LUDE PRIČE IZ PARTIZANA U LIGI ŠAMPIONA: Taribo je pevao "Ostala si uvek ista", a Milivoje nije hteo da šutne ONAJ penal

Još navijači Partizana dobro pamte Andriju Delibašića, bivšeg napadača kluba koji je tresao mreže u Ligi šampiona.

Ostao je upamćen u sećanju navijača po golovima koje je postizao i trofejima koje je podizao, a priču je započeo od 1995. godine.

Tada je iz Sutjeske iz Nikšića prešao u omladinsku školu Partizana...

"Veliki je interes bio Partizana. Dosta sam pričao sa roditeljima, bilo im je najteže da sina od 14 godina pošalju za Beograd, u nepoznato. Shvatio sam, ipak, da se takve šanse ukazuju jednom ili nikad u životu, da moram da je zgrabim. Upisao sam i Sportsku gimnaziju, mnogo mi se to svidela, jer sam poklopio školu i fudbal. Na kraju se ispostavilo kao pogodak", počeo je Delibašić u podkastu "Komuna", inače danas prvi pomoćni trener podgoričke Budućnosti.

Dobro je ostao upamćen Partizanov pohod na Ligu šampiona 2003. godine.

"Pola godine pre plasmana u Ligu šampiona za trenera je došao Lotar Mateus, igrom slučaja prethodni šef stručnog štaba Rapida iz Beča sa kojim smo igrali utakmicu Kupa UEFA. U tom dvomeču me zapazio i svideo sam mu se, ali su tad u Partizanu u prvom planu bili Ivica Iliev, Danko Lazović..."

Ipak, Mateus je verovao u Delibašića.

"Pamtim poslednju utakmicu te sezone protiv Javora, pred dodelu šampionskog pehara. Mateus je posle meča rekao da idem sa njim na konferenciju za medije. Bilo mi je čudno. Pričao je o planovima za sezonu i u jednom trenutku novinar ga pita šta će biti sa pojačanjima, jer Danko Lazović ide u Fajenord i otvara se mesto za špica. Lotar pokazuje na mene i izgovara: „Evo, ovo je špic za narednu sezonu“. Bacio me u vatru, imao sam 22 godine, ali i poprilično iskustvo kao i standardni član mlade reprezentacije. Naglo sam dobio na samopouzdanju."

Usledile su pripreme tokom leta u Švajcarskoj, da bi u avgustu usledili famozni mečevi protiv Njukasla.

"Igrali smo dobre utakmice protiv Bazela i Lugana, kao i famozni kontrolni susret sa Dinamom, prekinut zbog ulaska navijača, a sve je započelo divljačkim startom Dina Drpića na moju stajnu nogu, posle toga zglob nije funkcionisao. Bio sam razočaran. Za duel sa čačanskim Borcem, poslednji pred kvalifikacioni meč sa Njukaslom, Mateus mi kaže da imam pola sata da vidimo na čemu sam. Postigao sam dva gola i tako je počela priča."

Partizan je u prvom meču izgubio 1:0, u revanšu slavio istim rezultatom, da bi posle boljeg izvođenja penala crno-beli slavili 4:3. Delibašić je igrao 116 minuta.

"Zamenio me Damir Čakar da bi pucao penal. Da li mi je to predstavljalo olakšanje? I jeste i nije... Bili smo baš umorni, od 100. minuta su me mučili grčevi. Svašta se izdešavalo u penal seriji. U jednom trenutku video sam kako Saša Ilić gura Milivoja Ćirkovića (nije bio planiran da šutira, op. aut.) koji se okreće i govori: 'Neću ja'. Postoji snimak gde se pomoćni trener Miša Radaković hvata za glavu i govori: "A, ne ovaj, u ovom trenutku". Nekako smo bili ubeđeni da će Ćirko dati gol, obično najbolje šutiraju oni koji se nisu spremali. Rasterećeni su. Vrištali smo posle tog pogotka, trčali oko stadiona, nismo znali gde ćemo... Sjajno je bilo veselje, mnogo poznatih ličnosti, glumaca, veliki navijača Partizana među kojima i Vlade Divac. Pri dolasku na beogradski aerodrom novinari su me zaustavili i pitali koga želim u grupnoj fazi, a ja kao iz topa sam uzvratio: 'Real Madrid'. Grupna faza bila je nagrada za sve što smo uradili, a ne opterećenje."

Partizan je te jeseni u Ligi šampiona postigao tri gola i osvojio tri boda, a sve golove postigao je baš Delibašić.

"Često smo, tada kao mlađi igrači u Paritzanu, zamišljali kakav bi bio osećaj postići gol u Ligi šampiona. Asociralo nas je da preskočimo reklamu i trčimo ka južnoj tribini. Bukvalno samo sanjao da dajem golove na važnim utakmicama. To nije bio san, nego košmar. Godinu ranije sam protiv Sportinga dao gol (igrali Kristijano Ronaldo i Kvarežma), ali Partizan je bio kažnjen i nije bilo gledalaca. Već protiv Porta... Prvi gol, prvi bod u novom formatu Lige šampiona. Pamtim taj huk Grobara. Tih šest meseci bilo je fenomenalno na profesionalnom i privatnom planu. Gde god da smo se pojavili bili smo zvezde. Pogotovo mi mlađi smo uživali u tom periodu."

