MONDO INTERVJU: OSVAJAO TITULE SA MIHOM, JOKANOM, MIJATOM, ODVEO VIDIĆA U JUNAJTED - gol Zvezdi sad ne bih onako slavio!

Preko preče naokolo bliže, kaže naš narod. U njegovom slučaju, bliže je značilo i slađe. U Partizan je morao preko Vojvodine, što mu je omogućilo da se okiti prvom titulom u karijeri i uđe u anale kao član najslavnije generacije u istoriji novosadskog kluba.

Pročitajte njegovu priču o čuvenom poslednjem avionskom letu reprezentacije SFRJ - nakon izbacivanja sa Evropskog prvenstva.

Dobrodošli u ’Mojih TOP 11’ Bude Vujačića, jednog od onih fudbalskih musketara čija reč ima težinu, a svaka anegdota odiše iskrenošću i respektom prema bivšim saigračima. Uživajte!

FRAJBURG (1985 – 1988)

Kandidati iz Frajburga:

Golmani: Zigfrid Gruninger, Stefan Leman

Odbrana: Markus Kopel, Udo Laj, Rolf Majer, Jirgen Menger, Martin Krig

Vezni red: Klaus Buri, Rajnold Guldenpenig, Maksimilijan Hauk, Aksel Lais, Armin Lefler, Joakim Lev, Andreas Necel, Ralf Šeperle, Karl-Hajnc Šulc, Tomas Stikrot, Gabor Zele, Uve Rapolder, Tomas Švajcer, Tomas Zigmund

Napad: Sulejman Sane, Uve Štahelin, Franc Veber, Hans Mejzel, Fred Šaub

Sve velike karijere uglavnom počinju sticajem slučajnih okolnosti. Dovoljno je da neki trener iz inostranstva, jutarnje sate uoči povratka za svoju zemlju provede na nekom malom beogradskom terenu.

"Bivši igrač Crvene zvezde Anton Rudinski je kao šef stručnog štaba Frajburga došao da skautira Miletovića, ali je pre povratka u Nemačku kupio semenke i skoknuo do Vračara da pogleda utakmicu Obilića. Ja sam posle vojske i usmerenog obrazovanja, upisao DIF, preselio se iz Petrovca u Beograd i zaigrao za Vitezove. Rudinski se nije dogovorio sa Miletovićem, ali je nenadano našao pojačanje u trećoj jugoslovenskoj ligi. Morao sam prvo da ubedim familiju, obećao sam da ću nastaviti sa studijama ako za godinu dana ne izborim mesto u prvom timu Frajburga. Srećom, fudbalska priča se ubrzo zavrtela i dala rezultate. Nemačka je bila ključna stepenica u mojoj karijeri. Tamo sam se naučio profesionalizmu i uspeo da modifikujem neke karakterne osobine toliko svojstvene balkanskom mentalitetu. Dobar deo zasluga za uspešnu karijeru dugujem boravku u Nemačkoj i lekcijama koje sam tamo apsolvirao".

Već tada se istakao kao defanzivac koji brine o svojoj, ali ume i da zatrese protivničku mrežu.

"Postigao sam četiri gola, protiv Alemanije Ahen, Ulma, Fortune Dizeldorf i Union Solingena. Najdraži mi je taj protiv Ulma, jer sam u to vreme bio u pregovorima sa klubom oko produženja ugovora. Trener je bio Jerg Berger i imao sam zahteve koje oni u prvi mah nisu želeli da uzmu u razmatranje. Bio sam malo uvređen, ali to je još jedna lekcija koju sam savladao u Nemačkoj, da nijedan posao ne trpi emocije. Možda je baš taj gol uticao na upravu Frajburga da promeni mišljenje, ubrzo smo našli zajednički jezik i nastavili saradnju na obostrano zadovoljstvo. Pamtim i gol protiv Fortune Dizeldorf, branio je Šmadke koji je kasnije prešao u Frajburg i napravio odličnu karijeru. Kuriozitet je da smo sve četiri utakmice u kojima sam se upisao u strelce, na kraju rešili u svoju korist. Očigledno sam im donosio sreću".

Iz tadašnjeg ’rostera’ Frajburga, dva imena izazivaju posebnu pažnju.

"U to vreme, nemački klubovi su imali pravo samo na dva igrača iz inostranstva. Sulejman Sane i ja smo bili jedini stranci i živeli smo vrata do vrata. On je Francuz, rođeni Parižanin… fino smo se slagali i bili smo nerazdvojni dve i po godine. Nemci su nekako tvrdi i šturi, pa smo Sulejman i ja prijali jedan drugome. Mnogo mi je drago što je njegov sin Leroj izrastao u vrhunskog asa. Jako me podseća na oca, pre svega zbog brzine. Sulejmana ne mogu da smestim u mojih idealnih 11, ali je bez ikakve konkurencije najbrži igrač koga sam ikada video, ne samo sa kojima sam igrao".

…

TOP 11 – Joakim LEV (vezni red)

"Ima tu još kandidata, recimo pokojni golman Zigfrid Zuninger. Opredeliću se za Jogija Leva, ali ni za njega nemam mesta u startnih 11. Neka bude u zagradi na poziciji desnog veznog, kao alternativa za jednog genijalca, velikog maestra… o kome ću nešto kasnije… Lev je uvek bio kulturan, fin… pravi profesionalac gospodskih manira. Kada sam odlazio iz Frajburga, on mi je ispred cele ekipe uručio poklon, uramljen dres sa potpisima svih igrača. Nije se tada osećalo da bi mogao da napravi trenersku karijeru. Sećam se revijalne utakmice 2003. godine, veliki Balakov se opraštao od fudbala, Štutgart protiv Krasimirovih prijatelja… Lev je bio selektor te druge ekipe… sastanak u svlačionici, obrni-okreni, levog beka ni na vidiku… Bebeto, Klinsman, Dunga… as do asa, ali niko po vokaciji bek. Ja sam već bio debeli penzioner, grebao sam i rukama i nogama da me ne stavi u tim. Jogi kaže ‘bar statiraj 15 minuta, izdržaćeš’. Tako sam doživeo da mi Lev bude trener, mnogo pre svih onih uspeha koje će ostvariti na klupi nemačke reprezentacije. Važio je za talentovanog igrača, mada nije ličio na Nemca. Imao je naš balkanski šmek, dobar tehničar, znalac sa loptom. Danas možda deluje strogo, ali ne pamtim ga kao takvog iz igračkog doba. Verujem da se nije mnogo promenio. Znam sigurno da mu je frizura ostala ista".

VOJVODINA (1988 – 1989)

Kandidati iz Vojvodine:

Golmani: Čedo Maras, Goran Skakić

Odbrana: Dragan Gaćeša, Zoran Hajdić, Goran Kartalija, Siniša Mihajlović, Miroslav Tanjga,

Vezni red: Jovo Bosančić, Slaviša Jokanović, Dejan Joksimović, Dušan Mijić, Stevan Milovac, Milan Popović, Dragan Punišić, Svetozar Šapurić, Dragan Marković

Napad: Miroslav Ćurčić, Željko Dakić, Atila Kasaš, Zoran Mijucić, Miloš Šestić, Ljubomir Vorkapić, Ivica Vukov, Sanid Beganović, Dejan Joksimović

Zahvaljujući preporodu u vreme iskusnog riječkog rukovodioca Ljube Španjola, Vojvodina je od prosečnog drugoligaša za samo dve godine izrasla u ozbiljnog člana jugoslovenske fudbalske elite.

