MAKSIMIR 1990: Dok je služba pratila "Torcidu", "BBB" se spremao za IZBORE

"Mene su namerno kao Bosanca delegirali da vodim tu utakmicu", nevoljno je klimao glavom Adem Fazlagić, koji je tog 13. maja 1990. doputovao u Zagreb da bi označio početak fudbalskog derbija, a nehotice označio početak građanskog rata.

U jednoj od scena, dok se u pozadini čuju Delije kako pevaju: "Druže Tito tebe Srbi lažu, oni vole đenerala Dražu", pojavljuje se i Željko Ražnatović, koji se šetao pored terena potpuno nezainteresovan za događaje oko sebe. 

To što nijednog trenutka nije vadio ruke iz džepova, domaćini su razumeli kao upozorenje da je naoružan i spreman.

"Bili su organizovani kao vojna formacija, ušli su u Zagreb kao Rusi na Krim", govorio je Širok o gostima iz svih krajeva zemlje, kojih je na tribinama bilo kao da se odlučuje o tituli, a ne razlici u bodovima između drugog i prvog na tabeli.

"MAKSIMIR 1990": POVIJEST ILI MITOLOGIJA

U sredu je 30. rođendan "nereda na Maksimiru", masovne tuče navijača Dinama, Crvene zvezde i policije, koju većina aktera i svedoka naziva utakmicom i to ne bilo kakvom.

I danas ima Hrvata koji je smatraju "najvećom utakmicom u povijesti", a njenog (anti)heroja Zvonimira Bobana simbolom borbe za nezavisnost, za CNN televiziju ona je "jedna od pet utakmica koje su promenile svet", u mnogim knjigama o njoj se govori kao "zvaničnom početku kraja SFRJ", što za doktora istorijskih nauka Dejana Zeca predstavlja samo - mitologiju.

"Rekao bih da je mnogo bitniji simbolički i metaforički, nego što je zapravo bio bitan ni kada se dogodio, ni kasnije u istorijskom sledu događaja koji su pratili raspad Jugoslavije. Zanimljivo je kada se sa distance, hladne glave, posmatraju činjenice, dokumenti, kada se čita štampa iz tog perioda, koliko je to u realnosti bilo drugačije nego što je kasnije konstruisano sa obe strane. Svesno ili nesvesno...", govorio je doktor Zec u razgovoru za Mondo iz svog stana u Grenoblu, gde trenutno živi i radi.

"Generalno, mitologija je bila sastavni deo političke konfrontacije Srba i Hrvata krajem 80-ih i početkom 90-ih, gde je za obe strane bilo jako bitno da prilagodi događaje sopstvenom ideološkom narativu. 'Maksimir' nije bio ni prvi, ni poslednji, ali je bio dosta zgodna prilika... U knjigama koje sam čitao o raspadu Jugoslavije, uglavnom stranih autora, često se koristila metafora o ratu koji je počeo i završio se na stadionu", pomenuo je gostovanje fudbalera Partizana na istom mestu šest godina kasnije, završeno porazom od 5:0 protiv kluba koji se tada zvao Kroacija, a onda zaključio:

"To, u realnosti, najčešće nema veze sa životom".

 Doktor Zec, Beograđanin koj je neplanirano rođen u Zagrebu, izučavao je navijački pokret u doba SFRJ i pisao naučne radove o uticaju tribine na svakodnevni život. Kaže da je u zemlji od 22 miliona stanovnika, šest republika i četiri velika fudbalska kluba bilo previše vrućih gostovanja, na kojima su gostima razbijane glave odakle god da su došli, da bi se 13. maj 1990. posmatrao samo kroz netrpeljivost između Srba i Hrvata.

"'Maksimir' je zanimljiv jer predstavlja kulminaciju tenzije koja je u Jugoslaviji postojala desetak godina. Rekao bih da njegova važnost nije u tome što je došlo do konfrontacije između hrvatskih i srpskih navijača, toga je bilo mnogo pre 'Maksimira', čak i ozbiljnijih incidenata, već zbog reakcije policije, odnosno države, koja prvi put nije uspela to da spreči", rekao je, a kasnije tokom razgovora naveo i primere u kojima se to prilično jasno videlo.

"Do sredine 80-ih bile su formirane sve veće grupe navijača, iako neke nisu bile formalno registrovane, ali je nasilje je bilo redovna pojava u svim krajevima Jugoslavije, ne samo između Srba i Hrvata. Zapravo nije bilo vezano samo za nacionalni sentiment, bilo je tuča po kvartovima između navijača iz istog grada, bilo je rivaliteta poput onog između Zagreba i Dalmacije, ali bilo je i ozbiljnih incidenata u manjim mestima, naročito kada bi dolazili navijači iz većih gradova", govorio je Zec.

