"Jednom odleteće ptice, ulice naše ostaće bez sunca, čovek ispratiće ženu, dugo na vetru još stajaće sam... jednom odlazi svako putem svog života, na rastanku samo srce kaže: Ja ću se vratiti.
A sad adio...".
Ovo su reči pesme koju je Oliver Dragojević napisao za jednu od najpopularnijih srpskih i jugoslovenskih serija "Vruć vetar", sa neprevaziđenim Ljubišom Samardžićem-Smokijem u ulozi Borivoja Šurdilovića-Šurde.
Isti onaj Oliver Dragojević koji je tokom i posle rata u bivšoj Jugoslaviji izjavio da više neće kročiti u Srbiju. I tu reč je do danas održao. Poštujem njegov stav. Isti onaj Oliver Dragojević, čije se pesme i danas puštaju u kafićima širom Srbije, čije se pesme slušaju po žurkama (OK, sedeljkama), ili tokom opuštajućih večernjih časova.
Oliver Dragojević se nikada nije folirao i nije pogazio svoju reč. Ali, nikada se nije "razbacivao" uvredama na račun druge strane (ili bar ja ne pamtim). Za razliku od "kolege" Marka Perkovića-Tompsona, čoveka koji je ovih dana dobio najveći kompliment u karijeri, a to je da je, pazite sad - "desničarski roker"(!) a ustvari je klasičan folk pevač, izuzetno lošeg glasa, još gore pesničke potke i talenta, osoba koja je popularnost stekla na mržnji prema drugom narodu.
Oliver Dragojević peva o ljubavi prema ženi, moru, rastancima, sastancima... a Tompson "peva" o mržnji (ako pevanje shvatimo kao dar, kao talenat, kao nešto lepo što prija ljudskom uhu i duši, može li se onda govoriti o 'pevanju o mržnji' uopšte?), o tome kako će on i ovi njegovi jednog dana da dođu u Srbiju da nas kolju. Malo li je Jasenovac?!
Ja nisam neki ljubitelj pesama Olivera Dragojevića, ali i danas kad ih čujem negde, znam reči, pevušim ih. Za Tompsona sam čuo pre izvesnog broja godina. Naravno, u negativnom kontekstu. Ako izuzmemo ustaški prizvuk pesama (a to jeste suština njegovog "rada" u estradi), sa muzičko-scenske strane to je užas. "Pastirski rok" u svom najgorem izdanju. Ako pomenuti muzički žanr ima neku dobru stranu.
Taj isti Perković pojavio se, na užas normalnih u regionu, na slavlju fudbalskih vicešampiona sveta - reprezentacije Hrvatske. Svi koji su gledali prenos uživo bili su ne malo šokirani što je Perković u otvorenom autobusu bio maltene domaćin igračima, koji su se sa njim grlili, ljubili, pozdravljali. A i čije su pesme, da baš jednu od onih ustaških, pevali i u svlačionici stadiona u Rusiji. Oni su ga pozvali da bude sa njima!!!
Za razliku od predsednika Srbije Aleksandra Vučića i mnogih ovde u Srbiji, ja jesam bio iznenađen pojavom osvedočenog ustaše na slavlju fudbalera koji su Svetsko prvenstvo u Rusiji, odigrali suprotno našem balkanskom mentalitetu, uspevajući da se vrate iz mrtvih nekoliko puta (protiv Danske su imali više sreće nego pameti i tu utakmicu su prošli isključivo zahvaljujući sreći i Dancima, a ni protiv Rusa nisu blistali - štaviše i tu ih je pomilovala sreća, pa su potom slavili protiv nekreativnih i nemaštovitih Engleza...).
Dakle, jesam bio iznenađen, iako jesu Tompsona puštali u svlačionici, jer sam mislio da će baš zato što su pokazali na terenu da su se "otarasili" balkanskog mentaliteta, a to je melanholija i depra čim protivnik povede u 1. minutu ili izjednači u 93. minutu i onda ono naše "ma, sve je gotovo, znao sam da će biti ovako"... da se ono najružnije lice Balkana neće pojaviti među njima.
Prevario sam se, prevarili su me. Usledila su dva nova udarca - saznanje da Ivan Rakitić, koga smo zaista smatrali gospodinom, koji je u više nego bratskim odnosima sa selektorom srpskog tima Mladenom Krstajićem, ustašu Tompsona smatra "najvećim kraljem" i čak je svog brata Krstajića "navukao na tanak led" da mu nesmotreno lajkuje tu objavu, da bi potom Luka Modrić, o kojem su u donjem slivu Save pisani hvalospevi (zasluženi), odlučio da produži žurku u centru Zagreba kako bi "Marko zapjevao koju". I Marko jeste zapevao, opet ustašku.
