/od reportera Monda iz Češke/

Mogu da se ljute i lažu sami sebe, ali duboku u sebi akateri Partizanovog meča u Plzenju verovatno su i sami svesni da je većina ostala dužna. Ne borbenosti, već odlučnosti i hrabrosti da se napadne rival.

"Partizan lavljeg srca!"

Aludirajući na hraborst crno-belih uzviknuo je u radio prenosu legendarni Jordan Ivanović, kada je Slađan Šćepović pred 60.000 Seltikovih navijača postigao gol za 4:5 i eliminaciju škotskog tima iz Kupa kupova.

Bilo je to krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Hrabost je u tom antologijskom duelu bila snaga koja je nosila crno-bele do narednog kola. Šta je u četvrtak nedostajalo Beograđanima u Češkoj? Upravo to!

Niko fudbalerima Partizana i treneru Miroslavu Đukiću nije i ne može da ospori da je plasmanom u šesnaestinu finala Lige Evrope ostvaren ogroman uspeh i da su crno-beli, posle sezone 2004/2005 i pohod Verzmezovićevog tima do osmine finala istog takmičenja, napravili najveći evropski rezultat u poslednje tri decenije. Pa i više.

Ali, neiskreno bi bilo reći da nema razloga za razočaranje nakon dvomeča sa Vitorojom Pleznj, protivnikom koji se pored moćnih i zvučnih rivala u decembarskom žrebu mogao samo poželeti. Uostalom, to ni fudbaleri, ni članovi stručnog štaba, ni čelnici nisu krili. Naprotiv!

Sve i da je optimizam koji se raširio Humskom pred zimsku pauzu i dugo isčekivani februarski dvomeč sa Česima bio neosnovan - a evidentno je tokom 180 minuta fudbala bilo da se "parni valjak" namerio na boljeg od sebe i da ambiciozne izjave deljene u afektu posle prve utakmice u Beogradu nisu imale pokriće - Viktorija u suštini jeste bila "zec iz šešira" u kom su vrebale i "zmije" poput Atletika, Lacija, Lajpciga…

Utoliko, gorak ukus posle poraza u Češkoj ne može tek tako nestati čak ni ako se u isto vreme posluži i poslastica u vidu očiglednog i značajnog iskoraka u Evropi u odnosu na jesen 2016. Da, crno-beli jesu igrama u Ligi Evrope ove sezone napunili klupsku kasu, podigli tržišnu vrednost tima, pojačali UEFA koeficijent, stekli dragoceno iskustvo za iskušenja koja dolaze, ali i ustuknuli da bar upute udarac prema dobro čuvanoj bradi rivala.

Iako je rezultat na "Dosan areni" do poslednjeg minuta bio aktivan, već sredinom prvog poluvremena stekao se utisak da Đukićev tim nema jasnu ideju šta želi i kako želi da ostvari. Finiš prvog i kompletno drugo poluvreme poslužili su samo kao potvrda da je skepticizam bio posledica onoga što se događa na terenu, a ne nepoverenja u odlučno najavljenu ofanzivu i igru na pobedu koja je izostala.

Kada pod imperativom postizanja gola u gostima ne stvorite nijednu pravu šansu, a domaćin u međuvremenu pored dva pogotka propusti nekoliko prilika da ranije i ubedljivije reši nedoumice oko ishoda dvomeča, nameće se dilema - kako to protumačiti? Kao nedostatak hrabrosti ili prostoj nemoći da se ugrozi rival?

Od Đukićevog povratka u Humsku radilo se na formiranju ofanzivnog Partizana trajno opredeljenog za napadački fudbal, o čemu se toliko pričalo ove sezone, sve do dana kada je gol u gostima bio preduslov za bilo šta osim eliminacije. Baš tada, crno-beli su odjednom zaigrali na strpljenje i bili rezervisani prema najavljenoj (i neophodnoj) igri na gol više.

Ekipa Partizana u ovom trenutku i sa aktuelnim igračkim kadrom nije bila spremna da se upusti u borbu za najveće evropske visine. Nije bilo iskustva, a očigledno ni kvaliteta da se izbaci disciplinovana i taktički besprekorna Viktorija. Važno je napomenuti i da je slična jalovost viđena prethodnog vikenda u Lučanima, protiv slabijeg rivala, kada je "valjak" bio bez šanse sve do gola Marka Jevtovića u finišu utakmice.

Sve ovo govori u prilog utisku da se radi o nemoći. Ali, sve je to itekako bilo i nadoknadivo...

Jer, jako navijačima Partizan objasniti podatak da je njihov tim za celu utakmicu u Plzenju napravio ČETIRI faula, a protivnik 22!?

Da li je moguće razumeti zbog čega je trener Đukić zaustavio golmana Stojkovića u njegovoj nameri da na 1:0, u nadoknadi vremena revanš utakmice, otrči u protivnički šesnaesterac i pokuša nemoguće? Možda je to ludost pre nego hrabrost, ali da nije nemoguće navijači Partizana jako dobro znaju jer su njihovi ljubimci jednom tako i doživeli poraz u Evropi…

Odakle je došao toliki strah i nespremnost da se zaigra na sve ili ništa u trenucima kada je ništa bilo izvesno, a sve i dalje dostižno? Rezultat bi bio isti i da je Viktorija dala gol sa Stojkovićem u protivničkom šesnaestercu, kao što ga je dala sa Stojkovićem u svom, ali bi bar utisak bio drugačiji.

Ovako, navijači imaju razloga da budu ljuti iako je svakome od njih jasno da je odigrana odlična sezona u Evropi. "Videli smo da možemo", "idemo u Plzenj po pobedu", pa i jedno "bolji smo", ostaće samo reči.

Za dela je nedostajalo malo više...