"Španjol je posle otišao, a na mesto direktora kluba postavljen je mladi sportski radnik Miša Kosanović. Trener je bio pokojni Ivica Brzić, divan čovek i odličan stručnjak, član one prve šampionske generacije Vojvodine iz 1967. godine. Ja sam stigao u zimskom prelaznom roku i prvenstvo smo završili na deobi sedmog mesta sa Radničkim iz Niša, Rijekom i Budućnosti. Igrali su Šapurić, Sanid Beganović, Marijan Zovko, Šilja Marković, Skakić, Vorkapić, Mijucić… solidna ekipa. Na kraju sezone Brzić odlazi u inostranstvo, a ulogu šefa struke preuzima Ljupko Petrović koji je sa Spartakom izborio plasman u Prvu ligu. Odmah se videlo da će insistirati na disciplini i da će svojim autoritetom uticati na ozbiljnost cele ekipe".

Smena generacija i dolazak velikog broja talentovanih, ali još uvek neafirmisanih igrača, uslovio je priče o opstanku kao prioritetnom cilju za sezonu 1988-89.

"Šestić je šest meseci ranije stigao iz Olimpijakosa, bio je jedan od retkih iz stare garde i u svakom smislu lider ekipe. Radio je na terenu sve ono što mlađi nisu umeli, a mi smo sa naše strane borbom i zalaganjem kompenzovali njegove godine i trkačku nespremnost. Kada sam došao na prvi trening, poslali su me da čuvam Džimija Marića, jednog od najboljih igrača u istoriji Vojvodine. Rekli su 'ajde Kalc, motri na onog grguravog pa da vidimo šta si naučio u Nemačkoj'. Hteli su da se uvere u moje kvalitete, a Kalc im je pao na pamet jer je u to vreme vedrio i oblačio u dresovima Hamburgera i nemačke reprezentacije. Ja sam odlično odradio posao, ali je u jednoj akciji došlo do oštrog duela sa Šeletom. Nešto je driblao na sredini terena, zamanuo da pošalje dugu, ja sam se zaleteo i uklizao, a on punim volejom šutnuo u moje krampone. Pet minuta se previjao, kukao, jaukao… da bi se, kad je bol minuo, okrenuo ka klupi i viknuo 'ko je bre ovaj i ko ga dovede da me ubije' (smeh)".       

Početak sezone kao iz snova. U prva četiri kola, dve pobede i dva remija, uz superiornu partiju protiv Hajduka u Novom Sadu koja je naslutila da Vojvodina ima tim za mnogo više od borbe za goli prvoligaški život.

"Čuo sam svojim ušima kada je Ljupko na pripremama rekao svojim saradnicima Josipu Pirmajeru i Jovanu Kovrliji da nema nameru da raspakuje kofere jer se Vojvodina u to vreme etiketirala kao klub koji najčešće menja trenere. Ušli smo u prvenstvo sa ambicijom da ne ispadnemo iz lige i nije bilo nikakve presije da se učini nešto više. I šta se dešava? Posle nekoliko kola, zasedamo na vrh tabele i na sastanku pred narednu utakmicu, Ljupko ulazi u svlačionicu i kaže ’momci, osećam se mnogo lepo ovih dana, u koji god restoran da uđem, niko mi ne da da platim, svi kažu - kuća časti’. Mi zbunjeni, ne shvatamo poentu. A Ljupko nastavi ’pretpostavljam da je sa vama isti slučaj, a znate li šta je potrebno da se i dalje osećamo tako? Pa da pobedimo još jednu utakmicu’. Mi pobedimo, ajde sada još jednu. I tako jedna po jedna, mi na polusezoni jesenji prvaci“.

Jedan od prelomnih trenutaka sezone bio je poraz u Osijeku koji je Ljupka motivisao da napravi rokadu na sredini terena.

"Golobradi Jokanović je ušao u tim i do kraja prvenstva bio nezamenljivi član startne postave. Jako bitnu pobedu ostvarili smo u Mostaru. Šestić nije bio u kombinaciji za tim, Vorkapa je dobio šansu i iskoristio je na najbolji mogući način. Ljupko je kao dobar psiholog znao kako da ga obaveže i da mu ulije ogroman motiv. Vorkapa je bio jako talentovan, pun energije, brz, eksplozivan… ali nije imao kontinuitet. Mislio je ako odigra jednu utakmicu kako treba, naredne dve ne mora ni da igra. Ljupko je uoči Veleža konsultovao nas igrače, svi smo podržali ideju da Vorkapa bude u timu, on je dao gol i rešio pobednika".

I pored jesenjih počasti, nikome u Vojvodini nije padalo na pamet da govori o šampionskom epilogu na kraju prvenstva, naročito posle prolećne premijere i poraza od Sarajeva na domaćem terenu.

"Mudar Ljupkov potez, zabranio je da se govori o titulu i nije nas opterećivao. Taj poraz od Sarajeva, nadoknadili smo već u narednom kolu na gostovanju kod najozbiljnijeg konkurenta za prvo mesto, splitskog Hajduka. Duvala je neka bura sa severa, a naš gol je u drugom poluvremenu bio na jugu. Malo bura, malo Hajduk, sabili su nas tako da centar nismo prešli. Ali je ostalo 0:0 i posle penala veliki bod je odnet za Novi Sad. Dinamo smo odmah zatim tukli sa 4:1 i ušli u seriju dobrih rezultata koji su nas uporno držali na čelu tabele. Ljupko je tek par kola pre kraja lupio šakom o sto i rekao ’ljudi, da se ne lažemo više, mi možemo da budemo prvaci’. Svima nam je postalo jasno da se nešto sprema i da se tih dana ispisuje istorija Vojvodine i jugoslovenskog fudbala".

Meč odluke - protiv Zvezde, koja je na polusezoni zaostajala devet bodova, ali se zahvaljujući svom prepoznatljivom proleću podigla i približila vrhu.

"U Novom Sadu je oboren rekord u broju gledalaca, držala ga je Vojvodina iz 1967. godine na utakmici četvrtfinala Kupa šampiona protiv Seltika. Slavili smo sa 3:1 i napravili ogroman korak ka tituli. Kuriozitet je da su sva tri gola delo bekovskog tandema Vujačić-Mijić. Ja sam iskoristio Davidovićev odbitak posle prodora i šuta Siniše Mihajlovića i doveo Vojvodinu u vođstvo, a Mijić je sa dva gola u nastavku meča definitvno slomio velikog rivala. Zvezda je preko Bursaća uspela samo da ublaži poraz. Ta utakmica je rešila pitanje šampiona jer je sedam bodova prednosti bila ogromna zaliha nekoliko kola pre kraja. Jugoslovenska liga je bila jedna od najjačih u Evropi, šampion je sebi mogao da dozvoli i nekoliko kikseva tokom sezone. Mi smo gubili u Zenici, Titogradu… čak smo posle Zvezde izgubili još tri utakmice (!?)… od Želje, Rijeke i Radničkog, a ipak nam niko nije ugrozio prvo mesto".

