Nekoliko utakmica nove sezone bilo je dovoljno da se uprava Partizana uveri da Miroslav Đukić nije na pravom putu i da je neophodno pronaći novo rešenje za šefa stručnog štaba "parnog valjka".
Odluka je početkom avgusta pala na Zorana Batu Mirkovića, jedinog koji je u tom trenutku bio spreman da "gurne ruku u vatru" i u najtežem mogućem momentu prihvati se teškog zadatka.
Od tada je prošlo skoro pet meseci, Mirkovića smo pitali da li se pokajao...
"Prvo, velika je čast biti trener Partizana. Ovim poslom počeo sam da se bavim i na edukaciji, kad smo predstavljali kratkoročne i dugoročne planove, imao sam u glavi da mi je to cilj. Čini me ponosnim što sam ovde. A ima i poslovna strana: Partizan je veliki sistem, dosta komplikovan, možda u ovom trenutku ne funkcioniše najbolje, međutim, vidi se na svakom koraku veličina kluba. Ovo je veliki zadatak i za mene i za ekipu, jer Partizan mora da dođe na mesto koje mu pripada i to moramo da imamo svi u planu za narednih šest meseci", počeo je trener Partizana.
Da li ste zamišljali sebe kao trenera Partizana baš u ovako teškim okolnostima?
"Neke stvari u životu ne možeš da biraš. Sigurno da bismo voleli da je trenutak bolji, ali pitanje je da li za trenere postoji idealni momenat. Situacija je bila teška na startu, to je sad iza nas, osposobio sam sebe da u tim situacijama mogu da funkcionišem."
Koja vam je utakmica najteže pala, a kojoj ste se najviše obradovali?
"Svaka koja se nije završila pobedom Partizana mi je teško pala. Nije to bio derbi, možda Napredak kod kuće, jer to veče nismo zaslužili da izgubimo bodove."
Uspeli ste da kontrolišete sebe u odnosu na Mirkovića iz igračke karijere. Kako?
"Kad si igrač imaš ispred sebe protivnika i imaš energije koliko hoćeš. Samo si usredsređen na rivala. A sad imaš 11 svojih igrača, 11 protivničkih, pa 'ljude u crnom', moraš da budeš odgovoran. Sva kombinatorika ti uzima pomalo energije."
Da li postoje momenti kada bukne vatra u vama, samo je ne ispoljavate?
"Ima trenutaka... Sigurno. To je ljudski."
Došli ste u trenutku kad je na vama bilo da ugasite požar. Da li je moguće da na proleće ne bude takav problem, već da budete u prilici da date objektivnu ocenu?
"Naravno. Imaćemo pet nedelja priprema, možemo da se bavimo idejom, igrom, detaljima, jer, u minula četiri meseca smo morali da se prilagodimo situaciji. U početku igrači nisu imali samopouzdanja, na mečevima sa Bačkom i Proleterom smo bežali od igre, a kako je vreme prolazilo to je nestalo. Naravno, ima detalja koji zahtevaju popravku."
Postoje li neke odluke, u vođenju tima, koje biste promenili u proteklih nekoliko meseci?
"Ne vidim uopšte šta bih radio drugačije."
Da li su pripreme samo pripreme za prolećne sezone ili vidite šansu da udarite temelje ekipi za letnje kvalifikacije?
"Kad ste u bodovnom zaostatku možda je nerealno da pričamo o tituli. Naravno, mi se ne odričemo nijednog trenutka. Igramo hrabro, pošteno i dostojanstveno. Do poslednjeg atoma snage i poslednje matematike. Predstojećih šest meseci bi trebalo iskoristiti da se udare temelji Partizana za narednu sezonu."
A da li je bio momenat u kome kažete sebi "šta mi je ovo trebalo"?
"Više puta."
Zbog okolnosti u Partizanu ili onih van kluba?
"Pa... Ne znam šta da vam kažem."
Šta vas je poguralo napred, odvratilo od odustajanja?
"Fudbal je moj život. Ovo mi je četvrti angažman u Partizanu. To me je vuklo. Kao i saradnici s kojima radim i grupa koju treniramo. Mislio sam da radimo pravu stvar. Kako god da je išlo i kako god danas izgleda, radili smo pravu stvar. Zadovoljan sam što su igrači stekli poverenje u ono što im je stručni štab ponudio, a i mi smo stekli poverenje u njih, jer su u većem delu sezone pokazali da su pravi."
Da li ste od njih osetili otpor, imajući u vidu da vam je ovo prvi samostalni posao?
"Ne, ne. Od prvog časa uživao sam poštovanje cele grupe i svih ljudi u klubu. Sigurno da je i sa jedne i sa druge strane bilo skepse u samom startu, bila je distanca kad sam se pojavio, ali ona je sad kraća."
