"Vrteo" sam uporno u glavi jutrošnji razgovor uz espreso u Mondu i shvatio da je karakter Dejana Stankovića više puta ostavio snažan utisak na mene i da se naslov nalazi tu negde između 9.05 i 10.15, koliko je otprilike trajalo snimanje.

Možda sam najviše ostao zatečen baš kada je na pitanje o tome šta je potez njegove karijere na trenutak zaćutao, verovatno premotao ceo film koji počinje 90-ih u autobusu broj 18 koji vozi ka Autokomandi, a završava ovacijama na "Meaci" zasluženim decenijom poštene borbe u plavo-crnom, podigao pogled i rekao:

"Ana".

Tačka.

Očekivao sam neki odgovor tipa gol Nojeru volej udarcem sa polovine terena ili onaj pauk što je stradao spoljnom u prvoj sezoni u Laciju, možda najpre onaj mateusovski protiv Kajserslauterna za jednu od najiskrenijih radosti u Ljutice Bogdana po povratku na scenu.

Jasno je u koliko sam bio blizu.

Koliko su u fudbalu važne stvari koje nemaju veze sa fudbalom i koliko život nije život bez fudbala možete lako prepoznati u Dekijevim rečima, u kojima se nalaze svi veliki ljudi uz koje je stasavao na putu ka statusu legende našeg sporta.

On se u našoj redakciji jutros pojavio "u minut", nenaspavan, nasmejan i voljan da se u 8.57 slika u hodniku sa oduševljenim kolegom sa trećeg sprata, kom nisam zapamtio ime.

U Stankovićevom glasu mogli ste da čujete Simeoneov ratnički duh, osetite snagu Žozeovog Intera, prepoznate likove Materacija, Mihajlovića, Verona, Kivua, Ognjenovića, Eriksona, kao i "najveće desetke jugoslovenskog fudbala"...

Samo jednom sam primetio da je Dejanovo raspoloženje opalo i to na pitanje o utakmici koju bi odigrao ponovo, gde sam u liku Aninog supruga, a Stefanovog, Filipovog i Aleksandrovog ćaleta mogao jasno da vidim kapitena kog i danas najviše bole porazi u crvenom dresu broj "10".

Posle svega, ostalo je samo da se zahvalim na iskrenosti.

Poslušajte...



...ili pogledajte gostovanje Dejana Stankovića u Mondo podcastu "Sve u 16".


Zapratite #Sveu16 podkast na YouTube ili SoundCloud kanalu, tamo vas čekaju stare epizode i novi gosti.