Legendarni srpski stručnjak Vujadin Boškov teško da je mogao zamisliti kakvog će igrača svet upoznati 28. marta 1993. godine.

Te nedelje, na teren stadiona "Mario Rigamonti" u Breši, popularni Vujke, koji je u to vreme bio trener Rome, umesto Ruđerija Ricitelija u samom finišu utakmice poslao je golobradog, šesnaestogodišnjeg Frančeska Totija, kojem je to bio debi u dresu rimskog kluba.

Kluba u kojem je počeo, a, ispostaviće se, 25 godina kasnije i završio veličanstvenu karijeru.

Roma je trijumfovala 2:0 golovima Klaudija Kaniđe i Siniše Mihajlovića, ali detalj koji je zauvek ostao urezan u istoriji rimskog kluba je taj 88. minutu. Tada je u igru ušao momčić, koji je u godinama koje će uslediti izrastao u "Princa Rima", legendarnog kapitena "vučice", koji je celi život posvetio samo jednom klubu.

Iako je u njegovim ranim godinama interesovanje pokazao Milan, 90-ih godina jedna od najjačih italijanskih ekipa, Toti je odlučio da ostane u Rimu, uprkos ponudi koja se ne odbija. Tačnije, ta odluka bila je njena, Fiorele, Frančeskove majke, koja je čvrsto odlučila da "San Siro" neće biti budućnost njenog sina.

Vezao se mali Frančesko za stadion "Olimpiko", često bio na tribinama, a onda 1989. godine počeo i da trenira u ovom klubu, gde je debitovao četiri godine kasnije.

"Kada sam pozvan na zagrevanje, mislio sam da govore Robertu Muciju, koji je sedio do mene", prisećao se kasnije Toti.

"Ipak, mislili su na mene. Nisam mogao da verujem. Emocije koje su me tada preplavile nemoguće je opisati. Zagrevao sam se desetak sekundi. Loptu sam pipnuo samo nekoliko puta - jednostavno, bio sam previše uzbuđen i srećan."

Upravo je Riciteli, reprezentativac Italije, kojeg je Toti zamenio u duelu sa Brešom, pričao kako se od malih nogu videlo nešto posebno u Frančesku.

"Sećam se kada je Frančesko počeo da dolazi na treninge sa prvim timom, još dok je bio u Primaveri (mladi tim), viđali smo mnogo dobrih mladih igrača, ali on je imao nešto posebno u sebi. Moglo je to da se vidi već tada."

U toj prvoj sezoni u seniorskom sastavu odigrao je još samo jedan meč, da bi se sezonu kasnije ta brojka popela na osam susreta.

Već u sezoni 1994/95. Toti je postao standardan, odigrao 20-ak utakmica, a stigli su i prvi golovi. Prvenac se desio 4. septembra 1994. godine, u remiju protiv Fođe 1:1.

Kada je tri godine kasnije prvi put obukao dres sa magičnim brojem 10, krenula je sjajna karijera. Samo 12 meseci kasnije, kada je imao svega 21 godinu, preuzeo je kapitensku traku od još jedne legende rimskog kluba, Brazilca Aldaira.

Sezonu kasnije, sa 22 godine i 34 dana, postao je rekorder u Italiji kao najmlađi kapiten jednog kluba u Seriji A, od starta utakmice.

Imala je Roma svoje legende i pre Totija, a jedan od njih bio je Frančeskov idol - Đuzepe Đanini. Prvi Romin "Il Principe" (Princ) 15 godina nosio je dres sa najdražim grbom, a Frančesku se ostvario san da zaigra zajedno s njim u timu.

Toti u karijeri nije osvojio mnogo trofeja, ali pehari nisu bili toliko bitni. Važno je bilo ostati veran svom timu i gradu, svojoj "porodici", kako je često znao da naziva jedini klub u kojem je igrao.

Istina, Frančesko je osvojio jedan skudeto, 2001. godine, sa reprezentacijom Italije bio je svetski prvak na Mundijalu u Nemačkoj pet godina kasnije, da bi 2007. laskava titula Zlatna kopačka bila dodeljena upravo njemu.

"Ove boje bile su u mojoj spavaćoj sobi i u mojim snovima od mladih dana. Nosio sam ovaj dres 25 godina, i bio je moj jedini. Nosio sam i kapitensku traku. Šta još da poželim od života?", poručivao je Toti.

Nudili su mnogi "kule i gradove", želeli ga u svojim redovima. Čak je i moćni Florentino Perez u nekoliko navrata pokušavao da ga dovede u redove madridskih "galaktikosa", ali Real Madrid odbijen je kao i svaki drugi klub.

"Zašto bih napustio siromašnu porodicu, da živim sa bogatim strancima", često je znao da naglasi Toti.

"Princ Rima" odigrao je 619 utakmica za Romu i postigao 307 golova, po čemu je rekorder kluba iz Rima. Noseći dres "azura", devet puta bio je strelac na 58 mečeva.

Ali, golovi nisu bili njegov prioritet.

Često mu je bilo draže da bude "paker", pa je na Mundijalu u Nemačkoj bio  prvi asistent turnira.

Početkom 21. veka nekoliko puta proglašavan je za najboljeg italijanskog fudbalera.

Povukao se u maju 2017. godine, ali je ostao u svom klubu, gde danas radi kao direktor.