- Stefani Nešković otvoreno je govorila o trihotilomaniji, poremećaju zbog kog je čupala kosu i trepavice, a sve je počelo u detinjstvu i pojačalo se u srednjoj školi.
- Zbog vidljivih praznina na trepavicama morala je svakodnevno da lepi veštačke trepavice, dok su stres i anksioznost dodatno uticali na problem i samopouzdanje.
Stres, anksioznost i emocionalna napetost kod nekih ljudi mogu da se ispolje kroz ponašanja kojih često nisu ni potpuno svesni. Jedno od njih je trihotilomanija, poremećaj koji karakteriše ponavljana, teško kontrolisana potreba za čupanjem sopstvene kose, trepavica, obrva ili drugih dlaka na telu. Iako se na prvi pogled može da se učini kao obična loša navika, reč je o mnogo složenijem problemu koji može ozbiljno da utiče na samopouzdanje, svakodnevno funkcionisanje i kvalitet života.
O svom iskustvu sa ovim poremećajem javno je govorila i influenserka Stefani Nešković, koja je ranije na TikToku podelila kroz šta je prolazila. U intervjuu za MONDO detaljnije je ispričala kako je kod nje sve počelo, kako se potreba za čupanjem kose vremenom prenela na trepavice i koliko joj je čitavo iskustvo uticalo na samopouzdanje.
Kako je objasnila, problem je u početku bio vezan za kosu, da bi se kasnije, tokom srednjoškolskih dana, potreba za čupanjem prenela i na trepavice. Upravo joj je taj period bio posebno težak, jer je promene na trepavicama bilo mnogo teže prikriti.
"I posle u srednjoj školi je to samo sa glave prešlo na trepavice, gde dosta utiče na samopouzdanje, jer nekako kosu možemo da sakrijemo tako što promenimo razdeljak, ali trepavice, mislim, nemamo ih previše", ispričala je Stefani.
U jednom trenutku ostala je sa vidljivim prazninama na trepavicama, zbog čega je svakodnevno morala da pronalazi način da ih prikrije. Kako je otkrila, čak je lepila individualne trepavice svaki put kada je išla u školu, samo da drugi ne bi primetili šta se dešava.
"Bukvalno sam se toliko postidela u jednom momentu šta sam sebi uradila, ali opet, ne možete da se zaustavite. To su impulsi na kojima treba da se radi. Lepila sam individualne trepavice svaki dan kada sam išla u školu, čisto da ne bih imala rupe koje su se baš videle. I pre svega, da, stres, anksioznost", ispričala je influenserka.
Šta je trihotilomanija i zbog čega nastaje?
Trihotilomanija, poznata i kao poremećaj čupanja dlaka, pripada grupi opsesivno-kompulzivnih i srodnih poremećaja. Osobe koje se suočavaju sa ovim problemom osećaju ponavljanu potrebu da čupaju sopstvenu kosu ili dlake sa drugih delova tela, a najčešće su pogođeni teme, obrve i trepavice.
Ono što je važno da se naglasi jeste da trihotilomanija nije isto što i povremeno čupkanje kose iz nervoze ili dosade. Kod ovog poremećaja potreba može da bude toliko snažna da osoba teško uspeva da je kontroliše, čak i kada je svesna posledica i želi da prestane. Nakon čupanja mogu da se pojave proređena mesta, potpuno ogoljene površine na koži glave ili nedostatak trepavica i obrva.
Tačan uzrok trihotilomanije nije u potpunosti poznat. Smatra se da na njen razvoj utiče kombinacija genetskih, bioloških i psiholoških faktora. Stres, anksioznost, emocionalna napetost i teški životni periodi mogu da budu okidači ili da pogoršaju simptome, ali ne postoji samo jedan uzrok koji objašnjava zašto se poremećaj javlja.
Kod nekih osoba čupanje se javlja kada su pod pritiskom, uznemirene ili zabrinute, dok druge to rade tokom aktivnosti koje zahtevaju koncentraciju, poput učenja, gledanja televizije ili čitanja. Ponekad se ponašanje odvija gotovo automatski, bez jasne svesti o tome šta osoba radi.