U pretposlednjem kolu, Vojvodini gostuje Sloboda. Novi Sad na nogama, dva boda znače titulu. Ma kakvu titulu, znače istoriju. Znače besmrtnost.

"Šele je bio genijalan igrač, Ljupko mu je dozvolio apsolutnu slobodu u igri. Novosađani i dan danas kažu da je na toj utakmici zatresao mrežu tako što je posle nekoliko igrača tuzlanskog tima, predriblao i prvu stativu njihovog gola. Zaista je bilo tako. Razultat se lomio u prvom poluvremenu, otišli smo na odmor sa 3:2, da bi Šestić fenomenalnom majstorijom stavio tačku i izazvao delirijum na stadionu. Posedovao je natprosečnu fudbalsku inteligenciju, igrao je po nekim svojim nepisanim pravilima. Mijić i ja smo bili moderni bekovi, zahvaljujući Jokanu i Šapuri koji su nas zatvarali, često smo koristili prostor i učestvovali u napadačkim akcijama našeg tima. Sećam se jedne utakmice, ubacio sam se po boku, Šele je driblao, driblao… glava sabijena dole, deluje da nema pojma šta se dešava oko njega. Već sam pomislio da nema ništa od lopte i krenuo nazad… U tom trenutku, eto pasa od 50 metara, kaže ’šta je, šta se vraćaš, vidim te ja sve vreme’. To su takvi igrači, vide ono što niko drugi na stadionu ne bi ni naslutio“. 

Šampionsku žurku sa Slobodom ukrasio je i gol Bude Vujačića, što ga je lansiralo na drugo mesto klupske liste strelaca, upravo iz Miloša Šestića.

"Šele je dao sedam, a Vorkapa i ja po šest. Tresao sam mreže Vardara, Želje, Partizana, Zvezde i Spartaka. Kasnije kada je Siniša Mihajlović postao to što jeste, često sam ga peckao ’izvini, koliko si golova dao u šampionskoj sezoni’, pošto je on igrao ispred mene, u ofanzivnom redu. Uvek je imao spreman odgovor ’ma nemoj, a ko se vraćao nazad i čuvao ti leđa dok ti visiš na protivničkoj polovini’. Protiv Željezničara sam dao gol već u 4. minutu, ostalo je do kraja 1:0 za Vojvodinu. Nismo imali izrazitog strelca u ekipi, svi su davali golove… Punišić, Joksimović, Mijucić, Jokanović, Mihajlović… sve je to bilo ravnomerno raspoređeno, što je dodatni plus za svaku ekipu. Titulu smo proslavili negde na Dunavu, ne sećam se tačno u kom restoranu, ali je bilo ludo i nezaboravno. Otišli smo mamurni da odigramo utakmicu poslednjeg kola protiv Partizana i naravno izgubili glatko sa 4:1… iako smo poveli. Nije bilo ni trunke onog našeg karaktera koji nas je krasio na prethodnim utakmicama. Ali ko će posle titule da razmišlja o poslednjih 90 minuta prvenstva“.

TOP 11 – Čedo MARAS (golman)

"Imam mnogo kandidata za poziciju golmana. Tu je moj veliki prijatelj Zoran Lemajić, zatim pokojni Zigfrid Gruninger iz Frajburga, Pandurović i Omerović iz Partizana… ali stvarno ću se truditi da ovaj tim sastavim od igrača koji su to zaslužili nekim konkretnim učinkom u periodu kada smo delili istu svlačionicu.

Maras je bio jedan od ključnih aduta u pohodu na titulu. Hrabar na terenu, otresit, oslonac celoj ekipi. Njegova pojava je svima imponovala. Mi smo u toj sezoni kada su se šutirali čuveni Miljanovi penali, imali sedam nerešenih rezultata i samo smo jednom ostali bez penal-boda, protiv Rada na Banjici. Čedo je na Poljudu i Koševu zaustavio po dva udarca sa bele tačke, u Tuzli čak tri. Ne samo da je branio penale, nego je često preuzimao odgovornost i šutirao sa 11 metara. Korektan tip, često se odaziva i gostuje na proslavama Vojvodine. Imamo i grupu na viberu, u kontaktu smo i s vremena na vreme razmenjujemo informacije".

TOP 11 – Siniša MIHAJLOVIĆ (odbrana)

"Igrao je na nekoliko pozicija tokom karijere, ali meni se najviše dopadao tamo gde je igrao u Zvezdi i Vojvodini. Nažalost, na tim mestima imam neke druge ideje, pa ću Mihu smestiti u poslednju liniju, po levom boku. Sećam se prijateljske utakmice protiv Borova, koja je zakazana da bi se ljudi u Vojvodini uverili u njegove mogućnosti. Bio je jako nervozan, šutirao sa centra, ali videlo se da poseduje neslućeni potencijal. Krasio ga je taj neki karakter da bude najbolji u najvažnijim trenucima. Postigao je neke odlučujuće golove u toj šampionskoj sezoni. Recimo protiv Veleža… težak teren, nezgodan protivnik, nikako da im slomimo otpor… i pet minuta pre kraja, Miha zategne iz slobodnog udarca, 1:0, kraj. Prepun samopouzdanja, temperamentan… Kada je došao u Vojvodinu, imao je problem sa primicačem i trbušnim zidom… maltene je pala odluka da mora na operaciju. Onda je doktor Galetić ubedio Ljupka da mu prepusti brigu o Mihinom oporavku, odveo ga tokom zimske pauze kod čuvenog rvača Obadova, ojačali su mišić, zatvorili prostor u trbušnom zidu i rešili problem. Miha je i pored toga, radio 1.000 trbušnjaka dnevno, ubeđen sam da je zahvaljujući tome njegov šut postao još jači".     

TOP 11 – Slaviša JOKANOVIĆ (vezni red)

"Tokom priprema za tu sezonu, Miša Kosanović me pozove i kaže ’dođi Budo da ti pokažem jednog klinca, biće čudo od igrača’. Ja gledam i ne kapiram o kome priča. Vidim jednog mršavka… u nekoj teksas jakni, uskim farmerkama… Pitam Mišu, je l mu to brat. Kaže ’ma ne, to je taj Jokanović što smo ga doveli iz Novog Sada’. Ja razmišljam u sebi, neka nam je bog u pomoći. Posle 15-20 dana, kad god sam u duelu sa Jokanovićem, ili mi oduzme loptu ili me nekako namesti… nema veze, ja ubeđen da je to slučajno. Tek sam posle desetak treninga ubedio sebe da ništa nije slučajno i da je mali zaista odličan igrač. Osim ga je zvao 'meduza', zbog onih kraka kojima preseca akcije protivnika i oduzima lopte na sredini terena. Obavljao je mnogo posla, postizao golove… dragulj za svaku ekipu. Možda na prvi pogled ne deluje tako, niste ni svesni koliko je kvalitetan dok ne zaigrate sa njim u istoj ekipi. Recimo, kada je hladno pa se pređe u halu za mali fudbal, ne može čovek loptu da mu uzme. Takav mađioničar… jedan od najboljih centralnih veznih sa kojima sam igrao tokom karijere".

