Dejan Petrović je 2. avgusta 2017. godine doživeo saobraćajnu nesreću. Nije imao ozbiljne povrede, a pitao se kako je ostao živ. Stres je uzrokovao anksioznost - strah koji konstantno prati čoveka, a koji u sebi nosi strepnju ili tegobu. Nije mogao da spava, u kafiću bi iz čista mira dobio napad panike, a potom je odlučio da potraži stručnu pomoć. O tome je govorio u RTS Ordinaciji.
"Uvek volim da naznačim da je bio Sveti Ilija, jer negde smatram da su mi on i Gospod Bog sačuvali glavu na ramenima i ostavili me među živima. Uvek uzdahnem kada se setim toga. Dogodilo se tako što je leti sezona, sviralo se non-stop, pun gas, svaki dan su maltene bile neke svirke. To je bilo negde oko tri sata popodne. Kada izađete iz tunela, sa desne strane vam je manastir Nikolje. Kako sam ušao, ja sam zaspao. Kroz celi tunel sam vozio spavajući, srećom u mojoj traci. Kako je auto polako počeo da silazi sa puta, ja sam imao senzore da on pišti, da me upozorava da koči sam, međutim, problem je bio kad sam ja uzjahao na taj betonski stub. Probudio sam se u sekundi i počeo da kočim, ali mene je motor prevagnuo zbog težine", otkrio je Dejan detalje nesreće i dodao da se više puta prevrnuo tako da su sva stakla na kolima popucala i auto je bio spreman za otpad.
Detaljno je opisao da se seća svakog udarca i da je to trajalo možda između deset i dvadeset sekundi i da nije mogao da veruje da je ostao živ, kada je video gde je sleteo. Prošao je bez ozbiljnijih povreda. Jedino što je imao, bile su ogrebotina na nozi i modrica na ruci. Najveći šok je doživeo kada je izašao iz automobila na asfalt, nije mogao da pije vodu, nije mogao da zapali cigaretu i nije imao nikakav osećaj. Samo se smejao, kao da se ništa nije dogodilo. Želeo je da odmah ode u bolnicu, pošto mu je bilo čudno da se ništa ozbiljnije nije desilo od tolikog prevrtanja.
Dobio sam anksioznost
Na putu ka bolnici, počeo je da mu otiče stomak, pa je pomislio da ima unutrašnje krvarenje, ali je to zapravo bila posledica straha i stresa. Kada je ušao u bolnicu, počeo je da peva, ni sam ne zna zbog čega. Imao je problem i sa spavanjem, sanjao je stalno to što mu se dogodilo i vremenom je uz pomoć stručnjaka sve to prevazišao.
"To je jako jedan veliki šok za mene. Dosta stresnih situacija u životu je bilo, ali posle udesa, kasnije korone i misli da li će biti posla, šta će biti sa ljudima iz orkestra, dobio sam anksioznost. Ovo prvi put u javnosti pričam, pričam masi ljudi. Iz kog razloga? Iz razloga što masa ljudi ima anksioznost, a ne može da je prepozna i ne zna šta je. Međutim, ja sam kasnije krenuo da pijem terapiju i ko je izmislio terapiju za anksioznost, ja bih mu spomenik digao, najveći koji postoji", iskren je bio Dejan Petrović.
Prisetio se da je dugo imao problema da dođe u televizijsku emisiju, imao je strah da izađe na binu, da se obrati publici, dok ne prođe nekoliko pesama, da stupi u komunikaciju sa nepoznatim ljudima. Vremenom, uz pomoć terapije, ti problemi su nestali i sada potpuno normalno funkcioniše. Probleme sa anksioznošću je imao i pre nesreće, ali nije bio svestan toga. "Tek posle desetog dana sam shvatio šta sam zapravo doživeo. Prva noć je bila pakao. Na svaki, bukvalno svaki sekund zaspim, odmah čujem to pucanje u autu. Tako da, negde malo, pomalo sam se oslobodio toga, ali mi je dugo trebalo da se vratim", rekao je Dejan.
