, jako fokusirano, dete u toj aktivnosti može da provede čak po nekoliko sati u kontinuitetu. Recimo, ako dete voli automobilčiće, može da se desi da se satima igra time, često čak i sa jednim određenim koji mu je omiljeni.
Ali, to nije igra u kojoj dete samo 'vozi' autić, već ono vrlo pomno proučava detalje, posmatra igračku, i kada biste takvo dete pitali nešto o tom autiću, verovatno biste bili iznenađeni količinom informacija koje biste dobili čak i od relativno malog deteta."
To nas dovodi do druge karakteristike, formalnog načina govora. Funkcionalni razvoj govora kod dece sa visokofunkcionalnim autizmom je uredan, ali ona obično žele da razgovaraju uvek o jednoj temi, koja okupira svu njihovu pažnju, i o kojoj znaju mnogo činjenica i informacija.
"Ono što je takođe relativno upadljivo je taj formalni način govora, deca sa Aspergerovim sindromom često koriste izraze i fraze koje nisu karakteristične za uzrast, prosto imate utisak kao da razgovarate sa odraslom osobom, a ne sa detetom. Ali, uprkos razvijenom jeziku, deca sa visokofunkcionalnim autizmom mogu imati poteškoća da dođu do zaključka ili suštine teme, i nisu u stanju da ta svoja znanja primene", objašnjava naša sagovornica.
Osim toga, osobe sa Aspergerom često nemaju razumevanja za dijalog, malo toga im drži pažnju i tokom razgovora ne uzvraćaju na način na koji bi se to možda očekivalo.
U vezi sa tim često se javlja i neprilagođena komunikacija, nerazumevanje nijansi, tona, konotacije, teško čitanje govora tela, pa osobe sa visokofunkcionalnim autizmom izgovoreno shvataju bukvalno, teško razumevajući šalu, ironiju, preneseno značenje.
Osobe sa visokofunkcionalnim autizmom nemaju problema sa razumevanjem na intelektualnom nivou, ali raumevanje emocionalne komponente i konteksta izostaje.
Jedna od manifestacija Aspergerovog sindroma je i manjak empatije, nerazumevanje tuđih emocija i potreba.
Osobe sa ovim sindromom nemaju predstavu o tome da i ljudi oko njih imaju osećanja, želje, potrebe, ili ukoliko i shvataju da i drugi imaju emocije, imaju poteškoća da ih prepoznaju.
Govor tela takođe je neobičan, izrazi lica, držanje, gestikulacija… mnoge osobe sa visokofunkcionalnim autizmom imaju naviku da upadljivo zure u druge ljude, ili pak u potpunosti izbegavaju kontakt očima.
"Najupadjiviji je izostanak socijalne interakcije, nedostatak kontakta očima, recimo. Što se fizičkog kontakta tiče, to dosta varira od deteta do deteta, ali često su deca sa visokofunkcionalnim autizmom nešto uzdržanija. Zapravo, ono što roditelji primete je izostanak očekivane reakcije, one koju bismo smatrali uobičajenom u određenim situacijama. Mimika, gestovi, govor tela u situaciji, u nekom kontekstu, ne podudaraju se sa onim što bismo očekivali", objašnjava defektolog.
Osobe sa Aspergerovim sindromom imaju izraženu potrebu za određenom rutinom. Ustajanje, doručak, odlazak u školu, obroci, odlazak na spavanje… sve mora biti u određeno vreme.
"Ukoliko roditelji znaju da će doći do promene u dnevnoj rutini iz određenih razloga, najbolje bi bilo da dete pripreme unapred. Sve ostalo može biti uznemirujuće.
U vezi sa tim je i još jedna manifestacija ovog stanja, a to je razdražljivost. Ovo se uglavnom dešava kad dođe do odstupanja od uobičajenog rasporeda dnevnih aktivnosti.
Kada se rutina poremeti, i deca ne mogu da kontrolišu svoje emocije, reakcije su često burne.
Ove burne reakcije mogu se javiti i zbog pojačane senzorne osetljivosti, jer kod većine dece javlja se i posebna osetljivost na svetlost, glasne zvukove ili određene teksture na primer", kaže Saša Stanisavljević.