PARTIZAN (1989 – 1993)

Kandidati iz Partizana:

Golmani: Fahrudin Omerović, Goran Pandurović, Nikola Damjanac

Odbrana: Miodrag Bajović, Nikoslav Bjegović, Aleksandar Đorđević, Goran Jevtić, Miloje Kljajević, Darko Milanič, Gordan Petrić, Predrag Spasić, Vujadin Stanojković, Petar Vasiljević, Bajro Župić, Bratislav Mijalković, Darko Milanič, Ranko Popović, Vujadin Stanojković, Nebojša Gudelj

Vezni red: Milorad Bajović, Goran Bogdanović, Jovica Kolb, Goran Milojević, Milinko Pantić, Aleksandar Stanojević, Goran Stevanović, Darko Tešović, Zlatko Zahović, Slađan Đukić, Miodrag Ješić, Džoni Novak, Slaviša Jokanović, Josip Višnjić, Darko Tešović, Branko Brnović, Dragan Ćirić, Albert Nađ, Đorđe Tomić

Napad: Milan Đurđević, Milko Đurovski, Predrag Mijatović, Slađan Šćepović, Vladislav Đukić, Slobodan Krčmarević, Ljubomir Vorkapić, Savo Milošević, Nenad Bjeković, Dejan Joksimović

Partizan je mogao da ga ima džabe, a doveo ga je sa statusom reprezentativca i uz plaćeno obeštećenje Vojvodini.

"Kada sam se vratio iz Nemačke, gde ću, šta ću… pravo na vrata kod Nenada Bjekovića. Kuc-kuc… ja sam taj i taj, dolazim iz nemačke Cvajte… Nenad me gleda razrogačenim očima… kaže ’aha, pa dobro, ajde probaj’… treniralo se na ‘blatuši’, Radanović je trebalo da ide u inostranstvo i tražio se neki pouzdan odbrambeni igrač da zauzme njegovo mesto. Jusufi je bio trener i posle nekoliko treninga mi priđe i kaže da nisu spremni da plate obeštećenje, ali će me uzeti pod jednim uslovom… da ja otkupim svoje papire od Frajburga, a oni će mi to nadoknaditi ako odigram 50 odsto utakmica tokom sezone. Iako sam Partizanovac od malih nogu, u Petrovcu sam se još kao klinac kleo u crno-bele, nisam pristao da platim da bih igrao u svom voljenom klubu. Okrenuo sam se i otišao u Vojvodinu. Posle je Zeka u svojim razmiricama za Jusufijem potezao taj argument, da je Partizan zbog Jusufijeve loše procene, morao da izdvoji novac za Vujačića umesto da ga dovedu džabe".

Kompletna Vošina kolonija se tog leta preselila za Beograd. Mihajlović i Tanjga na Marakanu, a Buda, Vorkapa i Jokan u Humsku.

"Sve se i tada merilo u odnosu na komšijski tabor. A doći u Partizan krajem osamdesetih, kada se stvarala najbolja generacija u istoriji Crvene zvezde, još te je više obavezivalo. Ja sam prve dve godine imao negativan skor sa večitim rivalom, tek smo u poslednje dve sezone polako preuzeli primat i počeli da se radujemo više od njih. Zanimljivo je da smo Vorkapa, Jokan i ja u to vreme vozili iste automobile. Vorkapina ideja… naručili smo iz Amerike one Korado Folksvagene, u žutoj lotus boji… došli su brodom do Antverpena, odakle su ih naši drugari dovezli za Beograd. Samo su nam jedne noći javili ’stižu pred zoru, čekaće vas ispred stadiona’. Kada sam ih sutradan video parkirane, prvo što sam pomislio – jadan li ja onaj Vorkapin, prvi će da bude slupan… i nisam pogrešio. Bili smo tih dana atrakcija u Beogradu. Krenemo posle treninga na ručak ili kafu, prvi parkira na trotoaru, eto ga ubrzo i drugi, pa treći. Ljudi su se u čudu okretali i čekali kada će da naiđe četvrti, peti… Komentarisali su ’evo ih taksisti iz Partizana’ (SMEH)".

Period u Partizanu obeležila je antologijska utakmica u Kupu pobednika kupova protiv Seltika u Glazgovu.

"Mostaru sam čuvao Džekanovskog, nije mi zadao mnogo problema i uopšte nisam razmišljao o njemu pred revanš u Glazgovu. Počinje utakmica i na Milkov centaršut iz kornera, dajem veoma lep gol glavom za 1:0. Računam, to je to… 2:1 u Mostaru, sada 1:0, gotovo je, idemo dalje… Ali, ne lezi vraže… Džekanovski na toj utakmici postiže četiri gola. I to kako… lopta se odbija od golmana… ili kači nekog igrača… splet neverovatnih okolnosti, ali šta je tu je… moj direktan rival na terenu daje četiri gola. Šćepa nam u poslednjem minutu otvara vrata raja, svi srećni, skidamo se u svlačionici, ulazi Zeka i kaže ’auuu Budo, Džekanovski ti dade četiri komada’. Ja skočim, nije četiri nego tri. Cela ekipa na mene, ’četiri pa četiri’… ok, ajde da brojimo… pustim ja snimak… jedan, drugi, treći… au, majku mu, stvarno četiri. Malo sam se zabrojao u celom tom haosu. Odmah sam se setio Radanovića i njegove muke protiv Videotona, kada mu je onaj Sabo dao takođe četiri gola. Eto utehe, nisam jedini".    

Šćepović je spasao stvar i fenomenalnim golom posle filigrantske akcije Spasića i Milka Đurovskog, odveo Partizan u naredno kolo.

"Vodili su 5:3 i publika je već počeka da nas ismeva… krenulo je ono oleee, posle svakog pasa škotskih fudbalera. Ali, bog je hteo da se to završi kako treba. Spasić je prošao po levoj strani i centrirao, Milko sa druge stative fino i mekano vratio loptu u sredinu, a Šćepa uradio ono što najbolje ume. On je u skok igri bio neprikosnoven, možda i naš najbolji igrač. Izvanredno je šutnuo, Boner je imao loptu na ruci, to se jasno vidi na snimku kamere iza gola… međutim, neki njihov defanzivac, mučenik se bacio poslednjim atomom snage, dodirnuo loptu i promenio joj smer taman koliko treba… Luda utakmica. Golac je odigrao ključnu ulogu na sastanku pre polaska na stadion. Pokazao nam je naslovnu stranu lokalnih novina na kojoj je pisalo ’SILKY SLAVS’… kao, svileni Jugosloveni. To nam je izazvalo inat i ulilo ogroman motiv. Ajde da izađemo da im pokažemo ko je svilen".

Posle je usledio Groningen i maestralna predstava neponovljivog Milka Đurovskog.

"Mnogo mi je žao što nismo prošli Dinamo iz Bukurešta, imali smo te sezonu lepu priliku da doguramo do završnog čina Kupa kupova. Ponovo smo bili kažnjeni i Rumune smo dočekali u Podgorici, na lošem i neravnom terenu, što je njima išlo na ruku jer smo važili za tehnički superiorniju ekipu. Ja sam još u Bukureštu zaradio žuti karton i nisam imao pravo nastupa u revanšu. Tamo nam je Radučoju dao dva gola i posle poraza u Podgorici morali smo da se oprostimo od daljeg toka takmičenja. Dinamo je imao paklen tim, možda i najbolji u istoriji rumunskog fudbala, u rangu sa onom Steauom koja je tri godine pre toga bila prvak Evrope. Pored Radučojua, igrali su Lupesku, Sabau, Mateut… Šteta, jer se Partizan te zime pojačao Peđom Mijatovićem i imali smo velike ambicije na međunarodnoj sceni".