Ta pesma zove se "Geni kameni", a jedan njen (na proslavi neotpevani) stih glasi:
"Loša bila '45, rasula nas preko svijeta,
a sad nova loza raste, vratile se domu laste"
Tako su asovi Real Madrida i Barselone propustili priliku da ih zaista smatramo gospodom. Propustili su priliku i da se zahvale solidnom broju ljudi u Srbiji koji ih jeste iskreno podržavao i navijao za njih. Nisu morali to čak ni verbalno da urade, da iskažu zahvalnost, ali zahvalili bi se i tako što ne bi ZVALI ustašu da im uveliča proslavu.
Popišao si se, "Rakita", po svima ovde koji su te bodrili, po svom bratu Krstajiću i po Novaku Đokoviću, koji je dobio salve uvreda (pa i od čitalaca MONDA) zbog otvorene i iskrene podrške vama na Mundijalu, a MONDO je potom stao u odbranu Đokovića, jer čovek ima pravo da navija za koga hoće. Rekao je Novak i da je "sport iznad politike" (što treba da bude!), da "ruši sve granice" (što treba da radi!).
Svi naši napori da konačno budemo normalni, a na stranicama MONDA mogli ste da čitate i sjajna razmišljanja naših kolega iz regiona o srpskoj reprezentaciji i Mundijalu uopšte (na čemu im se još jednom veoma zahvaljujem), pali su u vodu zbog gluposti onih koje smo smatrali da su normalni, osim što su vrhunski fudbaleri.
Popišao si se, "Rakita", i na samog sebe, na ono dobro delo kada si poklonio semafor za stadion Radnika iz Bijeljine, na čijem je čelu tvoj brat Krstajić, na one lepe reči uoči finala Svetskog prvenstva, kada si rekao da si se čuo sa Krstajićem više puta i da ti je poželeo sreću, a ti si rekao da navijaš za Novaka da dođe do finala Vimbldona i da ga osvoji.
Novak jeste osvojio Vimbldon i onda je ponovo uputio čestitku i tebi, "Rakita", i Modriću i celom vašem timu.
I ne mogu da se otmem utisku da nikada, nijedan hrvatski sportista kalibra Đokovića ili nešto manjeg kalibra, neće izaći na HRT i reći: "Srbi, navijam za vas, pobedite, budite svetski prvaci".
Čitam ovde razmišljanja da Tompson jeste problem Hrvatske, ali i da mi imamo svoje probleme poput Vojislava Šešelja. Tačno je, mada ja mislim da su oni problemi svih nas, celog regiona. S tim što se Vojislav Šešelj (nije pevač), niti Baja Mali Knindža, niti Bora Đorđević nikada nisu pojavili na balkonu kada su organizovana slavlja košarkaša, košarkašica, odbojakaša, odbojkašica, vaterpolista, mladih fudbalera Srbije, osvajača titule svetskog prvaka na Novom Zelandu... I dobro je što se oni nisu, a nadam se da neće, nikada.
Možda su ta slavlja mogla da budu bolje organizovana u smislu muzike, naši fudbaleri nisu "akademici", vole da slušaju "narodnjake", vole splavove, ali činjenica je da su se ponašali besprekorno i činjenica je da nijednog "četnika" (postoji li pandan Tompsonu u Srbiji?) nisu puštali u svlačionici. A još sam više siguran da ako se i nama nekad desi da igramo to finale Svetskog prvenstva da u autobusu ili u budućnosti u nekom velikom dronu (spejs-šatlu) nećemo gledati nijednog problematičnog lika. Ne bih voleo da me neko demantuje kroz koju godinu!
Uostalom, zar treba neka lepša slika od one koje su napravile mlade košarkašice Hrvatske i Slovenije, koje su srpske košarkašice dočekale u hotelu kako bi ZAJEDNO proslavile srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu za igračice do 20 godina?
Nije teško biti normalan.
A sad adio...
Sa Bolombojem je druga priča! Vojnik Zvezde se vratio, a jedan važan detalj može da "pogura" tim do plej-ofa
Jovanović spasao Partizan: Odbranio penal, "zaključao" gol i sačuvao tri boda za kraj godine!
Prvo oglašavanje Čede Jovanovića o razvodu: "Nešto se čoveku desi što ne može da sanja, ja sam to doživeo "
Ovo je trudna verenica ubijenog Nikole iz Kaluđerice: Napadači pucali kroz prozor, čula se vriska i škripa guma
Lalatović skočio na Dudića, novinari sprečili tuču! Pogledajte haos posle utakmice u Novom Sadu