Osim toga, kod dece sa visokofunkcionalnim autizmom razvoj motoričkih veština može biti usporen, i to se manifestuje na različite načine, pa tako problematični mogu biti vožnja bicikla, hvatanje lopte, vezivanje pertli, ali i pisanje.
"Sve ove karakteristike koje su ujedno i simptomi ovog stanja, mogu da se u određenoj meri stave pod kontrolu različitim terapeutskim tehnikama", kaže naša sagovornica.
Ali, zbog činjenice da kognitivni i jezički razvoj protiču uglavnom bez većih odstupanja, poteškoće se često primete tek u predškolskom uzrastu, kada prirodno dolazi intenzivnija interakcija s vršnjacima.
Zbog toga se neretko dešava da roditelji prve simptome primete upravo u tom periodu.
Kada je školovanje u pitanju, deca sa visokofunkcionalnim autizmom mogu pohađati redovne škole. Međutim, problemi nastaju zbog poteškoća u uspostavljanju odnosa sa drugima, i tog izraženog insistiranja na ustaljenim rutinama u svakodnevnom životu.
Naša sagovornica ističe da je kadar u školama koje su specijalizovane za obrazovanje i vaspitanje dece sa smetnjama u razvoju svakako pripremljeniji, i da nastavnici i saradnici u nastavi radu pristupaju na način koji je prilagođen potrebama deteta. Ipak, odluka o školi ostaje na roditeljima, jer oni najbolje poznaju dete i umeju da osluškuju njegove potrebe.
A u krajnjem slučaju, ni prebacivanje iz jedne u drugu školu nije isključeno.
U adolescenciji, koja je burno razdoblje u životu svakog deteta, većina simptoma i dalje se manifestuje, s tim što se često pojačava stidljivost u kontaktu sa vršnjacima.
"Ponekad ti problemi izazivaju dodatno povlačenje u sebe, socijalnu izolaciju, čak i anksioznost ili depresiju u adolescenciji."
Ali, bez obzira na ove probleme, samostalno funkcionisanje na svakodnevnom nivou nije nemoguće. Osobe sa visokofunkcionalnim autizmom mogu da se školuju, mogu da budu vrlo uspešne u svom poslu, jer im u neku ruku u prilog ide ta, za njih prirodna, usredsređenost na određene zadatke i teme, i usmeravanje pažnje na detalje.
Uz to, u odraslom dobu, manifestacije ovog poremećaja često se "ublaže" jer odrasli ljudi generalno bolje procenjuju svoje snage, baš kao i svoje različitosti i slabosti.
Odrastanjem, svi mi učimo između ostalog da bolje vladamo socijalnim veštinama, da bolje razumevamo gestove, ponašanje i osećanja drugih ljudi, pa ni osobe sa Aspergerovim sindromom nisu izuzetak.
Kako se postavlja dijagnoza
Dijagnozu visokofunkcionalnog autizma postavlja psihijatar, s tim da proceni statusa deteta pristupa ceo tim, defektolog, psiholog, neurolog, koji procenu prave sa svog aspekta i pišu svoj nalaz. Psihijatar daje svoju procenu i postavlja konačnu dijagnozu, ali u tom procesu uzima u obzir i mišljenja i nalaze svih članova tima.
Poremećaji iz spektra autizma su stanja, nisu prolaznog karaktera. Međutim, vremenom, naročito pravovremenom primenom određenih vidova terapeutskih tretmana, simptomi mogu da se stave pod kontrolu i da kasnije u najmanjoj mogućoj meri utiču na svakodnevni život.
Moguće je da i kasnije, tokom odraslog doba budu potrebni određeni vidovi terapije, psihoterapije na primer, ali dobar deo simptoma se do zrelih godina ublaži. Stručnjaci se slažu da je bitno da se terapiji pristupi što ranije.
"Ne treba razvoj deteta prepustiti slučaju. U tretmanima se fokus uvek stavlja na jake strane deteta, a koriguju se simptomi koji narušavaju funkcionisanje na svakodnevnom nivou.
Kod dece sa visokofunkcionalnim autizmom intelektualni razvoj je prosečan, često i natprosečan, a deficiti u pogledu motoričkog razvoja se koriguju tretmanima prilagođenim konkretnom detetu, i uglavnom ih je moguće nadomestiti.