Pamte se i dve penal-drame protiv španskih ekipa.

"Sosijedad smo prošli, tu sam i ja pogodio sa bele tačke. Protiv Hihona je bilo mnogo uzbuđenja. Tamo 2:0 za njih, u Istanbulu 2:0 za nas i gomila šansi… Peđa je pogodio stativu… u produžecima je gol visio u vazduhu, nikada mi neće biti jasno kako im nismo do vrha napunili mrežu. I onda penali, nesrećni poraz, eliminacija... Bila je to poslednja šansa da napravimo nešto više u Evropi. Imali smo jako dobru ekipu, mudro vođenu jednim vrhunskim strategom kao što je Ivica Osim… sa zvezdom u nastajanju Peđom Mijatovićem… izuzetno skladan kolektiv. Ja sam igrao štopera, imao sam ispred sebe Jokanovića i Brnovića i osećao sam se toliko moćno da mi je bilo potpuno svejedno protiv koga igramo. Da bi ekipa bila zdrava, mora da ima skup pojedinaca različitih sposobnosti. A ova naša je imala sve potrebne komponente. Samo su nas sankcije sprečile da u najboljim igračkim godinama napravimo nešto veliko na domaćoj i međunarodnoj sceni". 

Uspeli su pre sankcija da osete slast pobede i draž osvojenog trofeja u direktnom duelu sa večitim rivalom.

"Sastali smo se u finalu Kupa i Partizan je mojim golom prekinuo crnu seriju od 14 godina bez pobede na stadionu Crvene zvezde. Peđa je izveo skraćeni korner i pogodio me u čelo, nije mi bilo teško da zatresem mrežu posle tako perfektnog centaršuta. Bili smo toliko dominantni da je prosto začuđujuće kako nismo ostvarili ubedljiviju pobedu. Krčmarević je imao kolosalnu šansu kada je Najdoski uklizao i sa gol-linije izbacio loptu. Sećam se da je Savićević počeo utakmicu nedovoljno zalečen, pa je izašao iz igre posle nekoliko minuta. U sećanju je i moja neprimerena reakcija tokom proslave pobedonosnog gola. Mladost-ludost, danas to ne bih uradio. Ali bio sam iziritiran načinom na koji su igrači Zvezde proslavljali svoje pobede u prethodne dve godine. Uvek bi trčali ka severu i nekako potcenjivački gestikulirali. To nas je bolelo i jedva sam čekao priliku za osvetu. Iz ove perspektive, svakako pogrešan potez, ali mi niko nije zamerio jer smo van terena bili u dobrim odnosima. Uostalom, oni su nama to češće radili nego mi njima".

Pogrešan potez pre svega zbog žutog kartona koji ga je sprečio da učestvuje u ludoj revanš utakmici na stadionu Partizana.

"Sudio je Sava Avramović i odmah mi je pokazao javnu opomenu. Na JNA je bilo 2:2, ja sam stajao na atletskoj stazi i posle vodećeg gola Mijatovića, uleteo sam u teren, cela ekipa je dotrčala do mene i zajedno smo se radovali. Kod drugog gola, proradila je novosadska veza, Vorkapa je sjajno centrirao sa desne strane, a Jokan zakucao loptu u Lekovićevu mrežu i izazvao delirijum na južnoj tribini. Trofej je imao posebnu draž jer je osvojen protiv Crvene zvezde… i to ne bilo koje Zvezde, već one što se popela na evropski i svetski tron. Nažalost, to je bila poslednja utakmica Ivice Osima na klupi Partizana. Kao osvedočeni Jugosloven, trpeo je velike pritiske, znamo svi šta se dešavalo tih dana sa Sarajevom… Ivica je otišao, nije nas vodio ni na Evropsko prvenstvo u Švedsku, što mu je jako teško palo jer znam koliko je želeo da bude tamo. Rat nas je sprečio da u najboljim igračkim godinama dostignemo vrhunac i na klupskom i na reprezentativnom planu".

TOP 11 – Milko ĐUROVSKI (napad)

"Trudim se da ne stavljam moje drugove, nego one za koje stvarno mislim da su najbolji. Od svih igrača sa kojima sam igrao, Milko je bio najtalentovaniji. Ono što je on umeo sa loptom, niko drugi nije smeo ni da pokuša. Dar prirode, genijalac. Ali, svi znamo kakav je Milko bio van terena… Boem, specifičan tip… nisu ga baš krasile odlike profesionalnog fudbalera. Znali smo i da se posvađamo na treningu jer je meni smetalo kada vidim da neće da trči. Takve igrače jednostavno morate da istrpite, oni vam jednim potezom reše utakmicu. Kako je zalamao… to je neverovatno… pod takvim uglom… niko mu ništa nije mogao… tri puta ista finta i sva tri puta isti igrač pada na njegovu foru. Sakrivao je loptu. Pogledajte gol koji je dao Seltiku u Glazgovu, zalamao je nekoliko puta… Mi vičemo otpozadi ’daj ga više’… Tri puta je mogao da gurne u mrežu, ali ne… To je Milko, dok ne predribla celu odbranu, neće da šutne u gol. Maestralno je kontrolisao situaciju i znao je u svakom trenutku šta želi sa loptom".

TOP 11 – Predrag MIJATOVIĆ (vezni red)

"Peđu ću iza špica. Ali imam jedan veliki problem, jer mi je nepojmljivo da u mojih TOP 11 ne bude mesta za jednog Krasimira Balakova. Igrali smo zajedno u Sportingu, kasnije je eksplodirao u Štutgartu, znam da nije ništa lošiji od Figa, Peđe, Deje ili Milka Đurovskog… ali šta da se radi. Neka bude u zagradi, kao zamena za Mijatovića. Peđa je stigao u Partizan neposredno uoči mečeva protiv Dinama iz Bukurešta. Znalo se da poseduje ogroman potencijal, ali jedan njegov kvalitet je na mene ostavio najupečatljiviji utisak. Način na koji prima loptu. U životu nisam video igrača da u tom prvom dodiru odradi sve što mu treba. Nije bitno kakav je teren, oranica ili zeleni tepih. Uvek je primi kako njemu odgovara i kako protivnik ne očekuje. Nisi ni trepnuo, a on te već izdriblao i napravio višak. Kompletan igrač, mentalno, fizički, karakterno… rođeni pobednik. Nasledio je Milka Đurovskog i odmah postao ljubimac navijača Partizana".

SPORTING LISABON (1993 – 1997)

Kandidati iz Sportinga:

Golmani: Koštinja, Zoran Lemajić, Paulo Moraiš, Luis Vasko, Tijago, Filip De Vilde

Odbrana: Alfredo Boja, Amaral, Karlos Žorž, Leal, Marinjo, Nelson, Paulo Tores, Sten Valks, Marko Aurelio, Migel Gama, Nuredin Najbet, Nunjo Valente, Pedrosa, Karlos Fernandes, Marko Kaneira, Andrija Balajić, Beto, Hil Bajano, Luis Migel, Abdelilah Saber

Vezni red: Krasimir Balakov, Emilio Peiš, Filipe Ramos, Ivajlo Jordanov, Žoao Paulo, Luiš Figo, Pašeko, Paulo Souza, Poeho, Renato, Karlos Ksavijer, Dani, Oceano, Rui Varao, Alfonso Martins, Žoze Domingez, Mauro Soareš, Pedro Barbosa, Pedro Martins, Roberto Azis, Vidigal, Mustafa Hađi 

Napad: Kadete, Kapušo, Andrej Juskovijak, Porfirio, Emanuel Amunike, Čikinjo Konde, Sa Pinto, Ahmed Outara, Paulo Alveš, Tomaš Skuhravi, Žan-Žak Mise-Mise, Cezar Ramirez, Simao

U Sportingu je opet završio zahvaljujući spletu neobičnih okolnosti.

