Prva Crvena zvezda: Levičarski simbol već 123 godine

Znate onu čuvenu legendu o osnivanju jednog sportskog društva u Jugoslaviji 4. marta 1945. godine?

Članovi uprave novog kluba želeli su ime koje odiše pobedničkim vremenom, kao što su Mladost, Dinamo, Spartak i slični, ali je Slobodan Ćosić predložio ime Zvezda. I onda, slede čuvene reči Zorana Žujovića - "Kad je Zvezda, onda neka bude crvena".

Kada je Rime rešio da prestonici podari Crvenu zvezdu, jedan klub u gradu je već postojao - "Racing Club de France", osnovan 1882. godine. Red Star i Rasing su početkom tridesetih godina XX veka bili osnivači profesionalne Lige 1. Iako je Rasing bio taj koji je kasnije tokom iste decenije postao šampion Francuske, Red Star će do današnjih dana postati relevantniji klub.

Kako je došlo do imena Red Star ostala je istorijska debata. Naziv je oduvek bio striktno engleski i niko ga nikada nije zvao Étoile Rouge. Da stvar bude čudnija, Red Star je u svojim ranim godinama postojanja igrao u plavo-belim dresovima, a danas je njihova glavna garnitura zelene boje.

Jedino crveno na njihovom dresu je zvezda na levoj strani grudi.

Smešten u severnom predgrađu Pariza, Red Star je svoje najslavnije dane proživeo tokom 1920-ih godina. Francuskim amaterskim takmičenjima su se priključili već 1898. godine, da bi 1904. konačno stigli u prvi rang takmičenja. Kada je 1919. osnovana Francuska fudbalska federacija, osnovan je i Kup Francuske.

Već dve godine kasnije Red Star osvaja prvi od tri uzastopna trofeja u tom takmičenju, jednom čak savladavši u finalu aktuelnog osvajača Kupa Francuske, Ren. Četvrti trofej Kupa osvojili su 1928.
Kada je 10. jula 1940. godine Treća republika pala i Drugi svetski rat označio okupaciju od strane nacističke Nemačke, fudbal je nastavio da se igra.

Tada već uveliko ustanovljena Liga 1 - inauguralna sezona bila je 1932/33, a Red Star je odmah ispao u niži rang - nije se igrala od 1939. do 1945. godine, ali je Kup Francuske nastavio svoj život.

Iako je klubovima iz određenih, uglavnom severnih delova zemlje bilo zabranjeno da se nadmeću, Red Star je nastavio da učestvuje. I to sa uspehom.

Doveli su Elenija Ereru (na slici ispod), Argentinca koji će po završetku karijere postati jedno od najslavnijih trenerskih imena i otac "katenača".

Erera je 1940. postao fudbaler Red Stara i dve godine je igrao za njih, pre nego što je 1945. rešio da se bavi trenerskim poslom. Upravo je u poslednjoj sezoni sa Red Starom osvojio Kup Francuske, poslednji veliki trofej u vitrinama kluba.

U finalu Kupa 1946. Lil je savladao Red Star i tada počinje njihov stalni pad.

Iz Lige 1 su ponovo ispali 1950. godine, da bi se krajem 60-ih i početkom 70-ih poslednji put održali u najvišem rangu tokom dužeg niza sezona. U proleće 1975. Sent Etjen je osvojio osmu titulu prvaka Francuske, a Red Star je ispao u niži rang. Nikada se više neće vratiti u Ligu 1.

Kada je Fransoa Oland u septembru 2015. godine posetio stadion u Sent Uanu, severnom predgrađu Pariza, mediji su pomno pratili.

Oland je već nešto više od tri godine bio predsednik Francuske i njegova politička podrška je strmoglavo padala. Na stadionu Bauer, otvorenom 1909. u vreme dok je Francuska imala kolonije na gotovo svakom kontinentu, Oland je slao svoju poruku "raznolike i multikulturalne Francuske", u koju se Red Star savršeno uklapao.

I dok su mnogi sumnjali u njegovu iskrenu podršku Red Staru, politički i sportski komentatori su znali da je ona samo alat za političku upotrebu.

Uostalom, za socijalističkog predsednika željnog da se približi otuđenoj radničkoj klasi i izglača svoje levičarske kvalifikacije - ne postoji bolji klub od Red Stara.

Smešten u predgrađu koje mnogi nazivaju pariskim Bruklinom, Red Star je kroz svoju istoriju u najvećoj meri bio situiran u levičarskom okruženju.

Radnička klasa predstavlja klupske korene i dok je njihov 73 godine mlađi "sugrađanin" sa Parka Prinčeva ideal kapitalizma XXI veka, Red Star je, ironično, magnet hipsterske kulture.

Definišu ga kao porodičan klub sa levičarskim i antifašističkim idealima. Englesko ime mu daje poseban šmek među mladima, a čak je i njihov stadion građen u tom stilu. Na tribinama stubovi drže krov, baš kao što se i danas može videti na "Krejven kotidžu" ili "Gudison parku".