Tražio sam pomoć stručnjaka
"Jesam. Najviše mi je pomogao razgovor sa suprugom, jer me ona najbolje poznaje i molitva u crkvi, vera. Pošto sam ja, kad sam iskočio iz auta, video zid od dvorišta manastira Nikolje i monahinje, već posle jedno pet, šest dana smo otišli u manastir i odneli prilog i dosta mi je molitva pomogla. Išao sam i to mi je baš pomoglo", naglašava Dejan.
Prvi napad panike
"Bio sam sa mojim drugom sa kojim pijem, maltene ceo život kafu. Sedeli smo u kafiću u kojem sedimo maltene svako jutro kada sam ja u Užicu. Bilo je prelepo, sunčano, sedimo u bašti, pričamo, smejemo se. Samo sam u jednom momentu osetio neki naboj straha i samo su mi se odsekle noge. Prvi put se susrećem sa tim i ne mogu da opišem, ostao sam bez glasa, nisam mogao da pričam, bila je puna terasa, samo sam želeo da se negde sklonim sam, uleteo sam u toalet, počeo da se umivam i u momentu mi je proradio mozak da imam panični napad", objasnio je Dejan.
Kada je stigao kući, supruga je shvatila da je doživeo napad panike i uskoro se obratio psihijatru koji je porodični prijatelj. Bilo mu je mnogo lakše posle razgovora i on mu je odmah dao dijagnozu, a brzo je osetio boljitak. Prošlo je nepuna dva meseca od početka uzimanja terapija do trenutka kada se osetio bolje.
Šta uraditi za oporavak od traume?
"Kada se desi trauma ovakvih razmera, naravno, sledi stanje šoka. Vi ste rekli da ste se smejali, to je ono što se kaže kod nas u struci, smeh pod vešalima - znači, u situaciji koja je ozbiljna, koja je vrlo traumatična, ide nešto što je afekat koji nije u skladu sa onim što se događa. Kada prođe par dana, ako to i dalje ne jenjava, opet se prvo okrenete porodici, ali ja sam uvek za to da se treba javiti stručnjacima u oblasti mentalnog zdravlja, bilo psihologu ili psihijatru", rekla je psihološkinja Snežana Mrvić sa Instituta za mentalno zdravlje.
Kako da prepoznamo alarm?
"Mnogi ljudi će pod tepih da stavljaju, koliko god da im je neprijatno, jer anksioznost je sama po sebi vrlo neprijatna i sama po sebi to jeste jedna trpnja. Vi trpite, prosto, vaš jedan ceo psihički unutrašnji aparat trpi jedno neprijatno osećanje, stalno je neki strah, stalno je neka strepnja i stalno iščekivanje da će se nešto loše dogoditi", rekla je psihološkinja i dodala da se može pojaviti i ubrzan rad srca, pa ljudi pomisle da imaju infarkt ili da imaju probleme sa želucem i da prođe dosta vremena dok se ne jave stručnjaku. "Iz anksioznosti se često javljaju i fobije. Imate strah, na primer, da letite avionom, imate strah od ljudi, ne možete da se vozite gradskim prevozom, a morate da idete na posao. To su situacije gde se javljate za pomoć, gde je pored farmakoterapije, psihoterapija vrlo važna".
Za lečenje anksioznosti, stresa, preporučuju se kognitivne i bihejvioralne terapije, terapije izlaganjem - ponovnim suočavanjem sa situacijom. To može da bude neprijatno, ali tu je terapeut, neko pored koga je pacijent siguran i ko ga zajedno vodi da nekako ponovo uspostavite kontrolu nad tom situacijom. "Ja uvek kažem na kraju, ono što je Frojd rekao, jednu zdravu osobu čini naš kapacitet da radimo i da volimo", rekla je na kraju gostovanja u RTS Ordinaciji psihološkinja Snežana Mrvić.
(RTS/MONDO/T.V.)