"Mostar i Split, recimo. Navijači Veleža su u velikom broju odlazili u Split, jer nije bio daleko, a Splićani ih smatrali provincijalcima i tukli ih. Čak i kada je nastupio period podele na Srbe i Hrvate, u Rijeci se dogodio jedan od najžešćih nereda, gde su se 'Armada' i 'Torcida' gađali raketama i bakljama. Nacionalni sentiment nije uvek bio povod".

U VINKOVCIMA, ZNA SE: BATINE!

Složio se da veterani severa i juga ne pamte slučajno Vinkovce, pre nego Zagreb i Split. 

"Tako je, Vinkovci su bili železničko čvorište SFRJ, mnogi su govorili o čudnom mentalitetu tih ljudi, kako nisu podnosili strance, dolazili iz Beograda ili Zagreba. Ko god bi izašao iz voza na stanici, dobio bi batine", nadovezao se doktor Zec, partizanovac sa zavidnim stažom na gostovanjima tokom 90-ih.

O fudbalu 80-ih morao je da "kopa", pa su dokumenta hrvatske službe bila poput "bestselera" za mladog magistra na doktorskim studijama.

"Pre otprilike tri godine je hrvatski državni arhiv učinio dostupnim jedan korpus građe o takozvanoj operaciji 'Stadion', koju je 1987. pokrenula služba državne bezbednosti, odnosno Republički sekretarijat Službe državne bezbednosti Hrvatske. Postoji oko hiljadu dokumenata različitog materijala o četiri najveće hrvatske grupe, 'Torcidi', 'BBB', 'Kohorti' i 'Armadi', otprilike polovina je o 'Torcidi'. Znači da su kolege iz Splita očigledno dobro radile svoj posao", rekao je.

"Zanimljivo je koliko su te analize bile detaljne, šta su sve radili da bi došli do informacija. Prisluškivali su telefonske razgovore, imali ljude na terenu u samim grupama i to ne one koji su znali o čemu se radi, već jako visoko kotirane. Ispitivani su odnosi navijača sa verskim organizacijama i njihovi kontakti u inostranstvu, rađeni su i profili, pa je tako uočeno da 'Torcidu' uglavnom čini 'druga' generacija Splićana, koja živi na periferiji grada, odnosno prva rođena u Splitu posle dolaska roditelja iz pasivnijih krajeva", nabrajao je i konstatovao:

"Ima i generalizacije, ali prema tome kako su dokumenti napisani, očigledno je bilo da su angažovani naučnici, psiholozi i antropolozi, da urade ozbiljne analize".

OPERACIJA "STADION": "TORCIDA" U FOKUSU, "BBB" NE TOLIKO...

Jedno mu je zapalo za oko...

"U tom smislu, čudi koliko malo podataka imaju o drugim krajevima Hrvatske, naročito u Zagrebu, gde služba tek '86. ili '87. godine saznaje da postoji organizovano delovanje navijača. To je potpuno besmisleno. Iako se nisu nazivali današnjim imenom, navijači Dinama su postojali i okupljali se u velikom broju, a to je ona proslava titule iz 1982. i pokazala".

Da su "bojsi" organizovana grupa pokazalo se tokom kampanje za prve višestranačke izbore u Hrvatskoj od 1938. godine, na kojima je HDZ ubedljivo pobedio, a Franjo Tuđman formalno preuzeo vlast samo sedam dana pred utakmicu Dinamo - Crvena zvezda..

"Navijači Dinama, pre svih 'BBB', bili su aktivno angažovani u predizbornim aktivnostima HDZ-a, tako da su u oni na samoj utakmici proslavljali i političku pobedu. Samom promenom vlasti, došlo je i do promene u odnosu prema samim društvenim akterima, kao što su recimo navijači. Na hrvatskom slučaju to je počelo da se oseća i pre izbora, recimo krajem 1989. kada je održan čuveni koncert 'Prljavog kazališta' na tadašnjem Trgu republike, a danas Trgu Bana Jelačića", pomenuo je doktor Zec nastup zagrebačkog benda, koji je u pripremi otcepljenja Hrvatske imao sličnu ulogu poput Dinama.

"Političke vlasti Hrvatske su zahtevale da se taj koncert ne održi, odnosno prekine, ali policija to nije sprovela u delo. U maju 1990. je i pre početka utakmice moglo da se primeti da policija ili ne želi ili ne može da održi situaciju pod kontrolom u potpunosti", ponovio je doktor Zec utisak sa početka razgovora o ulozi policije u događajima na "Maksimiru".