U toj grupnoj fazi, Partizan je protiv Real Madrida odigrao 0:0 u Beogradu, dok je u Španiji izgubio golom Raula iz ofsajda.

"U 44. minutu susreta sa Realom na domaćem terenu zaradio sam osam kopči posle starta Ivana Elgere. Molio sam doktora da se vratim na teren, ali je jasno rekao da moraju hitno da me šiju. Dok su me vozila kola Hitne pomoći, čuo sam aplauz navijača, svestan svega, ali u jednom trenutku kola su na izlazu iz stadiona naglo zakočila da bi moj otac sa tribina ušao. Sav sam bio kravav, morali su da me uspavaju da bi me ušili, kad sam se probudio shvatio sam da nemam ništa na sebi. Nema dresa, kopački, u gaćama sam. Tražim oca, pitam ljude ko mi je uzeo opremu, niko nije imao pojma, samo sam zgrabio peškir, ušao u taksi i otišao. Ni dan danas ne znam šta se desilo. Neko je dobio suvenir. Kasnije sam mnogo žalio zbog crvenog kartona protiv Marselja, zbog kojeg nisam mogao da igram protiv Real Madrida. Najveća kazna. Primili smo gol iz ofsajda, možda nam je uskratio transfere u bolje klubove, možda bismo prezimili u Evropi..."

Deo Partizana te sezone bio je i Taribo Vest, nekadašnji fudbaler Intera.

"Znali smo ko je, a u početku nismo verovali da će se približiti Beogradu, kamoli Partizanu...Istina je priča za sastanak pred revanš sa Njukaslom. Svi su govorili da se ne obrukamo posle poraza u prvoj utakmici. Nenad Bjeković, Žarko Zečević i Lotar Mateus su nam govorili da se potrudimo, slušao je to Taribo dok mu je prevodio portparol Marko Vjetrović. Zamolio je tad da u sali ostanu samo igrači. Pričao nam je na engleskom i govorio da su fudbaleri Njukasla isto momci od krvi i mesa kao mi. Kazao je da idemo sa njima jako jedan na jedan. Rekao je : 'Ja uzimam Širera, ti ovog, ti ovog'...Održao nam je motivacioni govor, znao je kako da igramo sa Englezima..."

Posle trijumfa na severu Engleske Nigerijac je „udario“ po našem melosu.

"Pevao je omiljenu "Ostala si uvek ista", takođe i "Kad bi bio blizu"...Znao je tri, četiri naše pesme. Znao je da uzme i klupski automobil i ostavi ga sa strane na Gazeli, zovne klub i kaže: "Nema auto više benzina". Pravio je ludačke telefonske račune, bio je čudan, ali za nas mlađe pristupačan. Raspoložen za razgovor, šalu i to najviše sa Dejanom Olujom Ognjanovićem. Brzo su se spojile njihove ludačke energije. Super je to ispalo sa njim. Posle kruže priče o njegovim godinama, ali igrao je sve utakmice vrhunski, niko se pored njega nije naigrao", priseća se Delibašić.

Važan deo njegove karijere bio je i period proveden u mladoj reprezentaciji Srbije i Crne Gore. Ta selekcija je 2004. u Nemačkoj stigla do finala, vođena Vladimirom Petrovićem Pižonom.

"Odlična grupa ljudi, fudbalera i stručnjaka. Disali smo kao familija. Pre svega, odradili smo dobre kvalifikacije, ali smo imali famozni baraž, dobili Norvešku 5:1 u prvom meču, a ja dao dva gola... Slavili smo pre vremena, po Beogradu i splavovima. Ljut je bio Pižon, jer nismo ispoštovali dogovor da dođemo u hotel do jedan sat posle ponoći. Ostali smo do pet ujutru."

To je moglo da se selekciji SCG osveti.

"Tad je Azar Karadaš bio napadač mlade reprezentacije Norveške. Pojedini naši igrači govorili su da se Karadaš neće videti, a on nam je po ciči zimu, do 25. minuta dao tri gola! Ni dan danas ne znam kako smo sačuvali 0:3 i plasirali se na završni turnir."

Ipak, na Evropskom prvenstvu je sve bilo mnogo bolje.

"Bili smo maksimalno fokusirani, odlično otvorili takmičenje pobedom nad Hrvatskom (3:2). Dobili smo i Belorusiju, a u polufinalu smo išli na Švedsku, ali bez Danka Lazovića. Stigli smo do penala, promašio sam protiv Hrvatske, ali sam ponovo odlučio da šutiram, i to prvi! Pižon je samo okrenuo glavu. Jedva sam dao taj gol. Prelako smo izgubili finale od Italijana za koje su igrali Đilardino, De Rosi, Bonera... Drugo mesto je, uprkos svemu, predstavljalo veliki uspeh", zaključio je Andrija Delibašić.