Upravo je o tome govorila i Stefani, objašnjavajući da nije svaki put bila svesna svojih pokreta, niti je svaki impuls nužno bio povezan sa konkretnim stresnim događajem.
"Ti u jednom momentu, pretpostavljam, otupiš, ne osećaš nikakav bol, nego samo čupaš i ne shvataš zapravo šta radiš. Imala sam momente kada osetim da kreću impulsi zbog nekog stresa, da li je to bilo da sedim i učim nešto ili prolazim kroz neki teži period u životu, ali sam imala i momente kada to radim potpuno nesvesno", objasnila je.
Zašto je teško da se prestane sa čupanjem kose i trepavica?
Jedna od najvećih zabluda o trihotilomaniji jeste da osoba jednostavno može da prestane ukoliko dovoljno čvrsto odluči. Međutim, potreba za čupanjem često je praćena snažnim unutrašnjim impulsom, a sam čin kod pojedinih ljudi može kratkotrajno da donese osećaj olakšanja ili smanjenja napetosti.
Zbog toga se može da se razvije začarani krug: osoba oseća napetost ili impuls, počinje da čupa dlake, nakon toga oseća kratkotrajno olakšanje, ali se kasnije javljaju stid, krivica i zabrinutost zbog posledica. Neprijatne emocije mogu dodatno da pojačaju stres, čime se problem nastavlja.
Posebno je važno da se shvati da se čupanje ne dešava uvek svesno. Postoje situacije u kojima osoba tek nakon određenog vremena primeti da je ponovo počela da čupa kosu ili trepavice. To može da se dogodi dok razgovara telefonom, uči, radi za računarom ili jednostavno sedi i razmišlja.
Stefani je upravo na to ukazala tokom razgovora, ističući da je imala situacije u kojima tek naknadno shvati šta radi. Prema njenim rečima, u takvim trenucima osoba može da se "probudi" iz automatskog ponašanja i tek tada postane svesna da je ponovo počela da čupa dlake.
Može li trihotilomanija da se leči?
Iako trihotilomanija može da traje godinama, postoje načini da se simptomi ublaže i da osoba nauči da kontroliše impulse. Jedan od najčešće primenjivanih pristupa jeste kognitivno-bihejvioralna terapija, posebno tehnika poznata kao trening promene navika (Habit Reversal Training).
Ovaj pristup pomaže osobi da prepozna situacije, osećanja i pokrete koji prethode čupanju, ali i da razvije drugačije reakcije kada se pojavi potreba za tim ponašanjem. Cilj nije samo da se osoba suzdrži, već da nauči da prepozna okidače i pronađe zdravije načine za upravljanje impulsima.
U zavisnosti od intenziteta simptoma i potreba osobe, stručnjak može preporučiti i druge oblike psihoterapije, dok se u pojedinim slučajevima razmatra i medikamentozno lečenje. Važno je da se osoba obrati psihologu ili psihijatru koji ima iskustva u radu sa ovakvim poremećajima.
Trihotilomanija nije znak slabosti, nedostatka discipline niti nešto zbog čega bi osoba trebalo da oseća stid. Podrška okoline, razumevanje problema i pravovremena stručna pomoć mogu da budu veoma važni u procesu oporavka.
Stefanina priča pokazuje koliko ovaj poremećaj može da utiče na svakodnevni život, naročito kada se posledice odraze na izgled i samopouzdanje. Upravo zato je važno da se govori o trihotilomaniji bez osuđivanja i da se podseća da iza ponašanja koje drugima možda deluje kao obična navika može da se krije problem sa kojim osoba ne uspeva sama da se izbori.
Pogledajte deo intervjua sa Stefani Nešković u videu ispod, a ceo razgovor u kojem je govorila o odrastanju u Švedskoj, životu u Srbiji i svom iskustvu sa trihotilomanijom pogledajte na MONDO YouTube kanalu.
BONUS VIDEO:
(MONDO)