"Predsednik kluba, Soza de Sintra, je došao u Beograd da razgovara sa Darkom Pančevom. Imao je informacije o meni, ali je Pančev bio prvi pik. Sve mu je objasnio… kakav je projekat, koja su očekivanja, koliko novca… a Darko se nasmejao i rekao ’predsedniče, to je za levu nogu… a koliko nudite za desnu?’. Sintra se razočaran vratio za Lisabon i par dana kasnije napravio dogovor sa mnom. Prvih šest meseci nisam se uklopio u koncepciju pokojnog Bobija Robsona, nije me video tamo gde sam ja želeo da me vidi, sa čime se nisam složio i imao sam potrebu da mu kažem da sam bolji nego što on misli. Kada je Robson otišao, stigao je Karlos Keiroš i odmah sam postao standardni prvotimac. Igrali smo dvomeč sa Vitorijom Setubal i meni je pripao zadatak da motrim na Rašida Jekinija, centarfora nigerijske reprezentacije i u to vreme najboljeg fudbalera Afrike. Dobro sam ga sačuvao i sećam se naslova u novinama ’Vujačić đavo za Jakinija u noći promašenih šansi’".

Posle pobede u prvenstvu, Sporting je naleteo na Setubal i u Kupu Portugala.

"Vitorija je povela 1:0, mi smo pobedili sa 2:1. U poslednjim trenucima produžetka Luiš Figo je izveo korner, ja sam skočio i postigao sličan gol kao u Glazgovu protiv Seltika. Za njih je branio Toma Ivković, a naši navijači su bili smešteni iza gola na suprotnoj strani terena. Čim je lopta ušla u mrežu, zašprintao sam ka njima, nisam ni znao da sam toliko brz. Kada sam stigao do tribine, poklonio sam se u pozorišnom stilu i od tog trenutka sam postao drag navijačima Sportinga. Nedugo zatim, dobio sam priliku da pokažem Robsonu da nije bio u pravu. On je iz Sportinga prešao u Porto i do susreta je došlo u finalu Kupa Portugala. Prva utakmica je završena bez pobednika i igrala se majstorica, oni to zovu ‘finalisima’… Pri vođstvu Porta od 1:0, prihvatio sam jednu tešku loptu na ivici šesnaesterca, opalio levom nogom i pogodio peškirić u maloj mreži Vitora Baije. Otrčao sam do centra igrališta i uperio prstom ka klupi Porta gde je Robson sedeo u društvu pomoćnika Žozea Murinja. Sećam se i komentara na portugalskoj televiziji, komentator je rekao ’ovo verovatno znači - nisi me stavljao i evo ti ga sada na’... Šteta što sam se posle tog gola povredio i to u situaciji kada sam želeo da presečem jedan pas ka Ljubinku Druloviću, istegao sam zadnju ložu i morao sam da izađem iz igre, a Porto je slavio sa 2:1 i osvojio trofej".

Sportingu se posrećilo jedno drugo finale Kupa, kada je Bugarin Jordanov sa dva gola srušio Maritimo i omogućio Budi da se raduje jedinom trofeju tokom portugalske avanture.

"Ja bih pomenuo jednu drugu utakmicu sa Maritimom. Za njih je u to vreme branio moj prijatelj Zoran Lemajić. Pošto je meni desna noga služila samo za gas na automobilu, pomoćni trener Žoze Košta se našalio na jednom treningu i rekao ‘ti ne pokušavaj desnom, kad ga budeš dao ja izlazim sa terena i bežim u svlačionicu’. Par dana kasnije, ja pogodim desnom i kažem Košti napolje, a on odmahne rukom ’ma kakav trening, mislio sam na utakmici’. Igrali smo neku prijateljsku protiv Eštorila, opet ga zategnem iz voleja, Košta kaže ’ma kakva prijateljska, moraš na zvaničnoj’. I ne lezi vraže… igramo protiv Maritima u prvenstvu, centarfor mi odigra neku povratnu, ja uđem u sredinu i sa 25-30 metara opalim po lopti… nikada u životu nisam dao gol sa te distance ni jačom nogom, a kamoli desnom. Lemajić je dobro znao šta mogu i šta ne mogu, verovatno mu nije bilo ni na kraj pameti da ću iz te pozicije šutirati na gol. Opružio se koliko je dug, ali verovatno ni drugi golmani ne bi mogli da zaustave taj udarac. Kako se lopta zakoprcala u mreži, ukapirao sam da je konačno kucnuo čas okršaja sa Žozeom Koštom. Dotrčao sam do njega, uhvatio ga za ruku i pokazivao mu uporno put ka svlačionici. Žao mi je samo što je Lemaja ispao kolateralna šteta naše opklade".

Iz perioda u Portugalu, još jedna lepa anegdota…

"Benfika je na početku sezone organizovala oproštajni meč za svog kapitena Migela Velosa, protiv tima stranaca iz portugalskog prvenstva. Njihov veliki trener Artur Žorž je zadužio bivšeg asa Benfike i našeg poznatog stručnjaka, a njegovog tadašnjeg asistenta na klupi Benfike Zorana Filipovića da sastavi tu drugu ekipu i on, fala bogu, pozove uglavnom ’jugoviće’. Toma Ivković, Lemaja, Punišić, Milonja Đukić, Milovac, Plavi Stevanović, ja… svi smo u to vreme nastupali u Primeiri, sve iskusni igrači, u punoj snazi i top formi… odigrali smo fantastično prvo poluvreme, dao sam gol glavom za 1:0 i File na pauzi ulazi u svlačionicu i kaže ’dobro je momci, nije loše’… ali vidimo mi da nešto nije u redu… nije mu prijatno… Počinje drugo poluvreme, File kreće da tumba ekipu, Benfika okrene rezultat i pobedi sa 2:1. Ulazimo u svlačionicu, File presrećan ’bravo momci, sve je super’. Mislim se u sebi, ’File spasili smo te’ (SMEH)".

TOP 11 – Luiš FIGO (vezni red)

"Imao sam nekoliko kandidata za poziciju levog ofanzivnog… Siniša Mihajlović, Zlatko Vujović… pa Amunike koji je 1994. proglašen za Igrača Afrike, Robson ga je kasnije poveo sa sobom u Barselonu jer mu je mnogo puta zagorčao život dok je branio boje Sportinga. Nažalost, imao je konstantno problem sa ukrštenim ligamentima, što mu je skratilo karijeru i nije postigao ni 30 odsto onoga što je mogao. Kapa dole svima, ali Figo je neprikosnoven i to je njegovo idealno mesto. Dete Lisabona, iz oblasti Almada preko mosta na reci Težo. Tamo je počeo da igra fudbal u fabrici žvakaćih guma, koje se na portugalskom kažu ’paštiljaš’… i mi smo ga svi u svlačionici zvali ’paštiljaš’. Portugalci imaju jedan fenomenalan slatkiš, zove se ’pašteiš de nata’ ("pasteis de nata", na portugalskom)… nije mnogo sladak, ali se prosto topi u ustima… obožavao sam da ga jedem… toplo preporučujem svakome ko ode u Portugal da ga obavezno proba i uživa u njegovom veličanstvenom ukusu… Figu je to majka spremala za doručak i još pakovala po pet-šest da ponese na trening. Ali kako uđe u svlačionicu, mi mu ukrademo dva-tri komada i pojedemo“. 