Dakle, kad se pristup prilagodi situaciji, motoričke veštine kakvo je vezivanje pertli i slično, moguće je uz pomoć stručnjaka savladati", kaže Saša Stanisavljević.
Terapijski pristup nije jedinstven, već se prilagođava individualnim potrebama deteta, ali se stručnjaci slažu u jednom: što se ranije otpočne sa terapijom, prognoza je bolja.
"Postavljanje dijagnoze može potrajati, tako da ukoliko postoji problem, nije nužno čekati konačnu dijagnozu, već se može početi sa terapijama na osnovu mišljenja defektologa, psihologa i drugih članova tima, i pre nego što psihijatar da konačno mišljenje. Mnogo je bitnije da se dete ranije uključi u tretman, a onda proces postavljanja dijagnoze može ići i paralelno.
Stručnjacima defektolozima, psiholozima, logopedima nije nužno da imaju zvanično postavljenu dijagnozu da bi krenuli sa tretmanima. Oni koriste svoje procedure, svoje nezavisne testove kojima procenjuju aspekte detetovog funkcionisanja u različitim segmentima, i u odnosu na te procene, kreiraju se tretmani koji su usmereni na te deficitarne zone.
Formalna dijagnoza nije neophodna dakle, defektološki i logopedski tretman ne razlikuje se kod dece kojoj je i zvanično postavljena dijagnoza i kod one kod koje je proces postavljanja dijagnoze još u toku.
Ako se procedura iz bilo kojeg razloga oduži, roditelji bi trebalo da znaju da je mnogo bolje da se ranije krene sa terapijama, nego da se čeka da se postojanje problema i formalno potvrdi dobijanjem dijagnoze."
Kako izgleda terapija
Tretmani najčešće obuhvataju različite terapijske metode usmerene na ključne simptome, vežbaju se društvene sposobnosti, da bi interakcija sa drugima bila efikasnija, primenjuje se kognitivno bihevioralna terapija, da bi osoba naučila kako da prevaziđe stres, anksioznost i prejake emocionalne reakcije, i da bi se suzbila opsesivna interesovanja i ponavljane rutine.
Medikamentnta terapija, terapija lekovima, uglavnom se koristi za ublažavanje pratećih stanja kao što su depresija i anksioznost. Osim toga, rade se vežbe za poboljšanje motorike, treninzi reedukacije psihomotorike, komunikacije, vežbe govora, u zavisnosti od potreba deteta.
Različite segmente terapije pokrivaju stručnjaci različitih profila.
Ukoliko je neophodna medikamentna terapija, prepisuje je psihijatar, veći deo ostalih terapija mogu da sprovode defektolozi (deo koji se odnosi na motoričke sposobnosti, koordinaciju…) i logopedi (deo koji se odnosi na jezik i govor).
U slučajevima kad je to potrebno, u terapiju se uključuju i psiholozi ili psihoterapeuti, a učestalost tretmana određuje se na osnovu konkretnog slučaja.
"U svemu tome, jako je važna podrška roditelja, odnosno članova porodice sa kojima dete živi. Nije dobro da deca budu prezaštićena, jer se onda problematični obrasci teže ispravljaju, ali ni preterana strogost ni prevelika očekivanja od strane roditelja nisu dobra krajnost, jer često mogu da izazovu anksioznost kod deteta, zbog osećaja neuspeha. Najbolje je da roditelji nađu meru, i način da u svakodnevnom životu primene savete terapeuta.
Roditelji treba da budu pre svega - mama i tata, ali i da prate uputstva i sugestije stručnjaka koji sa detetom rade", objašnjava Saša Stanisavljević.
Ukoliko dete ima problem, najbolje što možete da uradite je da se potrudite da porodična dinamika ne bude narušena ni vašim strahovima, ni vašom željom da mu bude bolje što pre.
Ljubav, podrška i pravovremena terapija su najbolji mogući put ka stavljanju simptoma visokofunkcionalnog autizma pod kontrolu, na način koji će vašem detetu omogućiti da jednog dana samostalno funckioniše u svakodnevnom životu.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.