Šta da radite ako vas snađe noćna mora svakog roditelja i dete povredi glavu, koji su simptomi razlog za hitan odlazak kod lekara i zašto bi neurohirurzi deci stavljali kacigu na glavu "čim se rode", za MONDO govori dr Radovan Mijalčić sa Klinike za neurohirurgiju KCS.
Dok ne dobijete prvo dete, nebrojeno puta prokometarišete kako se vama "nikad ne bi desilo…" da dete dobije napad besa na ulici. Nabije kamenčić u nos. Ili stavi u usta kamen koji je suviše veliki da stane u nos. Da puzi po parku gde "svi gaze i kučići… znate-već-šta". Ili da padne i razbije glavu, na primer.
A onda dobijete dete. I shvatite da se takve i slične stvari događaju, u trenutku, dok trepnete takoreći. I da vas to ne čini lošom osobom, niti lošim roditeljem.
Deca, generalno, padaju. Kad počnu da prohodavaju naročito, ali i pre toga - prevrnu se s kreveta, recimo, i ono što ste mislili da vam se "nikad neće desiti" snađe vas u deliću sekunde kad vam je popustila pažnja.
Od svih nezgoda, roditelje najviše plaše one koje za posledicu imaju povrede glave, i zato smo o najčešćim uzocima ovih povreda, simptomima koji su razlog za hitan odlazak kod lekara, postavljanju dijagnoze i lečenju težih posledica razgovarali sa dečjim neurohirurgom dr Radovanom Mijalčićem, sa Klinike za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije.
Šta je najčešći uzrok povreda u ranom uzrastu?
"Pad. Mala deca padaju, padaju na ravnom, padaju s visine, pentraju se, padaju sa kreveca, na stepenicama, padaju iz naručja majci. Kad deca krenu u školu, kad postanu koliko-toliko samostalna, onda imamo povrede u saobraćaju, obično nastradaju kao pešaci, ili u vozilu sa roditeljima, kao putnici. Ali kad govorimo o predškolskoj deci, to su u 99 odsto slučajeva padovi. Naravno, nažalost, viđamo i neke druge stvari, kao što je recimo porodično nasilje, ima i toga", kaže dr Mijalčić.
Kad se tako nešto dogodi, roditelji ponekad imaju dilemu, da li da dete vode kod lekara ili ne, ali kad su povrede glave u pitanju, ne treba oklevati. U takvim slučajevima uvek je bolje da dete pregleda lekar.
"Toliko dugo sam u Urgentnom centru, da sam video ozbiljne posledice čak i povreda čiji je mehanizam nastanka prilično banalan. Recimo… otac udari detetu šamar. Realno kad pogledate i zamislite taj mehanizam povrede, ne očekujete nešto dramatično. Dete stoji ispred roditelja, roditelj iznerviran udari detetu šamar i šta, opsuje ga, okrene se i ode.
Da li očekivati ozbiljnu povredu glave posle takvog jednog mehanizma povređivanja? Realno ne, međutim… viđao sam ozbiljne povrede sa strašnim posledicama posle takvih stvari, da se dete zanese posle tog šamara, da padne, da pri padu udari u nešto od nameštaja, u neku čvrstu podlogu, u neki špic… dobije povredu glave na nezgodnom mestu i to se završi tragično.
Kad je povreda glave u pitanju, moj savet je - uvek kod doktora. Bez obzira koliko se banalnom činila ta povreda u prvom trenutku. Da ne pričam o padovima s visine, padovima sa stepenika…"
A kod male visine, recimo, s kreveta, čak i ako dete ne plače, ako ga umire roditelji, da li bi trebalo ipak da ga pogleda pedijatar?
"Trebalo bi. Pad recimo iz kreveca, ili… obično majka stavi dete da ga povije, obriše ga posle kupanja, okrene se samo da uzme peškir, samo da dohvati nešto, to je sekund, delić sekunde, najčešće je sama tada s detetom i u tom trenutku dete se okrene i padne. To nije velika visina, to je pola metra, s kreveta, ili metar… Ono što je utešno je da tu uglavnom nema ozbiljnih povreda, kad je takav mehanizam povrede.
Međutim, dovoljno je da je u jednom od sto slučajeva imate ozbiljne konsekvence… Bolje je da se to proveri", kaže dr Mijalčić.
Kad dete dovedete na pregled, lekar će prvo porazgovarati sa vama. Važno je da smireno i što je moguće preciznije opišete kako se dete povredilo.