TOP 11 – NELSON (odbrana)

"Za nijansu je dobio prednost na poziciji desnog beka u odnosu na Branka Brnovića, Dušana Mijića, Vujadina Stanojkovića i Batu Mirkovića. Jako skroman momak i dobar dečko. Igrao je moderan fudbal, ubacivao se često napred i bio konstantna opasnost po gol protivnika. Brz, eksplozivan, moderan igrač… posle Sportinga je otišao u Premijer ligu i nastupao za Aston Vilu. Inače, rodom je iz Porta i tu je često bilo pošalica sa ovima iz Lisabona… Portugal je mala zemlja i samo se na Madeiru putovalo avionom… sve drugo se išlo autobusom, to je dva-tri sata puta… pola lige je iz Porta ili sa severa… Braga, Šaveš, Boavista… a tamo je veliki rivalitet između severa i juga. I kad god smo prelazili preko reke Duro, ima jedan most odakle puca predivan pogled na Porto… neko spava, neko čita novine ili gleda film… odjednom čuješ ’oljaaa kapital’… vidi glavni grad. Onda ovi iz Lisabona uzvrate sa ’kapital di merda’… čisto da stave do znanja da to nije glavni grad Portugala".

TOP 11 – Marko AURELIO i Sten VALKS (odbrana)

"Moram da pomenem Najbeta, dugogodišnjeg kapitena Maroka i šampiona Španije sa La Korunjom. Takođe, Faruka Hadžibegića, Miroslava Đukića, Spasića, Petrića… bilo je tu mnogo kandidata za štoperske pozicije. Opredeliću se za Stena Valksa i Marka Aurelija. Valksa je Robson doveo iz PSV-a i sa njim sam činio štoperski tandem. Brazilca pamtim kao izvanrednog igrača i veoma pobožnog momka. Oni imaju veliko uporište u religiji i mnogo drže do toga. Uvek je na putovanja nosio Bibliju sa sobom".

TOP 11 – Paulo SOUZA (vezni red)

"Mislim da će se savršeno uklopiti u tandemu sa Jokanovićem, mada ne bih pogrešio ni da sam stavio Jugovića, Baždarevića, Đanija Ćurčića ili Branka Brnovića. Souza je stigao iz Benfike u istom prelaznom roku kad i ja iz Partizana. Verujte mi, kod njih je to neoprostivo. Diže se veća frka nego u Srbiji kad neki igrač zameni boje večitih rivala. Ovde je sasvim normalno da Zvezdini navijači idu na stadion Partizana i obrnuto. U Portugalu nema ni toga. Navijači Sportinga preziru stadion Benfike, toliko ne vole jedni druge da to poprima nenormalne razmere. Primera radi, Sportingovci imaju specijalan izraz za ’benfikiste’, zovu ih ’lampioeš’. Zbog crvene boje. A znate i sami u kojim zonama Lisabona svetle crveni lampioni. Sa druge strane, fasada stadiona Sportinga je popločana šarenim keramičkim pločicama, što je dovoljan povod ’benfikistima’ da dom svojih neprijatelja nazovu ’casa da bagno’… odnosno klozet. Kada sve to imate u vidu, shvatate kakav je potres izazvala Souzina odluka da pređe u Sporting. On je isto sa severa Portugala, njegov otac je bio vatreni ’sportingista’ i to je bio jedan od ključnih motiva… hteo je ocu da ispuni želju i zaigra u zeleno-belom dresu. O njegovoj klasi dovoljno govore dve titule prvaka Evrope, sa Juventusom i Borusijom Dortmund". 

VISEL KOBE (1997 – 1998)

Golmani: Ruji Išizue, Masamicu Kanemoto

Odbrana: Kejđi Kaimoto, Masakazu Koda, Ruji Kubota, Naoto Macuo, Kazujoši Mikami, Naoki Naito, Masahiro Vada, Megumu Jošida, Kođi Jošimura

Vezni red: Juta Abe, Šigetoši Hazebe, Takanori Nunobe, Kođi Okamoto, Juzuke Sato, Takuja Suzumura

Napad: Tamođi Eguči, Jun Ivašita, Takuja Jino, Do-hoon Kim, Akihiro Nagašima, Mazato Tačibana, Micutoši Vatada, Majkl Jano, Juiči Joda

Povreda ga je primorala da o završnoj epizodi igračke karijere razmišlja daleko od Starog kontinenta.

"Povredio sam se na prijateljskoj utakmici Jugoslavija-Rumunija. Padala je kiša, slavili smo predivnim golom Piksija Stojkovića iz slobodnog udarca, a ja sam uništio koleno posle jednog nesmotrenog i nedobronamernog starta rumunskog igrača Lakatuša. Oporavak je bio dug i komplikovan, tek sam se posle 15 meseci vratio na teren, ali to više nije bio isti nivo. Uspeo sam da potpišem još jedan ugovor… u dalekom Japanu… i za mene je bila velika čast što sam došao na mesto legendarnog danskog reprezentativca Mihaela Laudrupa. Nasledio sam njegov auto i njegovo mesto stranca u ekipi. Reč je o bivšem asu Juventusa, Barse, Real Madrida… imao sam priliku da igram protiv njega i zaista mi je imponovalo što dolazim u klub u kome je on bio vedeta i lider ekipe".

TOP 11 – Akihiro NAGAŠIMA (napad)

"Rasan golgeter, znao je sve sa loptom, brz, fizički jak… ali je već bio u godinama kada sam ja stigao u Kobe. Razmišljao sam na toj poziciji o još nekolicini vrhunskih napadača… Tomašu Skuhraviju, čuvenom čehoslovačkom reprezentativcu koji je bljesnuo na Svetskom prvenstvu u Italiji… zatim Savi Miloševiću, Darku Kovačeviću… Pošto moram iz svake ekipe bar jednog igrača, neka bude Nagašima, ali samo kao alternativa za Milka Đurovskog. Meni je zanimljivija priča o treneru sa kojim sam sarađivao u Japanu. Engleza Stjuarta Bakstera je ubrzo zamenio Benito Floro, španski stručnjak sa vrlo specifičnim metodama. Imao je neke zahteve koji su bili dijametralno suprotni od onih standardnih fudbalskih postulata. Recimo, kod defanzivnog prekida… većina trenera insistira da se izađe napolje, kako bi ostao prazan prostor… iz više razloga… da golman ima čistiju situaciju prilikom intervencije, da ne udari u nekoga… da protivnički igrač koji dođe do lopte u vazduhu ima veću distancu i težu poziciju za šut ka golu. Ako se svi nabijemo u peterac, onda je svaka promena smera skoro siguran gol. Ali Floro je tražio da upravo tako branimo prekide, a jedini argument mu je bio da protivnički igrači na taj način nemaju zalet. Ima i tu logike, ali mi mnogo više logike ima ono što su svi drugi treneri tražili od mene".  