Mnogi upoređuju Red Star sa Sankt Paulijem, klubom iz Hamburga poznatog po levičarskim navijačima koji, osim što mašu crnim gusarskim zastavama, ističu svoje antirasističke, antifašističke i antiseksističke stavove.

Zato Olandova pažnja u jesen 2015. nije čudila. Bio je to pokušaj da se približi i levici, ali i mlađim glasačima. Uostalom, upravo je sezona 2015/16 bila najbolja u modernoj istoriji Red Stara. Klub za koji političari nisu mnogo marili dok je igrao u trećem rangu, vratio se u Ligu 2 posle 16 godina odsustva.

Interesovanje za klub je ponovo skočilo, naročito posle Olandove posete, i polako su postajali svojevrsna alternativa Pari Sen Žermenu.

David Beljon, nekada napadač Mančester Junajteda i Sanderlenda, igrao je za Red Star svoju poslednju sezonu u karijeri, Francuska je bila u euforiji zbog sve bližeg Eura 2016, ali ništa od toga nije pomoglo.

Sezonu su okončali na petom mestu Lige 2, sa samo bodom manje od Meca, tima koji se plasirao u najviši rang. Istorijska prilika bila je propuštena. No, u klubu su na to gledali kao na priliku da se stabilizuju i nastave sa napretkom. Beljon je po završetku igračke karijere postao kreativni direktor.

Njegov posao je bio da "izgradi mostove" između Red Stara i svetova kulture i umetnosti, bilo kroz muziku, modu, fotografiju ili hranu. Iako zvuči poprilično nejasno, Beljon je bio uveren da je to put napred.

"Red Star je andergraund klub, romantičan i popularan, gde ne postoji socijalni status. Ljudi ga vole jer i dalje ima taj 'old skul' osećaj. Nije bio napravljen samo za trijumfe i pobede. To je veoma snažan simbol slobode i kreativnosti. Nema mnogo klubova taj prirodni kredibilitet", rekao je Beljon Marku Godfriju iz "Fudbal Pinka".

Mada je ova izjava više ličila na sofisticiranu prozivku na račun PSŽ-a, Beljon je tokom svog vremena u klubu pokrenuo brojne projekte. Jedan od njih bio je "Red Star Lab", projekat u kojem deca iz juniorskih kategorija kluba jednom nedeljno uče druge veštine, iz najrazličitijih sfera života.

Ovakvi kreativni projekti su dodatno jačali sliku Red Stara u svojoj zajednici u Sent Uanu, što je makar na simboličkom nivou bilo važno za celu Francusku.

Sent Uan je jedno od predgrađa Pariza sa najvećim problemima integracije etničkih manjina, što je u radikalnim slučajevima dovodilo do problema domaćeg terorizma.

Dolazak Olanda u posetu Red Staru dogodio se osam meseci posle terorističkog napada na Šarli Ebdo i kulturna uloga kluba je ponovo izbila u prvi plan.

Red Star je 2017. ispao u Nacionalni šampionat, treći rang takmičenja, da bi po povratku u Ligu 2 iz prvog pokušaja u proleće 2019. ponovili loše rezultate. U sezonama provedenim u Ligi 2, Red Star je bio primoran da igra na stadionu u mestu Bove, 75 kilometara severno od Pariza.

Stadion "Bauer" ne ispunjava uslove za taj rang takmičenja i nalazi se u teškom stanju.

Izgrađen u prvoj deceniji XX veka, gotovo da se raspada i nekadašnji kapacitet od 27.000 mesta u posleratnim godinama danas se sveo na samo 3.000.

Njegova pozicija u predgrađu, u ni po čemu važnoj, siromašnoj i istrošenoj uličici, teško da je mogla da bude u većem kontrastu u odnosu na danas najbogatiji klub Francuske.

Okruženje oko "Parka prinčeva" skoro da je u potpuno drugom svetu, sa bulevarima punim zelenih drvoreda, skupim apartmanima i najmodernijim poslovnim zgradama.

Kratak povratak u Ligu 2 je Red Staru doneo novu nadu da će konačno postati stabilan član tog takmičenja, ali ni ovoga puta nije bilo ništa od toga. Momci u zelenim dresovima su bili najgori tim, osvojivši samo 30 bodova u 38 mečeva.

I pored sve važnosti za istoriju francuskog fudbala, ostvarenog uticaja na fudbal u Parizu u prvoj polovini XX veka i kulturoloških aspekata koji ne mogu da ih zaobiđu, Red Star je danas klub koji se bori za zrno stabilnosti na sportskom planu.

Za potpuno sređivanje situacije bi im najverovatnije bili potrebni novi stadion sa pratećom infrastrukturom i višegodišnja ulaganja u tim kako bi postali samoodrživ klub.

U kapitalističkom društvu XXI veka njihova uloga u lokalnoj zajednici samo je usputna stanica za nepopularne predsednike.