"Prvo se uzima anamneza, da se vidi s koje je visine dete palo, vrlo je važno da roditelj kaže da li je dete odmah zaplakalo ili nije. Sasvim je normalno očekivati da dete koje je palo s visine, s kreveta ili komodice za povijanje, ili sa stolice… odmah zaplače. Plakanje je normalan refleks u takvoj situaciji. Svakog lekara će zabrinuti kad čuje da je dete palo i ništa se nije dogodilo, da je bio samo jedan cik, vrisak i da nije bilo plakanja. U takvim situacijama, dobar znak je ako je dete plakalo posle povređivanja, dobro je ako i pri pregledu plače, ako je uplašeno…
Sledeće što je značajno je da se sagleda kada je povreda bila u odnosu na trenutak pregleda, da li je bila pre sat vremena, dva, i važno je da se vidi da li je dete u tih sat, dva imalo neke simptome. Recimo… ako majka doji dete, da li ga je podojila u tih dva sata, ako jeste, da li je dete posisalo uobičajenu količinu mleka, ili manje, da li je posle tog podoja povraćalo? Ali ne povraćalo kao što obično deca bljucnu posle podoja, nego da li je povraćalo u mlazu, onako, da izbaci ceo ili skoro ceo obrok. Ili, ako je starije dete od tri, četiri godine… da li je u međuvremeno jelo nešto. Pa znate kako obično ljudi u takvim situacijama kažu 'daj mu malo vode', to je kod nas univerzalni lek 'malo vode da popije', i onda se i detetu da voda. Treba lekaru reći da li je dete možda ispovraćalo i tu vodu i prethodni obrok.
Takvo povraćanje definitivno nije dobar znak i u tim slučajevima čak i ako dete ima urednu ostalu dijagnostiku, treba da se zadrži na posmatranju, u bolnici. Ne mislim da to dete treba primiti, hospitalizovati i otvoriti mu istoriju bolesti, ali nikako ne treba pregled da se završi tako što ćemo da pregledamo dete, snimimo glavu, vidimo nema ništa i pošaljemo dete kući.
Dakle, ako je dete pregledano, nema očiglednih povreda glave, nema na rentgenu, na skeneru glave nikakvih ozbiljnijih povreda, ali je dete povraćalo, bledo je, uznemireno, bolje je da se zadrži par sati na posmatranju. Imamo prostor za opservaciju, gde primamo takvu decu, zadržimo ih nekoliko sati, šest, sedam, osam sati, koliko god da je potrebno. Dajemo infuziju, slane, slatke rastvore, rehidriramo dete, malo smirimo, vidimo da li će jedan, dva obroka proći kako treba, i posle toga ako je sve u redu puštamo dete. To je pod uslovom da je samo takva simptomatologija posle povrede", objašnjava sagovornik našeg portala.
Ukoliko se na snimcima nešto vidi, dete se, naravno, zadržava u bolnici, ali čak i ako su nalazi uredni, a dete se i dalje žali na glavobolju, ima mučninu, odbija hranu i povraća posle svakog obroka, posle tih nekoliko sati posmatranja, sledi hospitalizacija "bez izuzetka".
Najopasniji su udarci u slepoočnicu
Najosetljiviji deo glave je slepoočni region. Kost je tu najtanja, a pojedini krvni sudovi koji se nalaze u lobanji bukvalno prave žleb kroz slepoočnu kost, tako da bilo kakva povreda te kosti, zahteva dodatni oprez.
"Prelom slepoočne kosti gotovo po pravilu nosi rizik od povrede tog velikog krvnog suda i onda je i rizik od krvarenja unutar lobanje jako visok. Treba biti jako obazriv ako roditelji ili dete, ako je dete starijeg uzrasta u pitanju, navode da je povredilo slepoočni region, ili ako postoji nagnječenje ili rana u tom delu glave, tu je posebna opreznost potrebna", objašnjava dr Mijalčić.
Dakle, čak i ako se spolja ništa ne vidi, čak i ako vam deluje kao da nema razloga za brigu, nemojte odlagati odlazak kod lekara ako se dete udarilo u slepoočnicu.
A ako dete deluje kao da mu nije ništa, nema nikakve simptome, a snimak pokaže da postoji prelom lobanje?
"Prelom lobanje jednako je hospitalizacija. Bez obzira na sve. Čak i ako se dete oseća sasvim dobro, lepo je raspoloženo, veselo… prelom lobanje podrazmeva zadržavanje deteta u bolnici.