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE (1989 – 1996)

Golmani: Tomislav Ivković, Fahrudin Omerović, Zvonko Milojević

Odbrana: Vujadin Stanojković, Predrag Spasić, Zoran Vujović, Boško Đurovski, Srećko Katanec, Faruk Hadžibegić, Davor Jozić, Zoran Vulić, Darko Milanič, Ilija Najdoski, Miroslav Đukić, Siniša Mihajlović, Džoni Novak, Zoran Mirković, Goran Đorović, Niša Saveljić, Slobodan Komljenović

Vezni red: Dragoljub Brnović, Milan Janković, Safet Sušić, Dragan Stojković, Goran Milojević, Dejan Savićević, Mehmed Baždarević, Robert Prosinečki, Branko Brnović, Slaviša Jokanović, Boban Babunski, Vladimir Jugović, Dejan Govedarica, Albert Nađ, Dejan Petković, Saša Ćurčić, Ljubinko Drulović

Napad: Dragan Jakovljević, Zlatko Vujović, Darko Pančev, Predrag Mijatović, Meho Kodro, Vladan Lukić, Darko Kovačević, Savo Milošević

Početak reprezentativne priče vezan je za kvalifikacioni ciklus uoči Svetskog prvenstva u Italiji 1990. godine.

"Debitovao sam na prijateljskoj utakmici protiv Belgije 1989, ali sam se povredio u Glazgovu protiv Škotske, kada je Stanko Poklepović vodio kombinovani tim u kome su još bili Asanović, Najdoski, Marović… Nisam ni bio na spisku za Mundijal, nego sam sa suprugom leteo za Rim i iz hotelske sobe pratio prenose i navijao za Jugoslaviju. Posle mi je Švedska ’92 propala zbog sankcija, a Francuska ’98 zbog tog ukrštenog ligamenta na utakmici sa Rumunijom. Nisam imao sreće da budem učesnik najveće smotre evropskog i svetskog fudbala, ali sam ponosan na tih 20ak poziva za državni tim. U Oslu sam ušao u igru umesto Safeta Sušića. To je ona čuvena utakmica koja nas je odvela na Svetsko prvenstvo. Jozić je dobio crveni karton, a Osim mi je ukazao čast da zamenim igrača čije sam sličice skupljao kao klinac u Petrovcu. Namestilo se da sam i u kvalifikacijama za EURO 92, odigrao samo jednu utakmicu i to ključnu protiv Austrije u Beču. Bilo je mnogo tenzija, sećam se natpisa na travnjaku koji je kasnije obrisan, ali je ostao trag i video se tokom meča… neka poruka političke sadržine… Bili smo nadmoćni, slavili sa 2:0 i overili plasman na završni turnir. Jokan je u svom stilu oduzeo jednu loptu na sredini terena i asistirao Lukiću za vodeći gol".  

TOP 11 – Dejan SAVIĆEVIĆ (vezni red)

"Upravo je ta utakmice u Beču dokaz njegove vanserijske klase. Ostalo mi je urezano koliko je bio dominantan u odnosu na sve austrijske reprezentativce. To je bilo smešno… kako uzme loptu, tri igrača ispred njega… nisam ni trepnuo, vidim da sva trojica trče za njim (smeh)… on ih je u deliću sekunde ostavio iza sebe i napravio trostruki višak na polovini protivnika. Od početka utakmice je krenuo u one njegove slalome, da sam pomislio ’samo mi pozadi da budemo na visini zadatka, Dejo će napred sve sam da reši’. Tada sam osetio šta znači genijalnost jednog igrača. Piksi je takođe ta kategorija, maestralan igrač koji je imao racionalnost… znao je sve, video sve… pravi kompjuter na terenu. Ali kada je reč o reprezentaciji, spisak sam skratio na tri imena, tri igrača vanserijske klase… Stojkovića, Sušića i Savićevića. Pošto moram da se opredelim samo za jednog, neka bude Dejo, pre svega zbog te genijalnosti. Išao je često glavom kroz zid, mimo svih šablona. Tako je bilo i u Milanu, nije prihvatao da bude obična karika u ekipi, sledio je svoje principe i na kraju ispisao istoriju slavnog italijanskog kluba. Nije slučajno zaradio nadimak Genije u ekipi čije su boje branili najveći asovi svetskog fudbala. Sećam se duela sa Švedskom u pripremi za Evropsko prvenstvo… jedna izvanredna utakmica, za njih su igrali Brolin, Dalin, Jonas Tern… mi takođe u jakom sastavu sa Jokanom, Đukom, Baždarevićem, Pančevom… izgubili smo sa 4:3, ali je Dejo postigao jedan od najlepših golova u istoriji jugoslovenskog reprezentativnog fudbala".

Kandidati za trenera:

Kurt Retenberger, Jerg Berger, Ivica Brzić, Ljupko Petrović, Nenad Bjeković, Miloš Milutinović, Ivica Osim, Ljubiša Tumbaković, Bobi Robson, Karlos Keiroš, Oktavio Maćado, Benito Floro, Slobodan Santrač.

TOP 11 – Karlos KEIROŠ (trener)

"Da se razumemo, nisam ja imao ništa protiv Bobija Robsona. Reč je o velikom gospodinu i sjajnom stručnjaku koji je kasnije mnogo lepo govorio o meni kada se pojavila mogućnost da karijeru nastavim u Engleskoj. Jednostavno, nisu nam se poklopile kockice u Sportingu… Sarađivao sam sa mnogo vrhunskih trenera u karijeri i opet bih suzio izbor na tri imena… Ljupka Petrovića, Ivicu Osima i Karlosa Keiroša. Od njih je čovek zaista mogao najviše da nauči, fascinirali su me svojim znanjem, autoritetom, ljudskim osobinama… Teška srca moram da se opredelim za jednog i neka to bude Keiroš. Krasile su ga vanserijske organizatorske sposobnosti, znao je u svakom trenutku šta radi i vodio je računa o najsitnijim detaljima. Čovek sa dubinom, specifične filozofije fudbala i života uopšte… kad god mi se neki stav nije poklapao sa njegovim, stavljao sam prst na čelo i razmišljao o tome… delili smo i Džej ligu jedno vreme, on je bio Piksiju trener u Nagoji Grampus Ejt. Fenomenalan tip, moj veliki prijatelj, u kontaktu smo i dan danas. Uz blagoslov Aleksa Fergusona, zajedno smo imali važnu ulogu u dolasku Nemanje Vidića na Old Traford".

Buda VUJAČIĆ – Mojih TOP 11: Maras – Nelson, Marko Aurelio, Valks, Mihajlović – Jokanović, Paulo Souza – Savićević (Lev), Mijatović (Balakov), Figo – M. Đurovski (Nagašima).

"Nisam postao trener jer je to užasno stresan posao, ali bilo mi je zadovoljstvo da upisujem ova velika imena na trenersku tablu i nadam se da sam sastavio respektabilan tim".

I više od toga! 

Pogledajte ceo razgovor Budimira Vujačića sa kolumnistom MONDA Nebojšom Petrovićem.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.