Ono što nas je zadesilo prethodnih dana kao društvo jeste nezapamćena tragedija na koju niko ne može da ostane imun i pošteđen. Toliko mladih i nedužnih života je stradalo, a posledice su već vidljive - tuga i bol su samo neke od njih. Kako da se izborimo sa svim negativnim emocijama i budemo korisni posle svega?
Kako da sačuvamo sebe i druge govori gošća Beogradske hronike, klinička psihološkinja Branka Kordić. Za 48 sati dogodila su se dva užasna zločina - pucnjava u školi "Vladislav Ribnikar" i pucnjava u Mladenovcu. Kako navodi psihološkinja, najverovatnije je tačno da je zločin izvršen u okolini Mladenovca bio osnažen onim počinjenim u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar".
"To je poznat sindrom da posle jednog tako dramatičnog događaja, kod određene kategorije ljudi se javlja potreba da se to ponovi. To je ta negativna pažnja, a ljudi često zaboravljaju da je i negativna pažnja, pažnja", naglašava Branka Kordić.
Potrebno je zato da svi zajedno uradimo nešto po tom pitanju, dodaje gošća Beogradske hronike. Potrebno je da prestane stalno širenje informacija o detaljima zločina, porodicama počinilaca i žrtava, intervjuisanje komšija…
"Sada je jedino korisno da 'spustimo loptu'. Da pustimo da se cela nacija nekako izleči od ovoga. Da zalečimo svoje rane, naročito oni koji su preživeli gubitak. Naravno, to je jako nepopularno reći na televiziji da bi ljudi trebalo da prestanu da slušaju vesti, naročito u večernjim satima", savetuje psihološkinja.
Pored toga, mi kao nacija jako volimo da posegnemo za sredstvima za smirenje i mnogi roditelji će možda savetovati decu ili će im dati neki blag sedativ, ali Kordićeva preporučuje da bi mnogo bolje bilo da naučimo tehniku disanja koja iz deset udisaja i izdisaja može da zaustavi napad panike.
"To je takozvana tehnika pet – dva. Važno je nikad ne udisati na usta, već na nos. Udiše se dok se broji do pet, zadrži se dah dok se izbroji do dva, zatim se polako izdiše. I tako 10 puta", objašnjava psihološkinja.
Mediji su puni priča o dečaku koji je izvršio zločin. Ne priča se o onima koji su izgubili život, već se pretura po njegovoj porodici što je jako loše, napominje gošća Beogradske hronike.
"Ljudi imaju veliki otpor prema tom dečaku, ali ako je on oslobođen krivične odgovornosti, isto tako moramo nekako biti empatični, jer dete je plod sredine i situacije u kojoj odrasta. Ne treba zaboraviti da deca koja su bila drugari sa njim, išli u isti razred i istu školu ili časove glume, potrebna im je pomoć u tugovanju", ističe Branka Kordić. Važno je i roditeljima i deci reći da je tugovanje proces i da ne očekuju da će jedan odlazak kod psihologa rešiti sve. Psiholog nema magično dugme za razrešenje. Psihoterapija i savetovanje je proces. Psiholog će pomoći da se reši problem, ali dete se vraća u sredinu i potrebno je i da mu ta sredina pomogne.
Sva osećanja su dozvoljena
"Jako je važno da roditelji ne prisiljavaju decu na razgovor. Roditelji jesu sluđeni, izbezumljeni, uplašeni, anksiozni, ali je potrebno da dete bude spremo za razgovor. Ni mi odrasli nismo uvek spremni za razgovor, pa naravno da nisu i deca. Važno je stvoriti takvu atmosferu, a dete će samo doći da razgovara kada mu bude potrebno", navodi psihološkinja.
Ističe da su sva osećanja dozvoljena. Ako dete plače ne znači da sa njim nešto nije u redu, kao i ako ne plače da nešto nije u redu. Važno je napomenuti i da postoji fenomen koji se zove "krivica preživelog". I to se može desiti i da svi znaju da je i to normalna reakcija.
"Ovo jeste šansa da se vrati zajedništvo. Hajde da brinemo jedni o drugima. Treba pomoći i nastavnicima jer pomoć psihologa nije samo u radu sa decom, nego pomoći nastavnicima kako da izađu na kraj sa decom koja imaju probleme, koja se ponašaju agresivno na nastavi ili ne prate nastavu. Osim toga, sigurnost u školi nije samo stvar policajca, nije stvar dežurnog ili nekoga ko će kontrolisati na ulazu. To je stvar i škole. Šta mi radimo da nam škole budu sigurno mesto, da se deca osećaju da je to njihovo, da se osećaju povezano sa tom školom. E, to je jako važno", zaključuje gošća Beogradske hronike, Branka Kordić, klinička psihološkinja.
(MONDO/RTS)