Fraktura lobanje je naprsla kost lobanje, i ukazuje da je na glavu delovala značajna mehanička sila. Samim tim, postoji prilično visok rizik od mogućeg krvarenja, i to u odloženom vremenu. Ako se dijagnostikuje prelom lobanje, i uradi se skener glave, čak i ako se na skeneru ne vidi nikakvo krvarenje, to ne znači da dete treba da se pošalje kući. Može da se desi da se krvarenje sporo razvija, da će se videti tek za par sati…"
Krvarenje možda postoji ali se još ne vidi na tom prvom snimku?
"Da. Dešava se da je krvarenje toliko malo, da se polako razvija, da se taj hematom u glavi postepeno formira. To se zove lucidni interval, taj interval od očigledne povrede do trenutka kad se pacijentu pogoršava stanje zbog krvarenja, i ako postoji prelom lobanje, tu nema nikakve filozofije velike, takvo dete mora da se hospitalizuje. Ako je konstatovan prelom lobanje, a prvi skener bio negativan, nije pokazao da postoji krvarenje i dete je dobro u trenutku prijema, a onda se dva, tri sata po prijemu uoči da je stanje svesti promenjeno, ili se javi povraćanje, treba ponoviti skener odmah.
U takvim slučajevima manja je šteta od ponavljanja skenera, nego ako se previdi krvarenje", kaže dr Mijalčić.
Da li sva ta krvarenja moraju da se rešavaju hirurški?
"Ne moraju baš sva. Ali recimo, epiduralni hematom, krvarenje između kosti i tvrde moždanice, predstavlja hitno neurohirurško stanje. Epiduralni hematom po pravilu mora da se rešava hirurški. Subduralni hematom (ispod tvrde moždane ovojnice) mora da se rešava hirurški. Mi procenjujemo veličinu tog hematoma na skeneru.
U retkim slučajevima ti hematomi, bilo epiduralni bilo subduralni, budu relativno malih dimenzija, imaju malu zapreminu krvi, ne prave veliki pritisak na moždano tkivo, ne povećavaju značajno pritisak unutar lobanje i ne zahtevaju hiruršku intervenciju.
Dete ih dobro toleriše i krv se u takvim slučajevima resorbuje posle par dana ili par nedelja, bez operacije.
Ali, ovaj scenario je ipak redak. Kad dokažemo hematom, obično je on tada u fazi kad ima značajan volumen, kad pravi veliki pritisak na mozak, i to mora da se rešava bez daljeg."
Pravilo starijih lekara, koje i danas važi je da se ne leči "snimak" nego pacijent. Svi nalazi, uključujući i radiografiju procenjuju se zajedno sa kliničkom slikom deteta. Dr Mijalčić objašnjava da to u praksi znači da čak i ako je dijagnostika idealna, od krvne slike do skenera glave, dete koje je bledo i iscrpljeno, koje deluje slabo posle povrede glave, treba hospitalizovati.
A postoji i još jedan opasan znak, kad su deca školskog uzrasta u pitanju…
"Ako dete ne može da rekonstruiše okolnosti povređivanja, to nije dobar znak, čak i ako su svi nalazi savršeni. Pitaš ga kako si se povredio, a dete kaže 'ne znam, ne sećam se, doveli su me ovde, znam da sam u bolnici, rekli su mi da sam pao, rekli su mi da su me kola udarila… ali ja ne znam ni gde sam bio, ni gde sam išao'…
Ako dete ne može da rekonstruiše okolnosti povređivanja, taj scenario je visoko suspektan da je dete bilo neko vreme bez svesti. Neka je dijagnostika besprekorna, takvo dete se prima u bolnicu", izričit je dr Mijalčić.
Šta je potres mozga? Ponekad se to olako shvata?
"Rekao bih da je to onako jedna familijarna dijagnoza, često ljudi kažu 'dete mi je imalo potres mozga', onako kao da je 'razbilo koleno'. Ali… potres mozga, odnosno komocija mozga je ipak kliničko stanje pacijenta. Povreda mozga koja je dovela do potresa mozga klinički se manifestuje jednim stepenom retrogradne amnezije, to znači da pacijent ne može da rekonstruiše okolnosti neposredno pre povrede, koje su do te povrede dovele.
