EMOTIVNA ISPOVEST ALEKSANDRA MITROVIĆA: Gladovao kao dete, sa 14 otišao od kuće, a zbog fudbala brat nije dobio patike!

Nije bilo lako odrastati u radničkoj porodici, van Beograda, a pokušavati da stigneš do dresa prvog tima Partizana. Aleksandar Mitrović prošao je trnovit put do slave, a sada je zahvalan na svemu što ima. I što roditeljima, koji su uvek verovali u njega, može da vrati bar deo.

''Ulica je uvek bila puna dece, a ja sam bio najmlađi klinac u grupici sa kojom sam igrao fudbal. U početku me niko nije želeo u timu zato što sam bio najmanji, ali su kasnije shvatili da sam najbrži, pa su počeli da me biraju. Uvek sam hteo da se dokazujem i ništa mi nije bilo teško. Svi su me doživljavali kao mlađeg brata. Zovu me mali Aca i danas kada dođem u stari kraj. Družimo se i sada kada sam u Smederevu. Bez obzira na broj obaveza koji imam, uvek se potrudim da nađem vremena za njih'', počinje priču Mitrović.

Već u detinjstvu pojavili su se problemi. Smederevo - Beograd, svaki dan na trening, a roditelji imaju i druge obaveze. Posao, od kog treba izdržavati porodicu.

''Odrastao sam u normalnoj, radničkoj porodici. O meni i bratu su dosta brinuli baba i deda jer su majka i otac mnogo radili. Kada su bili u prvoj smeni, ustajali su u četiri ujutru da idu na posao. Tata je bio vozač, a majka kondukter u 'Lasti'. Tako su se i upoznali. Bez obzira na gomilu obaveza, uvek su nalazili vremena da sa nama uče ili da mene voze iz Smedereva u Beograd na treninge. Šest puta nedeljno. Pre ili posle škole, u zavisnosti od toga koja sam smena, čekali su me da me odvedu na trening i vrate kući. Imao sam vremena samo za školu i fudbal, a oni samo za posao i moje treninge. Putovali smo tako od moje devete do četrnaeste godine. Onda sam se preselio u Beograd'', otkriva Aleksandar Mitrović.

Danas na svoje detinjstvo gleda iz druge perspektive, kao otac.

''Tek sada, kada sam otac, shvatam koliku su žrtvu zbog mene podnosili moji otac i majka. Odricali su se svega da bih ja uspeo da ostvarim snove, da bih mogao da radim šta volim. I moj brat je mnogo puta morao da se žrtvuje. Na primer, dešavalo se da nemamo para i onda on ne dobije nove patike ili majicu da bi imali meni da kupe kopačke ili kostobrane. Naravno da sam srećan što sam uspeo, ali mi je mnogo draže što se to dogodilo zbog svih njih, koji su godinama sebe stavljali u drugi plan da bih ja išao prema svojim ciljevima. Drago mi je što danas njima mogu da pružim više'', navodi fudbaler Fulama.

Igrajući za Partizan nikad dugo bio u prvom planu. To se promenilo tek nakon pet godina u klubu, kada je crno-bela ekipa ostala bez mnogo fudbalera koji su otišli na okupljanje reprezentacije.

''U periodu od moje devete do 14. godine nijednom nisam bio starter na utakmicama, samo sam u igru ulazio s klupe. Mnogo puta sam želeo da promenim klub, da odustanem, ali oni mi nisu dali. Bio im je cilj da me sklone sa ulice, da ne krenem stranputicom. Da moje okruženje bude zdravo, da se ne družim sa uličarima, već sa sportistima, da budem vaspitan kako treba. I dan-danas pamtim reči koje su mi često govorili: 'Ako želiš da budeš najbolji, moraš da treniraš više od svih.' To me je ojačalo za sve što je kasnije došlo'', emotivno govori Aleksandar Mitrović.

Od kluba iz Humske nije zaradio mnogo. Razmišljao je o golovima, pobedama i trofejima, novac nije bio u prvom planu...

''Moj prvi ugovor u Partizanu je bio na 1.000 evra mesečno. Trebalo je da zaradim 12.000 evra za godinu dana, međutim, ja sam primio tri plate. Roditelji su me u tom periodu još izdržavali. Niko od Partizanove dece nije se opario u Partizanu, ali mi smo tad maštali o pobedama, golovima u derbiju, trofejima i niko nije mislio na novac.

Od Smedereva, preko Partizana i Belgije, do Londona. Godinama igra u Engleskoj, gde se dokazao u Čempionšipu i Premijer ligi. Od gola protiv Hrvatske u dresu reprezentacije, pa do pet golova u poslednja tri meča nacionalnog tima. Postao je rekorder, 39. puta tresao je mreže za Srbiju.

Mitre, isplatilo se!

(MONDO/Informer)