"MAKSIMIR JE I TADA BIO OLUPINA"

Na pitanje da li je gostovanje najomraženijeg kluba, sa 2.000 nepoželjnih navijača, poslužilo Tuđmanu da izvede kompletan sastav zagrebačke policije pred surov test lojalnosti, doktor Zec kaže...

"Može i tako da se posmatra, jer su utakmice 'visokog rizika' za koje se znalo da postoji opasnost od sukoba navijača bile redovna pojava godinama pre toga, zbog čega su postojali jasni protokoli na osnovu kojih su uprave javnih bezbednosti gradova znale tačno šta da rade. Znalo se ko vrši provere, ko gde koga čeka, ko dovodi igrače na stadion, kojim putevima se sprovode gostujući navijači...", nabrajao je sve ono što, prema pisanim tragovima i tv snimcima, nije važilo i 13. maja 1990.

"U slučaju 'Maksimira' te procedure nisu sprovedene na adekvatan način. Postavlja se pitanje da li je to urađeno namerno ili je u pitanju bila nekompetencija, u ovom trenutku ne možemo da znamo. Hrvatska i srpska štampa imale su različite verzije o tome ko je kriv, čiji su propusti bili, ko je namerno ili slučajno doveo do toga, ali to nije toliko merodavno".

U hrvatskoj i srpskoj verziji poklapaju se samo imena klubova, datum i adresa. Sve ostalo navodi vas na pomisao da nije reč o istom događaju. 

Doktore, koliko je bilo Delija tog dana na "Maksimiru"?

"Da budem iskren, sa ciframa ne stojim najbolje. Prema proceni zagrebačkog SUP-a na stadionu je bilo 2.000 navijača Zvezde, mada oni nisu svi bili na južnoj tribini. Bilo ih je raštrkanih na istoku i zapadu. Koliko ih je taj dan došlo u grad, ali nisu uspeli da uđu, možda još 500, do 1.000. Najviše ih je došlo iz Beograda, ali dolazili su i iz severne Bosne i iz manjih hrvatskih gradova", rekao je i dodao:

"Navijači iz Knina, recimo, nisu uspeli da dođu, jer je voz bio zaustavljen, ali je bilo očigledno da je postojala mobilizacija među navijačima Crvene zvezde da u što većem broju krenu ka Zagrebu".

30 GODINA KASNIJE: KOLIKO (NE) ZNAŠ O "MAKSIMIRU"?

Kaže da je među "Bojsima" bilo manje entuzijazma...

"S druge strane, kod navijača Dinama nije postojalo preveliko interesovanje, verovatno zbog toga što je titula već bila odlučena i to se moglo primetiti na istoku i zapadu. Koliko znam, nije bilo ograničenja broja ljudi na tribinama. 'Maksimir' je i tada bio olupina, ali je mogao da primi znatno više ljudi tog dana".

Na pitanje o navodnom proglasu, u kom su "BBB" najavili da će prekinuti i utakmicu i prvenstvo, a koji nijedan medij nije objavio, kaže da navijačke grupe, generalno, nisu u stanju tako nešto da izvedu.

"Uprkos mitologiji koja postoji o toj utakmici, oni u maju 1990. nisu zabeležili nikakve pojačane aktivnosti u organizaciji 'BBB', odnosno nisu uhvatili ništa što bi nagovestilo da je bilo šta ozbiljnije sprema u odnosu na ranije. Sklon sam da poverujem da nije potrebna posebna organizacija za prekidanje utakmice u takvim okolnostima, na tako lošem stadionu, u situaciji gde organizator meča ne čini to na pravi način", pričao je sumnjičavo.

"Generalno, ni 'BBB', ni ostali naši navijači, ako izuzmemo 'Delije' iz perioda od 1989. do 1991. godine, nisu nikakva posebna organizacija. To su ljudi koji teško mogu da organizuju ozbiljne diverzije. Potpuno je logično da, ne želeći da uznemiravaju javnost, prave paniku ili dovedu do toga da prvenstvo zaista bude prekinuto, to na kraju nije ni objavljeno".

Dodao je...

"Apsolutno razumem zašto".

U sredu, u nastavku priče, pokušaćemo da razumemo zašto je Arkan bio na stadionu, zbog čega je Tuđman bio tako snažno prisutan u fudbalu, ko je započeo nemire na stadionu i kako, zašto je samo 200 golorukih policajaca poslato pred 20.000 ljudi, šta je Zvonimir Boban dobio, a šta izgubio napadom na policajca Refika Ahmetovića, koji je potom tvrdio da su "BBB" hteli da, citiramo, ubiju Piksija.

Do čitanja...