Znači ako su dete kola udarila, i primate ga u bolnicu, dete može da kaže da je tog jutra ustalo, da je doručkovalo i to je to. Posle toga nastaje prekid filma, ne može da se seti da je krenulo u školu, ne može da se seti da je prošlo pored svoje omiljene prodavnice, da je videlo školu na sto metara...
Uz to, može da se javi i anterogradna amnezija, to znači da nema sećanja ni na događaje koji su se odigrali posle povrede. To sve ukazuje na komociju mozga. Dalje, vegetativna nestabilnost - mučnina, povraćanje, malaksalost, dete je orošeno znojem… To su sve simptomi potresa mozga."
I ako snimci recimo ništa ne pokazuju, a dete ima ove simptome, opet se zadržava u bolnici?
"Tako je."
Pa vi sve zadržavate u bolnici?
"Ne zadržavamo sve", kaže uz osmeh dr Mijalčić, i nastavlja: "Vrlo je važno da se sagleda cela slika. Gde dete boravi, s kim boravi. Da li je dete negde u blizini Urgentnog centra, ili je došlo recimo iz nekog udaljenijeg dela grada ili prigradskog naselja, pa treba više vremena da se stigne do lekara. Tu obazriv lekar drugačije rezonuje.
Važno je da znamo i s kim dete živi, s kim će biti kod kuće. Da li je roditelj ili staratelj dovoljno savestan da vodi računa o detetu, to isto lekar procenjuje na osnovu razgovora. Znate, kad puštamo dete kući, mi obavezno dajemo savet roditeljima. Znači, primili smo dete, urađena je dijagnostika, dete nema tegobe u trenutku pregleda, dijagnostika je pokazala da je sve u redu. Dakle nema razloga da se zadrži u bolnici. Nema nikakvih problema, takvo dete se pušta kući.
Ali, u izveštaju lekara stoji direktan telefonski broj ambulante neurohirurgije gde roditelj može da se javi u bilo koje doba dana i noći, bilo šta da mu nije jasno. Dalje, savetuje se da se dete poštedi bilo kakvih napora nekoliko dana posle povrede. Da noć koja dolazi posle povrede roditelj provede tako što će dete na svaka dva, tri sata prodrmati, da vidi da li se uobičajeno lako budi. Da se večernji obrok ili izbegne ili da bude upola manji nego što je uobičajeno, da se dete ne optereti tim jelom.
Roditelji moraju da obrate naročitu pažnju na stanje deteta, u neposrednim satima posle otpusta iz bolnice. Ne sme da se dogodi da se te prve noći po povredi dete pošalje u krevet i da ga roditelji tek ujutru vide. I samo pod takvim okolnostima se dete pušta kući."
Ako se proceni da roditelji nisu u stanju to da isprate, dete se prima na odeljenje radi opservacije stanja.
Šta mogu roditelji da urade da smanje rizik od ovakvih povreda?
"Ja bih detetu stavio kacigu čim se rodti", kaže smejući se dr Mijalčić.
"Šalu na stranu, šetam često na Adi, i viđam decu koja voze bicikl i rolere, i kad vidim da ne nose kacigu, dođe mi da… Viđao sam ozbiljne povrede, recimo od rolera.
Devojčica vozi rolere, saplete se, padne, povredi glavu. Krvarenje, operacija… jako, jako ozbiljne posledice. Užasne.
Zašto? Nema kacigu. A ta kaciga košta… koliko košta? Šta je teško da se stavi kaciga?!"
Ali tu je pitanje i da li je problem cena ili pristup "i mi smo vozili bicikl bez kacige, pa šta nam fali"?
"Meni je to u rangu kao kad bih ja sad vozio pijan. Stepen lične neodgovornosti je isti. Dete ima pravo da bude neodgovorno, ali roditelj nema pravo da bude neodgovoran.
Znači, možeš da voziš rolere. Evo, kupio ti je tata i bicikl, ali nemoj da si seo na njega bez kacige, ima da ti 'odšrafim glavu'. Izvoli kacigu, stavi i vozi po ceo dan."
Ni za živu glavu bez kacige?
"Definitivno", zaključuje dr Mijalčić.
Podsetili bismo vas samo, još jednom, na ono s početka o stvarima za koje ste mislili da vam se "nikad ne bi desile"… dok vam se, ipak, nisu desile. Sekund je dovoljan. Jedan od naših najboljih dečjih neurohirurga kaže da podmlatku kupite kacigu zajedno sa prvim trotinetom, biciklom ili rolerima… A vi vidite šta vam je činiti.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.