Da li slobodno vreme provodite uglavnom ispred televizora ili računara, grickajući? Da li volite da otvorite frižider uveče i oslobodite ga tereta na policama? Budite oprezni! Dok oduševljavate svoje čulo ukusa, vaše telo uči tešku lekciju u životu. Zašto? Zato što ste na savršenom putu ka gojaznosti, koja poprima razmere epidemije.
Problem gojaznosti pogađa sve mlađe ljude. Nekada je to bio problem samo za odrasle, a sada sve češće pogađa i decu. Zbog toga mnogi razvijaju zdravstvene probleme kao što su hipertenzija, visok holesterol i dijabetes tipa 2. Loše navike naučene iz detinjstva održavamo u našim odraslim životima. Dakle, ako grupi ljudi koji višak kilograma nakupljaju tek u odraslom životu, dodamo i one koji se bore sa viškom kilograma od ranog detinjstva, ispada da živimo u "debeloj zemlji". Pročitajte ispovest jedne Eve, koja se od detinjstva bori sa prekomernom težinom. Ima 37 godina i 260 kg.
"'Ti, debela svinjo!', vikali su za mnom klinci u školi. Uperili su prst u mene, prozivali me, smejali mi se. Bila sam tužan. I ja sam sada tužna. To što ljudi bulje u mene, gledaju me od glave do pete i mrmljaju nešto sebi u bradu, to me nervira, ali sam i navikla. Slikaju me i snimaju telefonom kao da sam u Zoološkom vrtu, zastaju na ulici i fotografišu se, u radnjama, na igralištu. Ne znam zašto mi se to dešava. Teško mi je da smršam sama.
Od detinjstva imam problema sa težinom. Mislim da je to zbog gena. Tata je bio krupan, ali je bio veći u gornjem delu tela. A u mom slučaju, gojaznost je raspoređena po celom - rukama, šakama, stomaku, zadnjici, nogama. Morala sam da je preuzmem od tate. Moj brat je takođe gojazan, a ostala braća i sestre su ljuti na moju majku.
Bila sam u šestom razredu osnovne škole, imala sam oko 12 godina, kada je majka počela da me vodi kod lekara. Od njih je čula da bih, da želim, i sama smršala, a da neću, ne bih. Tada sam počela da gladujem. Mama je spremala obrok, a ja sam se pretvarala da ga jedem. Prvo sam jela pola, recimo, večere, a onda sve manje. Ponovo sam jela kao i svi i počela da dobijam na težini.
Doktori kažu da moja ćerka može da nasledi gene gojaznosti od mene. Imala sma obline od vrtića, a ona je bila tako mršava kao dete. Plašila sam se šta će ljudi pomisliti, možda da je ne hranim, da izgladnjujem dete. Moj muž je, međutim, vitak. Visok je 185 centimetara i težak 108 kilograma. Ima samo blagi stomak.
Kad sam odrasla, i sama sam išla kod specijalista. Moja prva poseta dijetetičaru bila je kada sam imala 24 godine. Tada sam imala preko 150 kilograma. Uspostavila mi je dijetu - napisala je šta da jedem i u koje vreme. A jela sam čak i noću, jer sam u to vreme radila po smenama. Smršala sam i imala sam lepe rezultate. Onda sam zatrudnela, pa sam imala trudničku dijetu. Posle porođaja i porodiljskog odsustva, vratila sam se na posao i počela da se gojim još više.
Imala sam 32 godine kada sam po drugi put otišla kod dijetetičara. Tada sam imala 199,5 kilograma. Dijetetičar mi je dao tri različita menija sa obrocima za svaki dan u nedelji. Menjala sam ih svakih mesec i po dana da ne bih jela isto iznova. Počela sam da gubim težinu. Smršala sam i imala 155 kilograma. I to se nastavilo neko vreme. Koliko dugo? Ja to ne znam. Prestala sam da idem kod tog dijetetičara. Po ceo dan sam radila i bila u pokretu. A onda, kada više nisam imala posao, nisam mogla da priuštim dijetetičara. Ponovo sam počela da dobijam na težini.
Ne znam zašto mi se ovo dešava. Teško mi je da smršam sama. Kada sam pod kontrolom dijetetičara, osećam se sigurno i imam snage da se borim. Takođe se osećam nekako obaveznom da budem na dijeti i da se uključim. Imala sam na umu da moram da utičem na gubitak težine. Bojim se da će, ako nema efekta, dijetetičar biti ljut na mene i razočaran u mene. I želim da ga vidim kako mi se smeje, da bude dobaa prema meni, da bude srećan sa mnom. Želim da gubim težinu tako da ne osećam ovaj strah o iz poštovanja prema dijetetičaru. Ali onda se odjednom nešto u meni slomi. Ja se interno bunim. Prestajem da idem kod dijetetičara i ponovo dobijam na težini.
Sećam se kako sam išla na groblje i u autobusu je počeo da me snima jedan dvanaestogodišnjak, trinaestogodišnjak. Kada je njegova majka to primetila, odmah mu je oduzela telefon i obrisala snimak. Čula sam i kako mu je rekla da nema pravo na to, jer, pre svega, ja sam bolesna i ne možete tako da tretirate bolesne ljude. I drugo, ne možete nikoga da fotografišete bez dozvole, jer taj slučaj možete da prijavite policiji.
A nedavno me je neka žena fotografisala na ulici. A i izgledala je kao da ima oko 110-120 kilograma. Onda me je ogovarala sa nekim tipom. Deco, nekako mogu da vas razumem. Imate još mnogo ideja u glavi, treba vas naučiti. Ali zrele ljude, da se prema drugima ponašaju tako prezrivo? Ne mogu da se pomirim sa ovim, to me najviše boli", ispričala je Eva.
BONUS VIDEO: