• Izdanje: Potvrdi
Emisije
IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne sme biti više od 25 MB.

Poruka uspešno poslata

Hvala što ste poslali vest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

20 GODINA SANJAM MIHIN TRENUTAK LUDILA: Siniša nije spustio kragnu, već Slovenca! Morao sam da ga pitam...

U nedelji u kojoj naša reprezentacija igra za povratak na EURO posle dve decenije, kolumnista MONDA Miloš Jovanović prisetio se razgovora sa jednim akterom čuvene utakmice Jugoslavija - Slovenija 2000. Naravno, pitao ga je za Mihino isključenje.

 Izvor: YouTube/UEFA

Kada je u svom velikom hitu sa početka 21. veka Ronan Kiting, nekadašnji član popularnog irskog teen-pop benda Boyzone, pevao o tome kako je "život rolerkoster", mislio je verovatno o ko zna čemu – o svojoj novoj solo karijeri, o odnosu sa ženom, devojkom, bivšim članovima benda, nije ni bitno. Postoji hiljadu i jedna metafora zašto bi neki mladi pevač sa milionima u džepu uporedio svoj život sa luna park atrakcijom čija je jedina svrha da vam izvrne utrobu zahvaljujući jednokratnom ajnšpricu adrenalina, prethodno vas ubeđujući da će provod, u stvari, biti lud.

Dok brojimo dane pred odlučujući meč između Srbije i Škotske, koji će odlučiti hoće li Srbija nakon dvadeset godina otići na "Euro", ja sam međutim siguran u jednu drugu stvar – Kitingov hit, koji je ugledao svetlost dana 10. jula 2000. godine, u stvari opisuje kako sam se osećao gledajući reprezentaciju SR Jugoslavije na evropskom prvenstvu u fudbalu odigranom pre dve decenije u Belgiji i Holandiji. E to...to je bio roler-koster, sa usponima, padovima, i dugotrajnom mučninom koja je usledila nakon što su mi stopala ponovo dodirnula zemlju. U svega nekoliko nedelja, uhvatio sam i zvezde i dotakao dno života u samo četiri utakmice. A kako imam lošu naviku da kad se nečeg setim, ja to i zapišem i podelim sa vama, spremite se. Idemo opet nazad kroz vreme...

Možda će vas zanimati

Pozne devedesete bile su, pogotovo iz današnje perspektive gledano, fudbalski jako plodna era. Slobodan Santrač, bog da mu dušu prosti, odveo je "plave" na SP u fudbalu u Francuskoj 1998. i ponovo raspalio taj žar nacionalnog fudbala među Srbima i ponekim Crnogorcem. Kvalifikacije za naredni Evro donele su selektorske turbulencije (rokada Živadinović-Boškov) i dugo priželjkivani susret SRJ i Hrvatske, koji se završio danas već mitskim "osvajanjem Zagreba" na jesen 1999. I sami znate već sve legendarne detalje tog susreta – predigra sa škrbavim ustima, Stankovićev blef i Ladićevi gafovi, Mirkovićevo "opipavanje" Jarnija, ukratko, bila je to retka posleratna fudbalska epizoda u kojoj smo naidgrali komšije i bili ispred njih makar na jedno leto.

Pa opet, koliko god te kvalifikacije bile nadrealne, a pogotovo poslednje kolo – već spominjan meč u Zagrebu, te Makedonci koji golom protiv Irske neočekivano izbacuju SRJ na prvo mesto i direktno se kvalifikuju za odlazak na turnir – nisu mogle da nas spreme za ono što je sledilo. A to je bilo nekih mesec dana kompletnog ludila, koje je počelo na dalekom istoku, a završilo se na roterdamskoj travi par dana uoči Vidovdana.

 Izvor: MN Press

Fudbalski savez SR Jugoslavije imao je uvek nekakve šizofrene ideje, i nije se libio da ih pretvori u praksu. Tako su "plavi", na opšte iznenađenje celokupnog domaćeg javnog mnjenja, rešili da se spreme za nailazeće evropsko prvenstvo serijom pripremnih utakmica...na istoku Azije. U gotovo unikatnom slučaju u svetskoj fudbalskoj praksi, svega dve nedelje pred odlazak na prestižni turnir, reprezentacija Jugoslavije otputovala je u Kinu i na Radničkom Stadionu u Pekingu tukla domaćina sa 2-0. Svoj prvi nastup, kao i gol, upisao je tada mladi napadač Partizana Mateja Kežman.

Turneja se produžila u Južnoj Koreji, gde smo upisali dva remija bez golova sa domaćom selekcijom, a poslednji meč u Aziji zasigurno je i najbizarniji na spisku. U nezvaničnom prijateljskom okršaju Srbija se sastala sa kombinovanom selekcijom prve lige Hong Konga, i izgubila sa 4-2 – uz dva gola Užičanina Željka Gavrilovića koji je nastupio za nekadašnju britansku koloniju. Već tada, svega deset dana do prve utakmice na Evru koju će Srbija igrati sa Slovenijom, mogli smo biti svesni kakav nas turnir očekuje.

Pa ipak, uprkos suludim pripremama (stojim vam dobar da bi danas, u ovoj eri interneta i apsolutnog protoka informacija, svako ko pomisli da povede nacionalni tim na pripreme sedam vremenskih zona i isto toliko hiljada kilometara daleko vrlo brzo dobio tretman katrana i perja kakav se ne pamti), bili smo optimisti. Tim je bio koliko-toliko očuvan u odnosu na onaj iz '98, a imali smo mladalački entuzijazam u vidu Kežmana i Stankovića. Žreb nam je dodelio solidnu grupu – Sloveniju, sa kojom sigurno ne sme biti problema, Norvešku, koja je po prvi put u egzistenciji fudbalska sila ali je svejedno "neko koga možemo dobiti" i mrsku Španiju, sa kojima smo se klali za plasman. Šta može da krene po zlu?

Ispostaviće se – baš (skoro) sve. Ali krenimo redom.

Na premijeri SRJ je u Šarlroi igrala sa Slovenijom, koja se te godine po prvi put plasirala na neki veliki turnir, i to kako – golom Milenka Aćimovića sa pola terena pod Bežigradom u revanšu baraža protiv Ukrajine, čije su boje tada branili između ostalih i Ševčenko i Rebrov. Taj tim je na papiru bio solidan, ali ne spektakularan. Glavna zvezda bio je, jasno, prgavi Zlatko Zahović, a bili su to još i Ales Čeh, Miran Pavlin, kao i vrlo dobri Amir Karić i još jedan stari Partizanovac Džoni Novak.

Nije prošlo ni petnaest minuta po početnom udarcu, a već smo svi koji gledamo osetili da su stvari ozbiljno loše postavljene. Naš veteranski vezni red sa Jugovićem i Jokanovićem nije nikako stizao da pohvata hitre Slovence, pa kad je tako Zahović na centaršut Karića u 27. minutu pogodio Kraljevu mrežu to je delovao kao vrlo prirodan sled stvari.

Iako je Boškov momentalno reagovao izmenom (Stankovića je posle već 30. minuta zamenio Stojković, jer ne valja previše mladih u ekipi, tj. ne više od jedan), sve što se desilo bilo je samo produbljavanje agonije. Početkom drugog poluvremena, sada "Zaha" asistira Pavlinu za drugi gol, a onda i koristi poklon Mihajlovića za 3-0. Kakav divan početak evropskog prvenstva – tri gola minusa posle nepunih 60. minuta, i prokleti Zahović koji se smejulji u kameru dok slavi ubedljivo vođstvo svoje reprezentacije.

FUDBAL - EURO 2000 - Sinisa Mihajlovic, Jugoslavija YUG fudbaler. Briz, 21.06.2000. snimio:N.Parausic
FUDBAL - EURO 2000 - Sinisa Mihajlovic, Jugoslavija YUG fudbaler. Briz, 21.06.2000. snimio:N.Parausic
Izvor: MN Press

Da sve bude interesantnije pobrinuo se ponovo Siniša Mihajlović. Popularni Miha – već u poštenom kontraritmu – ubrzo dobija crveni karton zbog jednog konflikta sa Sašom Udovičem. Svega par meseci kasnije, tokom jedne "navijači i igrači" manifestacije upriličene na stadionu Genta, upoznao sam jednog slovenačkog reprezentativca koji je bio u protokolu za taj meč. Upitavši ga zašto je Siniša gurnuo Udoviča na zemlju, dobio sam odgovor da mu je tadašnji prvotimac LASK-a iz Linca samo rekao "spusti tu kragnu, seljačino"...nikada nisam imao priliku da razgovaram ni sa Udovičem ni sa Mihajlovićem kako bih potvrdio verodostojnost ovog iskaza, ali evo – neka stoji ovde.

Sinišin akt ludila kao da je podigao naše fudbalere, koji su za trinaest minuta napravili pravo malo čudo i vratili meč u egal. Prvo Savo Milošević (koji je zamenio Darka Kovačevića sredinom utakmice) pogađa svoj prvi gol nakon jednog Piksijevog kornera – u naredna dva gola, ključni igrač je Ljubinko Drulović, isprva kao strelac (divan gol spoljnom), a zatim i kao asistent, ponovo za Miloševića. Od 0-3 do 3-3, od "j**ite se fudbaleri" do "Ju-go-sla-vi-ja!", divan način da se počne turnir.

Savo Milošević Izvor: MN Press

Sa bodom u džepu, sledeća je bila Norveška, i to u Liježu. Nakon dobre epizode u Francuskoj, Norvežani, koji su u pripremama za Euro na gala premijeri savladali Italiju, smatrali su da mogu još bolje. Selektor Nils Johan Semb, koji je preuzeo kormilo nakon odlaska slavnog Egila "Drila" Olsena, poveo je u Beneluks paklenu ekipu – Tore Andre Flo, Stig Inge Bjernabi, Ole Gunar Solšer, Stefen Iversen, Hening Berg su svi imali bitne uloge u svojim premijerligaškim ekipama, a bili su tu još i iskusni Kjetil Rekdal, Erik Mikland, te mladi Jun Arne Rise, Džon Keru i drugi. Igrajući po Drilovim postulatima, tojest na duge lopte, brzinu i fizičku snagu, sasvim je legitimno bilo pitati se kako će naši veterani izneti ovakvu utakmicu – pogotovo kada uračunamo i činjenicu da su Norvežani golom Iversena na premijeri tukli Špance.

Tu onaj rolerkoster opet dolazi na svoje, jer Jugoslavija je prosto neverovatno lako rutinirala favorizovane vikinge. Pokazujući još jednom da bez starca nema udarca (prosek godina naše startne jedanaestorke bio je oko 30 na tom meču – zapravo, samo Kralj, Milošević, Sloba Komljenović i Goran Đorović su imali dvojku kao prvu cifru, i to je Savo bio najmlađi sa skoro 27 godina), "plavi" su poveli u osmom minutu nakon još jedne vinjete Drulović-Milošević, i to je bilo to. Norvežani, do kraja meča, prosto nisu stigli do našeg gola, jer su naši veterani, na čelu sa tada tridesetpetogodišnjim Stojkovićem, vešto krili loptu i rešavali svaku kriznu situaciju daleko od Kraljevog gola.

Ali, da ne bude sve baš tako jednostavno, pobrinuo se Mateja Kežman. Mladi napadač, tog leta na pragu transfera u PSV, malo je zamastio utakmicu svojih rekordnim crvenim kartonom koji je zaradio za svega trideset i sedam sekundi. Kako mi je sam Mateja rekao godinama kasnije, on se tih pola minuta uopšte i ne seća, i sklopio je film tek gledanjem snimka. "Ostao sam fasciniran činjenicom šta sam ja uspeo da uradim za tih trideset sekundi. Ja sam ušao, uklizao na centru, izbio loptu do kornera, otrčao do kornera, centrirao, vratio se nazad i onda ubio onog čoveka na centru i dobio zaslužen crveni karton", prisetio se Kežman u intervjuu iz 2017.

Svejedno, Norvežani nisu uspeli da nam zaprete, pa smo sa četiri boda uzeli opciju na dalji plasman. Sve što je stajalo na putu između nas i eliminacija bila je Španija – tih devedeset minuta odigranih na "Jan Brejdel” stadionu u Brižu pamtiću dok god sam živ.

 Izvor: MN Press

Jugoslaviji je, naime, trebao tek jedan bod za siguran plasman, što je obećavalo nekakvu poluzatvorenu utakmicu gde bi mi vrebali šanse iz kontranapada. Jednu od tih šansi su naši i realizovali u tridesetom minutu, i to opet u režiji Drulovića i Miloševića. Legendarni krilni napadač Porta ponovo je uradio ceo posao i servirao Savi loptu na glavu, koji je pogodio za 1-0. Ipak, na poluvreme se odlazi u egalu jer Španija izjednačuje zahvaljujući špicu Betisa Alfonsu.

U drugom poluvremenu, prava drama. Dejan Govedarica fantastičnim šutem u 50. minutu ponovo dovodi Jugoslaviju u vođstvo – tek minut kasnije, Pedro Munitis izjednačuje na 2-2. Pa opet, nismo se predavali, i u 75. minutu dolazimo do nove prednosti, ovaj put pogotkom Slobe Komljenovića, čoveka koji u mojem pamćenju postoji isključivo i samo između 1998. i 2000. (što je donekle i nefer jer je čovek imao vrlo dugu i zapaženu karijeru u Bundesligi, ali bože moj).

A onda...

 Izvor: MN Press

E, onda stvar u svoje ruke uzima sudija Žil Vesije. Ovaj Francuz iz Nice, koji nas je ceo meč već provocirao svojim odlukama, je verovatno opalio dvojku na Špance, pa je prvo u 94. minutu dosudio jedan izrazito mek penal, a onda i produžio utakmicu tačno koliko je trebalo da nam Alfonso ubaci još jedan gol i tako uzdrma naše nade u plasman.

Toliko je Vesije tendenciozno sudio da su španski igrači morali da spreče jednog našeg navijača, koji je konsterniran odlukama uleteo na teren, da mu pesnički razjasni neke stvari – iskreno, nisam siguran kako bih ja reagovao da sam bio na licu mesta, ali vrlo moguće je slično.