Kada vam je bilo najlepše u Partizanu, kada ste bili igrač, funkcioner ili sad kao trener?
"Najbezbrižnije sam se osećao kao fudbaler. Tad nisam primećivao organizacione stvari. Bavio sam se samo treningom i utakmicama. Kasnije, kao rukovodilac gledaš iz drugog, a sad kao trener iz trećeg ugla."
Šta bi Bata trener savetovao Batu igrača?
"Volim igrače kakav sam ja bio, u smislu karaktera. A ne ispada. To ne bi prošlo. Takvi igrači su dobrodošli svakom treneru. Samo, potrebno je imati ravnotežu u timu. Ako bismo imali više takvih kao što sam ja bio, onda bi se to pretvorilo u drugi sport. Fudbal bi trebalo da oplemenjuje ljude."
Da li ste i zbog čega hteli da ostavite fudbal?
"To što sam hteo – nisam. Verovatno zato što ga mnogo volim. Ostavljao sam ga u glavi više puta, 2003, 2004, pa sam izgurao do 2006. Onda krenem da radim u Savezu, pa kažem sebi: 'ko me vidi sledeći put, bilo gde, neka uradi šta hoće'. I vratim se. Gurao sam i posle toga fudbal od sebe, ali sam mu se vraćao."
Ako možete da birate samo jednog igrača kog biste voleli da trenirate, ko bi to bio?
"Ako može jedan, onda najbolji na svetu. Mesi ili Ronaldo. Oni prave razliku. Ja sam bio radnik na terenu. Takav može da se nađe iza svakog ćoška, ali majstor baš i ne može."
Protiv koga biste više uživali na terenu?
"Pa, tu nema uživanja! Kakvo uživanje... Šta je teže? Uvek su mi manje odgovarali hitri igrači, niskog težišta, tako da, ipak, ne bih voleo da imam Mesija za rivala."
Šta je predstavljalo veće uživanje: igranje za Partizan ili za reprezentaciju?
"Za reprezentaciju. Igraš za svoju državu, jedan od 11 ili 18 najboljih u njoj i igraš protiv druge zemlje, to je vrh."
Da li ste posle meča na Maksimiru ikad bili u kontaktu sa Robertom Jarnijem?
"Ne. Niti sam ga video, niti čuo. Bili smo dotad u korektnim odnosima. Pokušavam da zaboravim taj meč, a vi me sve vreme vraćate. Davno prošlo vreme. I prošlo je dobro po nas. Da neki moj igrač danas napravi nešto slično odmah bih ga kaznio."
Sa Banjice ste otišli u Humsku. Da li je postojala opcija da postanete član Zvezde?
"Trebalo je iz Rada da odem u AEL iz Limasola. Napravljen je predugovor, trebalo je da završim na Kipru, gde je trener bio Toma Kaloperović, međutim, Ljubiša Tumbaković je odmah alarmirao Nenada Bjekovića i Žarka Zečevića, kao i ljude sa Banjice, tako sam završio u Humskoj. Na Tumbino insistiranje."
Bila je to odlična generacija, koju su sankcije sprečile da pokaže šta zna u Evropi?
"Od 1992. do 1996. nismo odigrali nijednu zvaničnu međunarodnu utakmicu. Ni kao klub, ni kao selekcija. Nismo mogli da se oprobamo, a bili smo u punoj snazi. Samo smo igrali protiv Dandija kod kuće i u Škotskoj protiv Kraljice juga, dva prijateljska susreta."
Kako društvene mreže utiču na fudbalere? Da li je ponekada pametno da se igračima ukine pristup internetu, recimo, pred velike i važne utakmice?
"Ne znam da li bih, kao trener, mogao to da radim, jer to su trendovi. Možda bi oni mene ubedili da se priključim tom vidu komunikacije. Što se toga tiče, stvarno sam zakržljao. Znam šta su Fejsbuk i Instagram, ali nisam deo tih mreža. One odvlače pažnju, posebno na dan utakmice. Imamo neka pravila ponašanja i igrači ih poštuju. Na dan utakmice, posle sastanka, nema telefona."
Želje za 2019?
"Najpre, zdravlje. Svim ljudima ovog sveta. Kad si zdrav možeš sve. Poslovno: da napredujemo – ja kao trener, ekipa, klub."
"Dok sam živ, plakaću za njima": Goran Vesić kroz suze objasnio zašto podnosi ostavku (Video)
Zvezda od dominacije do problema u Pioniru: Trojkaška rapsodija, drama i pobeda u derbiju kola!
Zvezda bez sedmorice važnih igrača na Barselonu: Muke za Milojevića, startna postava se već zna
Dominacija Partizana u Železniku: Ubedljiva pobeda za 7-0, razigrao se i Vašington
Goran Vesić podnosi ostavku!