Svakako mu i dan danas poželim nešto vrlo neugodno kad god ga se setim.

 Izvor: MN Press

To, međutim, ipak nije bio kraj vožnje ovim vozićem. Slovenija, već otpisana sa jednim bodom iz dva meča, je održala Norvešku na "nuli" u Arnhemu , pa je Jugoslavija prošla u četvrtfinale zahvaljujući onom Miloševićevom golu. Tamo nas je u Roterdamu, na "De Kaipu", sačekala Holandija. Domaćin, tj. jedan od dva domaćina, je em bio izuzetno naoštren za ovaj susret posle tri pobede u grupnoj fazi, em je Jugoslavija bila oslabljena u odbrani do te mere da je Saveljić valjda jedini put u životu igrao beka, em su nam "lale" imale meru uzetu još pre dve godine u Tuluzu. Drugim rečima, naše šanse bile su ravne nuli, i svi smo nekako znali šta nam se sprema. Ili ne?

Na našu veliku žalost, vozić je ipak stao tog 25. juna 2000, i Jugoslavija je sišla sa rolerkostera. Holandija nas je u velikom stilu razvalila sa 6-1 (utešni gol Save Miloševića u zaustavnom vremenu bio je makar vredan titule prvog strelca turnira), i tako stavila pečat na naša učešća na evropskim prvenstvima u fudbalu. U naredna četiri pokušaja, SRJ, SCG, i u konačnici Srbija nisu uspevali da se dokopaju ovog turnira.

ŠTA SE DESILO POSLE? ZNAMO SVI...

Na putu ka Portugalu 2004, Srbija je imala vrlo laku grupu na papiru – dva teška blama protiv Azerbejdžana, uz tri gola legende Gurbana Gurbanova, "rešile" su ove kvalifikacije efektnije nego mučeni Velšani koji su završili ispred nas i otišli u baraž, gde su tesno izgubili od Rusije. Ni četiri godine kasnije nismo stigli do Austrije i Švajcarske – domaći fudbal, još uvek u šoku posle debakla doživljenog na SP 2006 u Nemačkoj, nije razmrdao ni prvi strani selektor Havier Klemente.

Klementeovi novopečeni "orlovi" su pre svega zakazali protiv Poljaka, a "plavušan iz Barakalda" je pokupio stvari na kraju ciklusa, i uz par oštrih reči koje je uputio srpskoj fudbalskoj javnosti ("problem nije u neiskustvu, već u navikama srpskih igrača koje se teško ispravljaju", upozoravao je Baskijac tada), otišao sa selektorske pozicije.

Na startu kvalifikacija za Evro 2012. u Poljskoj i Ukrajini, fudbalska Srbija bila je negde u zenitu svog loženja. Pod vođstvom Radomira Antića, mislili smo da je epizoda iz Južne Afrike bila samo loš san, i proklinjali sudiju Lariondu koji nam nije bio naklonjen protiv Australije. Ispostavilo se vrlo brzo da je san stvarnost – remi sa Slovenijom u Beogradu doveo je do trzavica u savezu koje su rezultovale otpuštanjem Antića, a Vladimir Petrović Pižon je svoj debi na klupi nacionalne selekcije obeležio šokantnim porazom od Estonije.

Ipak, Srbija se nekim čudom pregrupisala do kraja i imala čak i priliku da u Sloveniji overi plasman u baraž – tim ambicijama je na put stao nespretno izveden penal Nemanje Vidića. O kvalifikacijama za Evro 2016, dronovima, zastavama i ostalim svinjarijama - što manje, to bolje.

Otkako je Srbija poslednji put nastupila na evropskom prvenstvu (i ujedno odigrala svoj poslednji turnirski eliminacioni meč), deca su se rodila, prohodala, progovorila, završila osnovnu, srednju školu, upisala fakultet, položila vožnju, i boga pitaj sve šta još. U četvrtak, od 20:45 u Beogradu, generacija fudbalera koja je Euro 2000 ili ispratila iz kolevke ili sa školskog igrališta pokušaće da nas natera da još jednom gledamo EP u fudbalu zbog toga što neko naš igra tamo, a ne samo zato što se, eto, igra. Vreme je da život ponovo postane rolerkoster, ali prvo – dajte da Škote vratimo kući već sa prve stanice.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.

Pročitajte i ovo

Inicijalizacija u toku...

Komentari 13

Vaš komentar je prosleđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

modni kreator

tako kragnu i sad nose seljoberi

Kolega

Nije remi sa Slovenijom u Beogradu već sa Grčkom koštao Antića posla.

Erzzov

@Kolega sa Grcima smo valjda igrali prijateljsku i dobili 2-0 u gostima a po povratku je Tole oterao Antaru

INTERVJUI

Šesta lična

Advertisement